Boris Mišić o knjigama Nede Gavrić “Jesen žedne duše” i “Ono što nisi znala o ljubavi”.
Piše: Boris Mišić
Ponekad je najteže pisati o poeziji. Stihovi ne traže tumačenja koliko osećanje, a svaki čitalac u njima pronalazi nešto svoje. Zato ovaj prikaz ne treba čitati kao stručnu književnu analizu, već kao iskren susret jednog čitaoca sa poezijom banjalučke književnice Nede Gavrić.
JESEN ŽEDNE DUŠE– prva je od ove dve knjige koju sam pročitao. I sam naslov govori dosta toga; žedno se ljubavi, iskrenosti, nežnosti, a u ovom okrutnom svetu takvi srećni trenuci po pravilu ne traju dugo. Ipak, autorka ne dopušta da je tuga savlada i beznađe obuzme; ljubav je snaga koja uvek vraća u život, posebno ljubav prema Bogu, vera u sile stvaranja i viši smisao svega. Patnja je samo put ka pročišćenju i sreći. Ono što je posebno karakteristično za ovu zbirku je veština autorke, koja je uspela smelo, često minimalističkim stilom (u svega nekoliko redaka) da izrazi čitavu paletu i dubina emocija.
Ja ću ovde navesti dve pesme koje su mi se najviše svidele iz ove zbirke (nadam se da izdavač neće zameriti) jer mislim da je to najbolji način da se zbirka približi čitaocima, mnogo bolji od mojih pokušaja objašnjavanja:
PREOBRAZI SE
Odrodio se rod
Od pomaže Bog!
Ale se prejedaju dušama.
Odrodio se rod
Presušio plod
Pred duhovnim sušama.
Odrodio se rod
Od pomaže Bog!
Ne rađa ni zemlja ni žena.
Odrodio se rod
Presušio plod
Drži nas još, glavna vena.
Kad se vrati rod
Na Pomaže Bog!
Molitva će oterati ale.
Kad se vrati rod
Na Pomaže Bog!
Molitve su dušu sačuvale.
ZALOGAJ
Danas si me zagrlio
Šta mi više treba?
Tvoje ruke oko vrata
I parče starog hleba.
Danas sam te zagrlila
Tu je moja sreća.
Za sve drugo dovoljna je
Ikona i sveća.
https://www.facebook.com/toktv.ba/videos/promocija-knjige-nede-gavri%C4%87/900651316327507/
ONO ŠTO NISI ZNALA O LJUBAVI– U ovoj zbirci pesme su duže, izraz još sigurniji i snažniji; tuguje se, pati, doživljavaju se izdajstva i razočaranja, ali iz njih se izlazi jači, sa još više vere u sebe. Raznih ljubavi ima u ovoj knjizi; partnerskih, muško-ženskih, ljubavi prema domu, ognjištu, porodici, zemlji, veri, prema svemu oko sebe. Ljubavi prema onom detinjem u sebi, koje nas čuva od svakog zla, i pomaže nam da ustanemo ponovo nakon pada. I ova knjiga je kao Feniks, koji ustaje iz pepela. Razočaranja, izdaja, neverstva, neće slomiti. Ima još puno ljubavi na ovom svetu. Evo nekih pesama iz ove zbirke (takođe se nadam da izdavač ne zameri):
LJUDI OŽILjCI
Nije to pad sa bicikla
kao kad smo bili deca,
pa samo ustanemo
stresemo prašinu sa kolena,
maramicom obrišemo krv,
i krenemo dalje, na biciklu.
Ovakav pad je ponor bez dna,
Kad jednom upadneš u njega
ne prestaješ da padaš,
da toneš.
Zajedno sa tobom pada i bicikl,
i to dete u nama.
I ta krasta,
i ta krv,
i maramica.
Svi padamo u bezdan
kroz beznoć
ništa ne vidimo.
Samo osećamo pad
Nije nam žao ni bicikla,
ni boli,
ni rane,
ni kad, ni gde ćemo pasti.
Nevažno je,
Ako padamo,
nema dna.
A mi nemamo krila
To su ti trenuci,
kad misliš, umrećeš,
a ti,
rodiš se.
Gospod ima rezervnih krila
za ljudske ožiljke.
I opet sednemo na to biciklo,
dete u nama
strese prašinu sa kolena,
maramicom obriše krv,
i veselo okreće pedale
kao da nije ni padalo .
Samo ostane ožiljak,
ali to je znak
da smo jaki
da smo pobedili!
I nevažno nam je dno,
i pad
dobili smo krila
Gospodu mila.
SA OBLAKA NA OBLAK
Ako se pitaš gde sam,
evo me, skačem!
Sa oblaka na oblak
dok mi krila
ne zamene korak.
Na oblaku je lepo
Gospodu sam bliže,
raduje se srce
evo, Vaskrs stiže!
U ove dane posta
rađaju se krila,
da odletim tamo
gde sam srećna bila.
OGNJIŠTA
Presadiću ovu ljubav
u polje ispod đedovih njiva.
Pelcer ovog srca
nek’ olista i procveta,
da rodi žito,
bosiljak i šljiva.
Presadiću ovu veru
u polja ispod moga ognjišta.
Seme ove duše
nek’ olidta i procveta
da rodi nada
i iskoreni ovo NIŠTA!
Presadiću onu dunju,
Onu trešnju,
pa i onaj kamen sivi
Da u korov ne zaraste
ni kuća, ni njiva,
da sve pamti,
da sve večno živi!
