У годинама које сада живим, оно што називамо буђењем догодило ми се тачно пре петнаесет година. Веровао сам тада, заједно са неколико стотина истомишљеника, да мењамо свет , да се у људима најзад пробудио дух који ће овај свет учинити бољим и лепшим местом за живот. Осећали смо то, тешили се уверењем да нас има бар пола милијарде, а да нас сваким даном бива све више.
Многи су ме храбрили и подстицали. Ми смо се међусобно доживљавали као умирућа божанства. Доживљавали смо физичке и духовне препороде, враћали се природи, практиковали све врсте јоге, медитације, астрална путовања… Осећали смо како нас природа прихвата и поверава нам се. Разговарали смо с дрвећем, цвећем, водом. Оживљавали камење и балансирали енергију. Помицали границе уметности. Технолошка (р)еволуција пратила је нашу личну ренесансу. Постајали смо бића светлости, ослобођена препрека било које врсте. Откривали смо нове светове.
А онда, изненада, јединство је почело да бледи. Почела су разилажења, фракције, паметовања која више нико није усвајао. Сви су почели све да знају. Старији , назовимо их искуснијима , они који нису били део нашег покрета, говорили су ми: „Илија, то је заблуда. Знамо да нам не верујеш, али већ генерацијама гледамо исти образац. И ми смо једном веровали да свет више никада неће бити онакав какав смо оставили за собом. Али, нажалост, све се увек понавља , изнова и изнова. Такве ствари ће се дешавати докле год има живота на Земљи.“
Наравно да им нисам поверовао. Али, годинама касније, почео сам и сам да сагледавам такво стање ствари. Усвојио сам навике које и даље сматрам драгоценим, доживео искуства која се можда никада више неће поновити. Упознао сам дивне људе. Постао себи бољи. Стекао вредности на које сам поносан. Као појединац, прошао сам кроз нешто непроцењиво. Као заједница, бојим се , ништа се суштински није тако значајно променило.
Чак су ми се и нека физичка и телесна стања вратила у стару форму, понешто се и нарушило, што је природно, јер немогуће је остати заувек у једном стадијуму живота. Добробити су постојале и могу да се осете, није опсена, али са пролазношћу стиче се утисак као да се светлост враћа у сенку.
Читајући о историји човечанства, дошао сам до сазнања о цикличним дешавањима која ниједна генерација не може у потпуности доживети, јер се одвијају у еонским временским интервалима које људска свест, за живота, не може да обухвати. Оно што данас живимо, живели су и они пре нас. И тако ће бити док не кренемо путем који нам је још увек непознат. Кад напустимо и тај непознати пут, дочекаће нас иста ова стаза само са другим актерима.
Не можемо променити ток света. Можемо само користити оно што нам је дато. Начин на који ћемо то учинити, уистину је на нама. И ништа није без разлога. Зато покушајмо да уживамо у ономе што имамо и да пронађемо најбољи могући начин да то учинимо.
Мир је лептир лепотан, треба га неговати. Нађимо унутрашњи мир и читав свет ће бити наш.
Мир није резултат борбе, већ избора, као кад се лептир спусти на длан – нежно, али одлучно. Та одлучност у нежности је кључ. “Лептир мира” носи у себи све: крхкост и снагу, пролазност и вечност, тишину и унутрашњу побуну, не тражећи аплауз, него разумевање.
