PRVI DAN OSTATKA ŽIVOTA
Danas sam imala zanimljiv razgovor sa sestrom. „Sanja, treba sebi da kažeš ‘teško mi je’ i da pustiš… Ako ti se emocije gomilaju, znači da ih ne dopuštaš.” Kako, pa ja dopuštam emocije, ja sam sva od emocije – ambivalentna, nadriekspresivna*, slatko-kisela.
Piše: Aleksandra Đorđević
Danas sam imala zanimljiv razgovor sa sestrom. „Sanja, treba sebi da kažeš ‘teško mi je’ i da pustiš… Ako ti se emocije gomilaju, znači da ih ne dopuštaš.” Kako, pa ja dopuštam emocije, ja sam sva od emocije – ambivalentna, nadriekspresivna*, slatko-kisela.
U nekom procepu kad sumiram, vagam i procenjujem, kuče me šćapi za nogu i sumanuto pokušava da je odgrize. Znamo da ne može – nisu mu izrasli zubi. Ne govorim o pravom kučetu, naravno, mada bi mi jedno takvo, nepredvidljivo i srčano, dobro došlo u životu. Dakle, kad sumiram, vagam i procenjujem, ja umirem – pomalo. Jer umišljam da sam pametnija za nekolicinu uvida. Ali kučka je taj poker iskustva! Iznova bacam istu kosku, oprostite – kocku – a ona me vraća na početak.
Šta to ne dopuštamo i šta nam brani? Pisala sam o pripadanju i nepripadanju u pesmama i esejima, pripadala sam i ne pripadala, ali još mi nije jasno koja je to zdrava distanca, a koja patološka granica od sebe samih. U svetu u kom smo skloni imenovanju nijansi postojanja, stanja i osećanja, sve je već ispisano i dosanjano. Kada je vreme i gde je mesto da budemo? Trebalo bi da je sjajno u tom šarolikom pluriverzumu gde se dobacujemo sastojcima i osobinama za (ne)uspešan život: toksično, narcistično, mansplaining, bashing, woke kultura, bro kultura, ghosting, FOMO, gaslighting… Ima li još čojstva i junaštva, ćerke i sinovi sokolovi? Ljudi se prave i rađaju, sad već i programiraju.
Nije više pitanje šta je nedopustivo, već šta je nepoželjno. Ako sam tužna, možda sam depresivna; ako ne stižem, možda imam ADHD, ako prokrastiniram, možda sam genijalna; ako sam neraspoložena, mogla bih biti bipolarna. A onda ni depresija nije ono što je nekad bila. Možda je distimija, ni tamo ni ovamo. Dalje se pitamo da li je disocijacija, derealizacija, depersonalizacija ili neki novi egzotični specijalitet? Jer nije poželjno biti sasvim obična, bezvoljna i umorna osoba.
Ovo nije demonizacija ni psihologije ni terapije, već kritičko premeravanje društva koje se ne može zasititi dijagnozama. (Naklon i podrška svima kojima je potrebna.) Jer ako kantar ne pokazuje ceo broj, pronaći ćemo u decimalama repove koje nedostaju. I u tim međumestima prostrćemo šatore i obitavati zakolačeni u zemlju dok se svet premeće u svom bezumlju. Kako upućuje Freja Indija, od religijskih bića razvijamo se u terapijska, a prag tolerancije na neslaganje porastao je zatvorivši vrata realnom rastu.
Koja je to nedostajuća komponenta sveg znanja i cena ubrzanja? Gubitak sebe – moglo bi pisati na bilbordima. Ali zapravo je gubitak Boga. Ne postavljamo granice sebi, isključivo i ekskluzivno drugima. U svetu u kom je svakome dozvoljeno da bude i živi ono što oseća, pritom zahtevajući da se svaka vizija legitimizuje i kanonizuje, armatura na kojoj počiva naše razumevanje društva počinje da puca. Da je u ovoj kulturi singulariteta opravdati želje razmaženog Frankeštajna osnovni cilj – ne može više biti upitno. Nego, ako odbacimo masu oslobodivši se duga prema prošlosti, prema kojoj više ne osećamo ni zrno poštovanja, nećemo li implodirati?
Dopustiću da se pred ovom munjevitom idejom o napuštanju trendova i ćutanju pred post osećam – bez reči.
*tvorac kovanice draga prijateljica Tamara Jović
