БРАНКА СЕЛАКОВИЋ: ПОЕТИКА САМОЋЕ

Пише: Бранка Селаковић

Недавно сам видела слику Лонелинесс Салвадора Далија коју је насликао 1931. године, а која приказује жену с леђа, како се наслонила на стену, а под чело је ставила надланицу. Као да је и сама исклесана од камена, но ипак се осећа да је жива. Сунчева светлост и нијансе воде чине њену емоцију, као и њу саму инспиративном и достојанственом. Није ни чудо што многи желе да имају реплику овог дела, па се принтови могу купити за неколико долара. Далијев очаравајући рад ме подсетио на самоћу коју је описала Ана Пантић у дебитантском роману ”Моја мама је савремена уметница” (Орион Арт Букс, 2025).

Постоје тихе и бучне самоће. Оне које носимо скривене, угушене, које једва да одају знаке живота и оне које су гласне, доминантне, које ломе носиоца и околину. И једну и другу самоћу ауторка је нијансирала кроз свакодневну динамику односа мајке и кћерке, осмогодишње девојчице. У комплексности те релације која је у бити негујућа, свепрожимајућа љубав, смештени су и отпор и љутња. Потреба да једна другу разумеју и ослободе кроз изазован развојни процес, додатно усложњавају друштвене норме. Обе покушавају да изађу изван оквира и надрасту сопствене трауме и недоумице. У том процесу су ма колико биле окружене људима, саме.

Проговоривши кроз младу јунакињу, која је наратор приче, Ана Пантић је покушала да скрене пажњу на пут којим деца пролазе у сложеном процесу одрастања, док упијају динамику односа и улажу напор да разумеју стварност. Овај пут посебно је изазован приликом раздвајања породице, односно разводом родитеља и уласком нових личности у њихов до тада ритмичан свет. Све осцилације унутар заједнице деца уочавају и анализирају сходно својим капацитетима. Неретко у тим моментима долази до замене улоге и они постају родитељ родитељу. Тако јунакиња лако прозре када јој мајка плаче, колико је нешто боли, на које место је смешта очева нова супруга, кукавичлук, а паралелно се бори са сопственим одрастањем и физиологијом која неумитно надолази. Девојчица постаје главни шраф у механизму свих ликова који се појављују у породици, односно идеји постојања исте.

Овај роман пружа добар увид у свет особе која одраста у специфичној средини, не само по томе што су родитељи растављени, већ што и сама бива увучена у интиман свет мајке-уметнице која кроз креативни процес тежи ка емотивном зацељењу. Тиме постаје транспарентни део пројекта изложеног јавности. То је један од слојева романа око којег би се нашироко могло дискутовати. Основна дилема је да ли деца треба да суделују у емотивном краху и узлету родитеља, а притом и сами носе бреме? Терет на њиховим раменима је незграпнији него онај који имају сами партнери. Трауматично искуство у којем су посматрачи и учесници, вршњачке релације, хормоналне транзиције, трансгенерацијске трауме и сијасет дневних недоумица само су део битки кроз које млади пролазе.

Назив романа ”Моја мама је савремена уметница” могао би да послужи као универзални аргумент јунакиње која покушава да изгради свој идентитет изван оквира мајке, али и као начин функционисања или самоодбрана више ликова. Моја кћерка је савремена уметница, Моја бивша супруга је савремена уметница, Њена мама је савремена уметница…

Концептуална, савремена уметница–мајка, у свом подухвату делује екстатично рањива и блиска. Њена љубав је велика и снажна, дете то разуме док је и само део процеса, а можда и основни лепак којим она зацељује. Потребне су једна другој, али каткад је и то терет. Пратећи женски родослов и линију баба – мајка – унука које у бити могу бити (јесу) Једно, портретише се снага коју имају у себи, а која наткриљује све недаће. Тиме ауторка приказује истовремену моћ и крхкост у зависности од улоге и од тренутка.

Језик који Ана Пантић користи у складу је са доби девојчице кроз коју проговара, али то овај роман не чини инфантилним, намењеним тинејџерима, напротив, он је за све који су сопствене рањиве тренутке дубоко похранили. Он је и кључаоница за родитеље који могу без зазора да провире у свет своје деце, подсете се младалачке комуникације, страхова и терета изолованости, самоће која израња, а ипак не преплављује.

*Текст је првобитно објављен у додатку за културу, уметност и науку дневног листа ”Политика”