ОЈКАЧА – ГЛАС ИЗ ПРАИСКРЕ
Постоје песме које се певају из грла, и постоје песме које се певају из простора између светова. Ојкача припада овој другој врсти, оној која се открива; која не припада само народу, него и космосу; песми која проналази извођача. У крајевима где су Срби Крајишници вековима чували своје огњиште, где се ветар прелама преко брда као да носи поруке из давнина, ојкача је опстала као глас који не припада само земљи. Ојкача је, како су говорили стари, одјек праискре, праисконског извора из којег је човек дошао на планету, и у ком се чува тајна његовог унутрашњег ритма.
У тој песми нема украса, разметања, нити жеље да се импресионира. Она је гола, исконска, огољена до костију звука. И баш зато је моћна. Јер само оно што је огољено може да буде истинито. Само оно што је истинито може да буде космичко.
Космичка вибрација у људском гласу
Када Крајишник запева ојкачу, његов глас не иде само напред, ка слушаоцу, него и нагоре, ка небу, и наниже, ка земљи. Тај глас се шири у три правца истовремено, као да тражи своје порекло. У тим дугим, развученим вокалима, у том „оој“ које траје дуже него што би требало, крије се нешто што превазилази технику и прелази у сферу невидљиве енергије.
Стари су говорили да се у том гласу хватају вибрације које нису људске. Да се у тренутку појења отвара канал између човека и космоса, и да се кроз тај канал спушта порука, у емоционално поље где се сабиру душа и тело. Није то транс, ни магија, нити чудо. То је урањање у космичку симфонију, у оркестар који свира без инструмената и диригента, без почетка и краја.
Ојкача је, у том смислу, више слушање него певање. Онај који пева заправо слуша себе како постаје део нечег већег. Он не производи звук, он га ослобађа.
Место одакле долази глас
Предање о праискри није записано у књигама, већ у памћењу народа. То је она врста знања која се не преноси реченицама, него осећајем. Праискра је, према старим причама, део космоса из којег је човек дошао на Земљу. У ведрим звезданим ноћима упирали би прстом у сазвежђе Влашић или како га модерна наука назива Плејаде. Место праискре, тачка из које допире вибрација, стање или извор више него простор из ког долази глас.
У тој искри, у том праисконском светлу, чува се фреквенција остала човеку као успомена на порекло. И само ретки могу да је чују. Још ређи могу да је понове. А најређи , они који певају ојкачу, могу да је оживе.
Зато се каже да ојкача није настала. Она је одувек постојала и у свом постојању чекала глас који ће је препознати.
Слободна енергија која обликује човека
У времену када се свет убрзава, звукови гомилају и бука претвара у свакодневицу, ојкача делује као повратак тишини, али то је тишина која се чује. Стање у ком човек може да осети невидљиву енергију која га обликује.
Та енергија није мрачна ни светла, ни добра ни лоша. Она је слободна. Она је оно што човека чини човеком, способност да осети оно што се не види, да разуме оно што се не изговара, да прими поруку која не долази споља, него из целине којој припадамо.
Када се ојкача запева, та енергија се покрене. Она пролази кроз грло, кроз грудни кош, кроз стомак, кроз кости. Она мења расположење, утиче на сензибилитет, отвара врата која су у свакодневици затворена. Човек не постаје чудесан, постаје свој и исконски.
Појање као повратак себи
У модерном свету, где се све мери, где се све објашњава, где се све рационализује, ојкача остаје као отпор, доказ да постоје ствари које се не могу свести на формулу, нити објаснити науком, а још мање затворити у дефиницију.
Појање ојкаче не гледамо као перформанс, чак ни као наступ. Није уметнички чин у популистичком смислу. То је повратак себи, тренутак у ком човек престаје да буде посматрач и постаје учесник космичке игре. Делић времена у ком се брише граница између унутрашњег и спољашњег света.
Зато се може рећи да је ојкача стање, а не песма!
Мистификација као чување тајне
У жељи да се све објасни, свет је изгубио способност да чува тајну. А ојкача јесте тајна. зато што је неухватљива и што је неизрецива.
Мистификација у овом случају није преувеличавање, измишљање или романтизација. То је начин да се сачува оно што се не може рационализовати. Начин да се призна да постоје ствари које превазилазе човеково разумевање и да се ода поштовање гласу који није само звучна вибрација.
Јер ако се ојкача сведе на технику, она умире. Ако се сведе на фолклор, претвара се у декор. Ако се сведе на традицију, постаје прошлост. А ојкача је све осим прошлости. Она је садашњост!
Глас који траје дуже од времена
Ојкача је доказ да човек није само биће земље, него и биће космоса. У њему је фреквенција која га повезује са вишом силом. Глас у „ојкању“ је мост између видљивог и невидљивог, а песма молитва, која буди сећање. Звук такве симфоније је енергија за обликовање душе.
У свету који се мења брже него икада, ојкача остаје као подсетник да постоје ствари које не подлежу промени, звуци који трају дуже од времена и вибрације које не престају ни када глас утихне.
И зато, када Крајишник запева, не пева само он. Пева космос кроз њега, праискра и праисконска енергија која је у човеку остала као најдубља истина.
А човек, макар на тренутак, постаје оно што је одувек био. Глас који припада звездама!
Илија Шаула 16.децембар 2025. – Инђија
