Formula Boga
Ima nas koji imamo osećaj da smo neshvaćeni, večito raspolućeni između mnoštva istina i pogleda. Kad ućutkam glasove oko sebe, budi se onaj u meni – koji me je rodio i razgranao.
Moj odnos sa Bogom se menjao. Sve do svojih kasnih dvadesetih nosila sam ga kao porodični medaljon oko vrata, da se vidi i čuje. A onda sam počela da ga okrećem na naličje kao da je kakva figurina, da mu zagledam ispod haljine, da ga zaboravljam. Priznajem, mnogo je toga problematičnog u vezi sa religijama, pogotovo na Zapadu, gde je sijaset hrišćanskih crkava i gde misionarstvo igra veliku ulogu. Moja vera je tiha i joguni se pri nasrtajima bilo kakvog tipa, a propovedati s namerom da se ubedi za mene nije plemenit zadatak. Naprotiv, prilično je arogantno sebe uzdići iznad svog bližnjeg trljajući mu pod nos ono što smo tobože shvatili kao izabrani. A može biti i opasno.
Dakle, onaj Bog kog sam nosila pod srcem i jeste i nije bio moj Bog. Pripadao je mojim roditeljima i ja sam im zahvalna na Njemu. Jer u svim onim stihovima samoće i nerazumevanja, kad su i roditelji i učitelji predstavljali tamne mrlje na praznoj slici, ja sam imala Njega – neprocenjivo prisustvo prihvatanja.
Na čisto istorijskoj osnovi postojanje Isusa Hrista je potvrđeno, ali čini mi se da je najizazovnije verovati baš u tu priču smeštenu u vreme. U čudesno začeće i nesebičnu žrtvu. Sve i da ne možemo, da smo među plebom, kao što jesmo, a da Isus među nama hodi i tvrdi da je Sin Božji, da li bismo bili od onih što razapinju? Kolika je šteta? Vredni ne govore rečima, već delima, a mi ih iznova razapinjemo. Pa pitam nije li nevera zamka za srce? A vera po svojoj definiciji ne može tražiti dokaz jer onda ne bi bila vera. Te, odlučila sam, dakle verujem. Baš zato što se opire razumu i protivi zakonima mog ograničenog uma. Tek u beskonačnosti i spajanju mogu Ga poznati.
I zašto ne bih priznala Boga kao znamenje i objavu u različitim licima, dimenzijama i učenjima? Ne, ne verujem podjednako, ali dozvoljavam podjednako. Tvoja vera neka je jaka kao moja, tvoj žig i tvoj krst neka su ti dati od Boga. Pa da se zovemo bratom i sestrom, da se gledamo kao smo Jedno.
Moj ram je moja religija i u njemu se osećam pristiglo. Ram ne definiše suštinu, ali mi pruža potporu i drži piksele na okupu. Nekada će ionako sve slike da se rasprše, kao na Početku. Ja sam svoga pronašla. Gubim ga više puta na dan, a onda mi se vrati kroz san, ljubav, slučajnost.
Toliko se toga može reći o Bogu koliko se ništa ne može znati o Bogu. I vernicima i nevernicima uvek je bio omama, kamen spoticanja, ono što draži i odbija u isto vreme. Bog vidi kroz tebe. Ili ti je nepotreban, pa je smetnja, ili ti je potreban, pa je pretnja. Svemu onome što želiš, a znaš da ne bi trebalo. Nisu isti tvoj i moj Bog, ali su Jedan, a mi u jednom nismo broj.
Ako želite čitati još Aleksandrinih priča kliknite na njeno ime
Aleksandra Đorđević
