КОШАРКАШИЦА ОД ПЕРА: АЛЕКСАНДРА БРОЋЕТА
Разговарала:

Ауторка књига „Кошаркашица од пера“ и „Мисионарење“, као и бројних других књижевних остварења, у свом стваралаштву спаја лична искуства, животне приче и православну духовност, настојећи да читаоцима пренесе поруке које надилазе странице књиге. Док се у једном делу враћа успоменама на кошаркашке дане и Бањалуку осамдесетих година прошлог века, у другом отвара простор за промишљање о љубави, жртви, доброти и истинској човековој мисији.
У разговору за Књижевни ЕСНАФ Александра Броћета говори о томе како су спорт и књижевност обликовали њен животни и стваралачки пут, о духовним изворима инспирације, аутобиографским елементима својих књига, али и о жељама и темама које тек чекају да буду преточене у књижевну реч. Јер, како и сама истиче, спортиста у њој и данас игра утакмицу до последње секунде, док књижевност остаје простор у којем се сусрећу њена такмичарска природа и романтична душа.

Колико је некадашња кошаркашка каријера обликовала Ваш књижевни израз и колико се спортиста у Вама препознаје у жени која данас води своје књижевне битке?
Спортски начин живота кроз кошакашку каријеру обликовао је уопште мој начин живота, који се манифестује кроз књижевно изражавање и коме наравно, претходе спортска дешавања. Кроз кошарку сам схватила и научила да живот није лагодан, да је циљ до успјеха изузетно тежак и да је за све наше подухвате потребна снага, жеља, воља, упорност и стрпљење. А прије свега вјера и молитва. Спортиста у мени и данас игра „утакмицу“ до посљедње секунде на разним, животним пољима.
У Вашем досадашњем стваралаштву преплићу се вјера, љубав, духовност и човјекова унутрашња трагања. Шта је била почетна инспирација за књигу „Кошаркашица од пера“ и коју сте причу или поруку посебно жељели да подијелите са читаоцима?
Почетна инспирација за писање књиге о кошарци била је жеља да млађим нараштајима прикажем некадашњи живот дјевојке спортисте и пренесем поруку и поуку да кошарка буде животна другарица, која ће релаксирати ум и јачати тијело, а да диплома буде дрес, који ће носити до краја живота. Спорт нас повезује са ближњима, учи нас дружењу, животу у колективу и борби. У књизи су заступљене фотографије, чланци из новина, приче, анегдоте, музика тог времена, живот у Бањалуци осамдесетих година прошлог вијека, побједе, порази, тренинзи, утакмице, дружења, путовања заокружени животном избору – кошарци.
Друга књига, „Мисионарење“, упућује на шири духовни и људски контекст. Шта за Вас значи мисионарење и да ли сте га у овој књизи посматрали првенствено као ширење вјере или као ширење љубави, доброте, разумијевања и човјекољубља?
Мисионарење добротом кроз мисионарење животом. Истински мисионар је сваки човјек, који служи као примјер. Да ли смо спремни на племенита дјела и благу ријеч? Животна мисија је дјело и траг, који остављамо иза себе. У књизи „Мисионарење“ првенствено сам жељела приказати жртву из љубави, која је пропоционално наведеном мисионарски чин. Наравно, кроз моју књижевност скромно покушавам мисионарити ширењем вјере кроз љубав, коју приказују личности у мојој књизи. Истински мисионар је човјекољубац, доброчинитељ, а прије свега, пожртвована особа, у роману „Мисионарење“ београдски љекар Николај, поријеклом са Косова и Метохије.
Колико су Ваш литургијски живот, сусрети са монасима, свештеницима и људима различитих животних искустава утицали на настанак „Мисионарења“? Да ли су управо ти сусрети постали књижевна инспирација?
Благодарим на препознавању инспирације за роман „Мисионарење“, као и за претходна четири романа „Вјерујем“, „Сидро“, „Невидљиво“ и „Благослов“.
Осјећај за писање и тематика се јавља након Божанствене Литургије и акатиста, као и послије сусрета са монасима и свештеницима. Контакт са мирјанима, такође, инспирише, јер је сваки човјек икона Божија, која нам осликава један живот на узаврелој планети земљи. Сваки сусрет је једна линија на књижевном платну, која се уклапа у колаж књижевног дјела.

У којој мјери су „Кошаркашица од пера“ и „Мисионарење“ аутобиографске књиге? Колико у њиховим ликовима, догађајима и порукама има Ваших личних искустава, животних преиспитивања и сусрета?
Комплетна књига „Кошаркашица од пера“ је истинита, тачније кошаркашка аутобиографија. Писала сам у првом лицу и на тај начин покушала сам читаоцима дочарати живот између кошева на усијаном, кошаркашком паркету. „Мисионарење“ је спој маште и стварности. У једну женску личност уградила сам велики дио сопствене личности, док је мноштво мојих јунака проткано карактером мојих пријатеља, бивших љубави и једним дијелом као плод маште.
Ваше досадашње књиге носе наслове који често имају снажну симболику – „Вјерујем“, „Сидро“, „Невидљиво“, „Свјетлост“, „Умиљење“, „Благослов“. Да ли и у новим књигама постоји нека заједничка духовна нит која повезује Ваше стваралаштво у једну цјелину?
Кроз све моје књиге, ако изузмем музичку књигу „На таласима музике“ и кошаркашку књигу „Кошаркашица од пера“, провејава православна вјера и духовност. Поред пет написаних романа, двије збирке пјесама, музичке и спортске књиге, написала сам и објавила двије збирке прича „Њежно“ и „Крстарење“ у којима се провлачи духовна нит, која књижевним концем повезује наратив и листове. Срећна сам и захвална на књижевној цјелини, коју ми је Бог даровао и наградио ме талентом за писање.
Као некадашња спортисткиња и ауторка бројних књижевних дјела, прошли сте пут на којем су дисциплина, истрајност и вјера у себе вјероватно имали важну улогу. Шта Вам је спорт дао, а шта књижевност пружила и гдје се те двије љубави највише сусрећу?
Спорт је поклонио истрајност, вјеру у сопствене могућности и одређену лепршавост, која је сачувала „дијете у мени“, а књижевност ми је пружила и омогућила да мисли, жеље, љубав, разочарења, усхићеност, срећу и бол спустим на папир испред читалачке публике увијек са истом жељом – да читаоце оставим у добром расположењу након прочитане књиге. Спорт и књижевност у мени спојили су такмичење и романтичну душу.
Шта Александра Броћета данас, након свих написаних књига, још увијек жели да истражи, исприча и подијели са свијетом?
Вољела бих написати историјски роман. Немам много података о поријеклу моје породице са очеве и мајчине стране. Било би занимљиво започети истраживање коријена, односно породичног стабла. Вјерујем да би ме таква тематика посебно учинила поносном. Оно што је извјесно, често пишем пјесме и могућа је одлука о објављивању треће збирке пјесма. Препуштам се Божијој вољи. Слава Богу и хвала!!!














