ЗМИЈАЊЕ ЈЕ
Гдје се гласа снажним гласом
Гдје ,,заносе” очи стасом
Гдје пољубе јутром небо
Гдје нахране гладне хљебом
Гдје бујади непрегледно
Гдје без воде окућнице
Гдје заблеји стадо бијело
Гдје зрикавац сумрак зриче
Гдје је небо најплавље
Гдје су зиме најсњежније
Гдје мећаве пометоше
Гдје су суше на сред душе
Све то, гдје је, код мене је
На Змијању, на олтару
Богови су даровали
Жени мудрост, моћ горштаку
Освајачи нису хтјели
Земљу посну, камениту
Кажу хтјели, нису смјели
Стати Змијањцу на црту
Змијање је, ето гдје је!
МАЈЧИНО ДЕСНО ОКО
Како је тужно
Кад пас заплаче
Из ока тамног
Мутна суза склизне
Смилује се човјек
Удоми га, купа
Са дјецом у игри
И у соби скупа
Из бакиног ока
Плавог, водњикавог
Искраде се често
И не само једна
Уз сузу је уздах
Утробу што згрчи
Од кћериних ријечи,
Синовљевих ријечи
Немамо простора,
Педесет’ квадрата
Тијесно нам је, тијесно
Гдје дјеца да уче
Превише нас овдје
Ти, дјеца, а и ми
И оно несрећно
Усвојено куче
Има, ту је близу,
Дом за стара лица
Бићемо уз тебе
Сваког поподнева
С невјерицом слуша
Мајка и старица
Од ријечи што хладе
Душа јој озебе
И стиже уторак
Дан кад се одлази,
Дан кад све заболи,
А тијело не осјећа
Кофере јој носе
Тешко ноге вуче
Радо би понијела
Саксију свог цвијећа
Окрену се стара
Још праг да погледа,
А на прагу куче
Шкевће, ко да плаче
Зовнуше, пожури!
Она ноге вуче
Скотрља се суза
На црне папуче
У дому, у соби
Није била сама
Као проштац тијело
На другом кревету
Кажу, не говори
Неколико љета
И ништа не тражи
Чекају опијело
А с ким ћу да причам,
Прошаптала сину,
Бићемо уз тебе
Скоро сваког дана
На растанку све их
Изљубила њежно
Крику није дала
Сићи са усана
Плакала је тихо
Ни Бог да не чује
И клела га, зашто
Од ње жену створи
Зашто није куче
Да љубимац буде
Да је прошетају
Око њене куће
Минуло је само
Неколико дана
Од туге ни воду
Пила није више
Рекоше им кратко;
Мајка је заспала
На груди јој руке
Хладне прекрстише
Ал’ се десно није
Затворило око…
ПЈЕСМА О ОНОМ ШТО ТЕШКО ЈЕ НАЋИ
Потражих љубав за моје боре дубоке
У ковачници гдје гвожђе обликују и кале
Да им скују калупе плиће за године туге
Жалећи успут младости трене
Кроз дио Пакла провучене, опрљене,
Спаљене жеље неиспуњене
Потражих љубав за очи своје
Умором згасле, посустајале
У свијету, с позоришном сценом, подземном
Гдје срећна лица ријетко видјех
Сем оних што глуме дворске будале
Потражих стисак, њежни стисак, руке
Једино што ми је преостало
У вечери љубавне поезије,
Није важно гдје, које и чије
Бијаше њежан, пријатељски,
Мени похлепној бијаше мало
Бијаше њежан… пријатељски
Мени похлепној, бијаше мало…
ПЛАВА НИЈАНСА ЗЕЛЕНОГ ВРБАСА
Крупа
Из спиље
Хладна , танана
Змија измиље
Змија дјевојка
Плавоока
С велом од тамних
нијанси плаве
И тек сакупљених увојака
Разбацаних између
Зелене шаше
А мало даље
На низбрдици
Тамо гдје седрен
Камен се купа
Понеки клокот
Као уздах
Клизав и њежан
Испусти Крупа
Са њом потече
Смјерност и тихост
Носећи чедност
До крупних стијена
Предано клизећи
По маховини
Док грубо
Не буде
Разбијена
Тада набуја
Од силне љутње
Нијансе плаве
Бијесом запјене,
Гласно подврисне
Ко да коња јаше
Тукући чврсте
Пркосне стијене
И тече Крупа,
Клокоће,
Вришти,
На мегдан јој нико
Не смије стати,
Низ брдо
До Врбаса
Заленог мангупа,
Пољаном плодном
Пут да скрати
Врбас
Ооо, која вода!
Ооо, каква прича,
Какво одијело,
Зеленог младића!
Скути се борају
Уз стрме стијене
Кошуље мјесечином
Освијетљене
Ооо, каква игра
С врбама на хриди,
Каква дубина
Од које се не види
Камен с маховином
Пиљци округли,
Само их сочи
Мјесец кад
зарони
Док обилази
Пјешчане заклоне
Гдје се риба
Увлачи и мријести
Гдје алгама свјетлост
У косе намјести,
Па да Крупа лакше
Љепоту пронађе
Љубав двију ријека
Остаје за вјечност
Пољаном се разлије,
У Тијесном
Стијешњена,
Нико тако чврсто
Ко Врбас
не грли
Кад силан набуја
Кроз кањон похрли
С украденом дугом
Са Бочачке Куле
Па да је уплете
До Благовијести
У косу својој
Бучној невјести
Па да је смири
У загрљају
Да људи могу,
По обичају
У нестварној љепоти
Да се огледају.
Кроз лијепи град ће
Тихи, загрљени,
Мамити уздахе
Заљубљених …САВА ГУСЛОВ МАРЧЕТА
