СВЕЧАНО ОТВОРЕНА МАНИФЕСТАЦИЈА „ДАНИ ЂУРЕ ЈАКШИЋА“ У БЕОГРАДУ

Скадарлија је 16. новембра оживела у знаку Ђуре Јакшића. Кућа великог романтичара постала је позорница за свечано отварање манифестације „Дани Ђуре Јакшића“, коју организују Уметничка група АРТЕ и Кућа Ђуре Јакшића. Уметници, поштоваоци и грађани испунили су двориште и салу, док су стихови и музика оживљавали дух ΧΙΧ века.

Испред организатора, присутне су поздравили Миодраг Јакшић, уредник програма, и Катарина Симијоновић, уредница, који су истакли значај очувања културне баштине и живог дијалога са традицијом.

Отварање је употпуњено музиком српских композитора XИX века, уз гитару професора Уроша Дојчиновића и глас сопрана Тање Андријић, Ђурини стихови испевани су као живи мост између прошлости и садашњости.

Као увод у тронедељни програм, свечано је отворена и изложба слика „Ђура – инспирација“, која ће трајати од 16. до 25. новембра окупивши дванаест савремених сликара чија дела носе печат Јакшићевог лика и дела.

У свечаној атмосфери, пред бројним поштоваоцима, слово о Ђури изговорио је академик Матија Бећковић, чија је беседа подсетила на снагу речи и слике које је Јакшић оставио као трајни белег српске културе.

Беседа академика Матије Бећковића

Беседа академика САНУ Матије Бећковића на свечаном отварању манифестације „Дани Ђуре Јакшића“ у Београду 16. новембра 2025. године.

Песнички народе, поштоваоци Ђуре Јакшића, браћо и сестре. Већ сте чули да је на данашњи дан пре једног века и по у овој кући умро Ђура Јакшић.

У својој тридесет шестој години живота Ђура Јакшић је из Раче Крагујевачке писао тадашњем председнику српске владе, академику Стојану Новаковићу:

„Казиваху ми да имам дара песничког, једни су претеривали па веле да сам геније – па је ли се ико нашао да та дар потпомогне?… Из Подгорца у Сумраковац, из Крагујевца у Сабанту, из Пожаревца, уместо у Београд, они ме отиснуше у Рачу… Ја сам читао много несрећних и великих и малих песничких биографија, ал’ ако сам и ја песник, и ако и ја заслужио будем да ме макар и седам дана после смрти ко спомене – имаће наша деца чему се чудити, јер овако како наша госпоштина са мном поступа ни свиње не чине и никаква животиња… Та не видиш ли болан да ми не даду прилике ни да радим – а ево осећам да бих више и боље могао радити него сви ваши банови и малетићи скупа…

Ђура Јакшић је син проте Дионисија који је идући за својом главом променио чак и своје крштено име Георгије или Ђорђе и одлучио да се прозове Ђура. Самовољац и као човек и као песник, лирски епик и епски лирик. Ђура Јакшић није само синоним за рођеног песника него и за пркос мученика, револт беспомоћника, понос страдалника – слика и прилика нашег народног карактера, како га је описао Вељко Петровић.

Школовао се у Темишвару, у Пешти, Бечу и Минхену – а учитељевао у Подгорцу, Сабанти и Сумраковцу… и носио малтер по београдским грађевинама.

Овај немоћник је био горди бојовник кога је, како сам каже, кмет јагодински Јованча Цветановић „својим штапом донде по глави био, док је сав свој штап о моју главу искршио”

Себе је назвао стеном, а време је показало да је стена био и остао, стена одваљена од стене српског језика, стена у мору равнодушности, моралној запуштености и културној заосталости нашег народа.

„Ви знате – пише Ђура Јакшић – где жабе крекећу ту славуј ћути!… Синовима слободе изломисте пера, да не могу писати у корист домовине и драге слободе, а плаћеним слугама неправде и насиља дадосте златна да пишу химне султанима… А за париским архибискупом више плачу него за свим српским мученицима што су од Косова до данас на мукама изгинули”

Речено је да Ђура Јакшић није знао за половна осећања, али су и њихова превласт, претераност, и свако падање у ватру доказ да и прави песници могу имати стотину мана, а мали само једну – немају дара. У олујним заносима, Ђура Јакшић је написао стихове који „деру кроз облак”, попут оног „бријане главе, теме ћелаво у заносноме страху лупати” – коме је по заумности тешко пронаћи равна. Истина, велики узлети често „завршавају у кафанској аљкавости”, како је приметио Црњански. Али ,злато остаје злато и кад је непречишћено” – како није пропуштено да се каже поводом песникове изненадне смрти.

Има изведенијих, има ученијих, има отменијих, има сложенијих, има довршенијих међу великим српским песницима, али тешко да има изворнијих, спонтанијих и коренитијих. Ђура Јакшић је име зажареног златног грумена који је као метеорит пао у иманье српског језика. У Скадарској улици у Београду је његова кућа, као да песници могу имати куће изван куће свога језика.

Поред места у којем се родио и мала места у којима је живео и радио постала су родна места његових песама и слика. А таква родна места заслужују захвалност не само песника и сликара него и читавог народа.

Свако аутентично дело сваки нараштај доживљава на свој начин. Наш најнационалнији песник, како је назван Ђура Јакшић, није био простонародски, нити је наш народни песник прост и приземан, јеп „птица и кад иде по земљи има крила”.

Ма колико да живимо у трагичним околностима, оне су сношливие од оних у коима је живео Ђура Јакшић. Па ипак, Ђура Јакђић је у све веровао и ни у шта није сумњао, док ми у све сумњамо, а ни у шта не верујемо.

Завршавајући своје слово, с правом својих година и налогом свог позива, на Дане Ђуре Јакшића, у име успомене Ђуре Јакшића захваљујем домаћинима за одану службу уметности и култури.

И на крају, да овде огласим наду да хе се споменик Ђури Јакшићу, рад великог скулптора Александра Зарина подигнут у Српској Црњи, одлити и поставити у свим градовима где је Ђура живео и стварао, да се и тако повежу песниково родно место и родно место његових песама и слика.

Овим проглашавам манифестацију „Дани Ђуре Јакшића“ отвореном.

Атмосфера

Док је Скадарлија мирисала на старе београдске кафане, а зидови Куће Ђуре Јакшића осликани његовим портретима, публика је осетила да се не ради само о културном догађају већ о живом сусрету са историјом. Бећковићеве речи, уреднички поздрави и уметнички програм створили су атмосферу у којој је Ђура поново постао савременик – инспирација за нове генерације.

Програм манифестације

Манифестација траје од 16. новембра до 6. децембра 2025. године, у седам градова Србије: Београд, Српска Црња, Крагујевац, Нови Сад, Јагодина, Ириг и Кикинда.

Београд – изложбе, концерти, књижевне вечери у Кући Ђуре Јакшића
Српска Црња – традиционални програм у родном месту песника, уз поезију и драмске поставке
Крагујевац – тематске трибине о Ђурином учитељевању и уметничком наслеђу
Нови Сад – изложбе и разговори са савременим песницима и сликарима
Јагодина, Ириг, Кикинда – концерти, поетске вечери и драмске интерпретације

Укупно ће учествовати више од 200 уметника, а програм је осмишљен да Ђурино дело приближи новим генерацијама кроз поезију, музику, сликарство и позоришт

Више од културног догађаја

Свечано отварање у Београду било је више од културног догађаја – било је сусрет са историјом и живим духом Ђуре Јакшића. Бећковићеве речи, уметнички програм и изложба створили су атмосферу у којој је Ђура поново постао савременик, инспирација и опомена.

За све присутне била је приређена и богата закуска са традиционалним јелима и младим вином Португизер, које је донирао произвођач и један од спонзора манифестације „Мачков подрум“ из Ирига.