ИСЦЕЛИТЕЉСКА СНАГА ВЕРЕ И ПОЕЗИЈЕ
(ОНО ШТО НИСИ ЗНАЛА О ЉУБАВИ, Неда Гаврић, збирка поезије. АСоглас издаваштво, Зворник 2025.)
Нова књига поезије Неде Гаврић, „Оно што ниси знала о љубави“ је књига о љубави: партнерској, породичној, завичајној, отаџбинској, а највише о љубави према Богу. Књига је то, истовремено, и о лажи, издаји и разочарању, али и књига о одупирању и победи, о чему песникиња проговара храбро, искрено, беспоштедно, суочавајући се са истином, губитком, болом и сопственим унутрашњим бурама.
Ово, бројем страница невелико песничко остварење, формално је подељено на два песничка циклуса: „Оно што ниси знала о љубави“ и „Нек’ душа прионе за папир“. Лирски субјект је жена која се читаоцу обраћа у првом лицу. Суштински, дело је састављено од питања и одговора, од осећања потпуне среће до неверице у преокрет и неочекивани крај, од разочарања у не само престанак љубави, већ и у карактер вољеног човека који се из нежног и блиског мушкарца одједном претвара у хладног и суровог странца, до појаве неких нових могућности и опстанка захвљајући неким вишим, духовним вредностима. Живот је, како лирски субјект доживљава, понајмање бајка о срећној љубави и заједничкој будућности двоје који се воле. Његови ударци и заокрети су изненадни и сурови, а ожиљци које оставља, дубоки и опомињући. Зато је ово и књига о болу, али и о избору посустале душе да, захваљујући такође љубави, оснажи, препороди се и опет буде радосна, крепка.
Ово је, једним делом и књига о жени; о њеном усхиту и срећи и очајању када та срећа ишчили. Љубав жену чини задовољном и пожељном; њен крај доводи до сумње у њено постојање и до пољуљаног самопоуздања. Осетљива душа која воли налази се у ситацији када је, привидно лакше, пасти у самосажаљење и уживети се у улогу жртве или се тргнути из таквог стања и преболети. Између ових значи нови живот, рањену и изневерену душу обнавља љубав према Богу, исцелитељска снага вере и лековитост поезије и писања.
Упркос ломовима и проблемима, животни избори ипак постоје; уместо жаљења за прошлошћу треба посегнути за будућношћу; уместо туговања треба се радовати животу, а улогу жртве и пасивног посматрача одлучно превазићи личним активизмом и снагом воље. Могуће је кренути даље, бити срећан; после најтежег разочарања, љубавног слома, партнерског изневеравања, усправити се и кренути у ново животно поглавље, без гледања преко рамена, за собом, у нади да се може даље надати, поново волети и бити вољен.
Песме првог циклуса потенцирају неверицу у издају и одбацивање, али и пркосну снагу која то рањено срце подиже из пепела. У стиховима наизменично варирају нежност и неизбежност, сетност и горчина, ружна сећања и покушаји да се она одагнају. Партнерски однос персонифициран је позицијом ловац – жртва а доживљај бола симболично представљен сликом детета које након пада са бицикла, крвавих колена, поново, са истим жаром седа на бицикл, не прихватајући пораз. Порука је то, јасна, да је човек жив док чува дете у себи и да га управо оно штити од безнађа и пропасти. Та дечија упорност и брзо заборављање рана на које подсећају ожиљци, има у себи оног јесењиновског, а до сутра све ће то да прође из песме „Све што живи неки ожиљак има“. Вера у добро, у Бога, помаже да се преброде лоши животни тренуци. Кад нада бледи, добронамерни савети, патријархално васпитање и мајчине подуке се чине погрешни јер их живот демантује, док људи показују своје право лице и своје ружне намере (песме Ово није тај свет, мајко, Не светли мрак). Песма Вољена, нестворена говори о највећем женском чезнућу и болу, а то је неоствареност и немогућност да буде мајка. Треба споменути и омаж-песму Дешава се, мала, написану поводом стихова из песме песника Боре Капетановића Мала.
У другом циклусу претежу виталистички и смирујући тонови, ведре и оптимистичке песничке слике које најављују празничне дане, предстојећи Васкрс као симбол живота и радости (песма Са облака на облак). Човекова душа тражи свој унутрашњи мир и налази га у молитви, посту и богоугодним разговорима о чему говоре песме Оп(р)ости, Нек душа прионе за папир, Бдење, Не бој се, Дукат, Евхаристија, Смисао. Да је Бог љубав, посебно долази до изражаја у песмама са тематиком посвећеном породици, кући, породичним празницима. И у овом циклусу наглашена је исцелитељска особина вере у Бога, молитве, кајања, али и опроштаја и топлог људског загрљаја. Песме Породица и Огњишта закључују не само овај песнички циклус него и целу песничку збирку, а екстатична порука у славу обнављања природе упућује и на продужетак породичне лозе, поштовање традиције, слављење живота и стварања насупрот ништавилу и нестајању.
У овој песничкој књизи Неде Гаврић претежу песме везаног стиха, јасан песнички језик, сведен израз, динамичан метар адекватан емотивном треперењу лирског субјекта. Понављањем одређених речи постигнута је посебна експресија и појачано њихово значење, а обраћања, посебно на почетку песама, стварају осећај блискости са читаоцима, као у стиховима песме „Нек душа прионе за папир „/ Пиши о чему год хоћеш / ал’ увек пиши к’о Господу да пишеш /.
Жељка Аврић
