Формула Бога
Има нас који имамо осећај да смо несхваћени, вечито располућени између мноштва истина и погледа. Кад ућуткам гласове око себе, буди се онај у мени – који ме је родио и разгранао.
Мој однос са Богом се мењао. Све до својих касних двадесетих носила сам га као породични медаљон око врата, да се види и чује. А онда сам почела да га окрећем на наличје као да је каква фигурина, да му загледам испод хаљине, да га заборављам. Признајем, много је тога проблематичног у вези са религијама, поготово на Западу, где је сијасет хришћанских цркава и где мисионарство игра велику улогу. Моја вера је тиха и јогуни се при насртајима било каквог типа, а проповедати с намером да се убеди за мене није племенит задатак. Напротив, прилично је арогантно себе уздићи изнад свог ближњег трљајући му под нос оно што смо тобоже схватили као изабрани. А може бити и опасно.
Дакле, онај Бог ког сам носила под срцем и јесте и није био мој Бог. Припадао је мојим родитељима и ја сам им захвална на Њему. Јер у свим оним стиховима самоће и неразумевања, кад су и родитељи и учитељи представљали тамне мрље на празној слици, ја сам имала Њега – непроцењиво присуство прихватања.
На чисто историјској основи постојање Исуса Христа је потврђено, али чини ми се да је најизазовније веровати баш у ту причу смештену у време. У чудесно зачеће и несебичну жртву. Све и да не можемо, да смо међу плебом, као што јесмо, а да Исус међу нама ходи и тврди да је Син Божји, да ли бисмо били од оних што разапињу? Колика је штета? Вредни не говоре речима, већ делима, а ми их изнова разапињемо. Па питам није ли невера замка за срце? А вера по својој дефиницији не може тражити доказ јер онда не би била вера. Те, одлучила сам, дакле верујем. Баш зато што се опире разуму и противи законима мог ограниченог ума. Тек у бесконачности и спајању могу Га познати.
И зашто не бих признала Бога као знамење и објаву у различитим лицима, димензијама и учењима? Не, не верујем подједнако, али дозвољавам подједнако. Твоја вера нека је јака као моја, твој жиг и твој крст нека су ти дати од Бога. Па да се зовемо братом и сестром, да се гледамо као смо Једно.
Мој рам је моја религија и у њему се осећам пристигло. Рам не дефинише суштину, али ми пружа потпору и држи пикселе на окупу. Некада ће ионако све слике да се распрше, као на Почетку. Ја сам свога пронашла. Губим га више пута на дан, а онда ми се врати кроз сан, љубав, случајност.
Толико се тога може рећи о Богу колико се ништа не може знати о Богу. И верницима и неверницима увек је био омама, камен спотицања, оно што дражи и одбија у исто време. Бог види кроз тебе. Или ти је непотребан, па је сметња, или ти је потребан, па је претња. Свему ономе што желиш, а знаш да не би требало. Нису исти твој и мој Бог, али су Један, а ми у једном нисмо број.
Ако желите читати још Александриних прича кликните на њено име
Александра Ђорђевић
