Danas navršava se sto i sedamdeset godina od rođenja Nikole Tesle, čovjeka čija je svjetlost još uvjek jedna od najjačih tačaka orijentacije u našem duhovnom i naučnom prostoru. Taj jubilej nije samo datum; to je prilika da se podsjetimo koliko je jedan usamljeni vizionar uspio da promijeni tokove svijeta, i koliko je njegova tišina, njegova upornost i njegova nepokolebljiva vjera u budućnost postala dio našeg kolektivnog nasljeđa.
U tom duhu, putopisni fragment Ljubice Žikić o Nijagari, mjestu gdje je Tesla doslovno ukrotio silu prirode i pretvorio je u svjetlost, dolazi kao dragocjen podsjetnik da se veliki podvizi ne dešavaju u laboratorijama, nego u srcu čovjeka koji se usudi da vidi dalje. Njen zapis spaja geografiju i istoriju, lični doživljaj i kulturnu memoriju, i upravo zato je idealan dar za ovaj jubilej: tih, ali snažan omaž čovjeku koji je svjetlost učinio našim zajedničkim jezikom.
Objavljujući ovaj fragment, odajemo počast Tesli, ali i svim putnicima koji u susretu sa svijetom traže dublji smisao, baš kao što je to učinila Ljubica Žikić na obalama Nijagare.
Kragujevac – 10.07.2026
Bela griva Nijagarinih vodopada
Put od Klivlenda do vodopada Nijagare bio je kao ulazak u priču koju sam oduvek znala, a nikada nisam do kraja čula i razumela. Kada sam ih ugledala, nisu bili samo prirodno čudo, bili su čista poezija u pokretu. Pesnik je zapevao u meni. Voda je padala u svilenim slapovima, beskrajna i moćna, bučna a ipak nežna, kao da se ne ruši u dubine, već daruje poljubac zemlji. Šta bih sve napisala da mi ruke nisu bile uvijene u kišnu kabanicu preko koje su se slivali mlazevi vode. Ploveći brodom ispod vodenih zavesa, imala sam osećaj da sam ušla u neku drevnu bajku, u kojoj čovek nije gospodar, već tihi svedok veličanstva prirode. Kapi vode su me dodirivale kao blagoslov, magla me je obavijala, a buka vodopada nije plašila već se pretvarala u osećanje razdraganosti i neke kosmičke sreće. Bio je to zvuk večnosti, zvuk koji nadjačava sve ljudske strahove i brige, trenutak kada nam se ukazuje smisao postojanja. U tim trenucima nisam mislila na granice, na države, ni na istoriju, već na snagu života koji neprestano teče, pada, ustaje i nastavlja dalje.
Na Nijagarinim vodopadima voda je bila i bajka i sila, čista energija života koja se obrušava bez straha, sigurna u svoj put. Pod njenim svilenim slapovima osetila sam kako se čovek može prepustiti, nestati na tren i ponovo se roditi. Ovde voda nije samo prizor; ona je iskustvo, priča, susret sa večnim. „Život se neprestano i lomi i obnavlja“, odzvanja kroz zaglušujući huk zmajevitih vodopada raspolućene Nijagare koja grli dve države jednog sveta. Nijagara više nije bila geografija već doživljaj, otkrovenje, muzika koju sam prvi put ovde slušala. Ovom doživljaju za koji nemam dovoljno reči, dodala bih radovanje što se tamo na kanadskoj strani nalazi spomenik Nikole Tesle, pripadnika roda moga, koji je upravo ovde vodenu snagu pretvorio u svetlost. Naš Nikola Tesla je na Nijagarinim vodopadima ostvario jedan od najvećih podviga u istoriji nauke i tehnike: izgrađena je prva velika hidroelektrana zasnovana na naizmeničnoj struji.
Dok ispijamo kafu i osvežavamo se na terasi ispod guste krošnje sa pogledom na vodopade, rekonstruišemo pred našim mladim potomcima značaj Teslinog dela. Dakle, krajem 19. veka vodio se „rat struja“, između Edisonove jednosmerne i Tesline naizmenične struje. Upravo je projekat na Nijagari pokazao da je Teslin sistem superioran za prenos električne energije na velike udaljenosti. Brat, po struci matematičar i fizičar, detaljiše da su u hidroelektrani na Nijagari 1895. upotrebljeni Teslini transformatori, polifazni generatorii i sistem prenosa naizmenične struje. Onda dodaje da je već 1896. godine električna energija uspešno preneta do grada Bufalo, udaljenog 40 km.. Potvrđujemo da je to je bio istorijski trenutak, prvi put je ogromna prirodna snaga vode pretvorena u električnu energiju i poslata svetlost daleko od izvora. Dokazano je da se električna energija može ekonomično prenositi na velike udaljenosti. Nijagara je postala simbol pobede nauke i ljudskog uma. Život se iz temelja menjao. Vekovima su ljudi stajali i divili se ovoj prirodnoj lepoti, samo je Nikola Tesla iz Smiljana u toj sili video energiju koja može da se preoblikuje. On je pokazao da vodena snaga može da postane svetlost u ljudskim domovima. Komentarišem naglas, da je on ukrotio vodu, zaustavio „pripodan tok“, da bih zainteresovala prisutne koji u rukama drže cigarete i telefone. Posle kratke pauze odgovori mi jedan iz mlađe generacije: „Pa nije on bio osvajač i pobedio. On je samo vodu razumeo. Voda je nastavila da teče i dalje. Samo je njena snaga postala svetlost. To nije pokoravanje prirode, već saradnja sa njom. OK. Tesla nije zaustavio tok, već je u njemu prepoznao smisao. OK“.
Htedoh da kažem da je Tesla naučio da govori jezikom vode, što mogu samo veliki umovi koji moraju da budu pomalo i pesnici, ali, rađe srknuh gutljaj baš dobre kafe na terasi sa koje puca pogled na vodopade Nijagare koji se ruše sa kanadske i američke strane i nestaju u reci koja se smiruje i kreće na dugi put prema Atlantiku.
Pri povratku prolazimo pored grada Bufala kao pored istorijskog spomenika. Zamišljamo trenutak kada je svetlost sinula i zauvek proterala mrak iz kuća i umova. Veseli smo i imamo pravo na ovo kolektivno zadovoljstvo koje nas je preplavilo, jer je Nikola Tesla najveća svetlost koju mi Srbi imamo. Osećamo se svetski!! A i Nebojša vozi OK.
