Даница Дана Додић је песникиња и публицисткиња која већ деценијама оставља неизбрисив траг у књижевности и културном животу Срба у иностранству. Њен деценијски рад у области књижевности, у којем је објавила бројне књиге и активно се залагала за очување и промоцију српског језика и културе, представља значајан допринос очувању идентитета наших људи у дијаспори. Као председница Удружења „Арт Де Ла Вие“, њен велики допринос у организовању културних манифестација, промоција поезије, као и подршка уметницима и креативцима из дијаспоре, чине га важним стубом наше културне заједнице.
Разговарала: Неда Гаврић
У Вашој новој збирци поезије, “Заробљеници сопственог живота”, шта Вас је инспирисало да истражујете тему заробљености?
Стални живот у носталгији који прати толике године. Време лети, али не брише тај осећај припадности, чувајући емоције. Ништа није исто што је некада било. Данашња технологија одузима осећај, претвара човека у слику, песничка нит се буни и жали за временом у којем смо одрастали. Око нас су немири, неке друге вредности, правде и равноправности. Песма остаје да нас брани, да трајемо као робови живота, лутајући временом.
Како сте одабрали наслов ове књиге? Посвећујете ли насловима посебну пажњу?
Називи мојих збирки увек су наслови неких песама, тако и наслов збирке поезије “КАДА ОДЕШ“, мени драге песме која означава време свог настајања. Ова збирка, осма по реду, објављена је на два писма, ћириличном и латиничном. У Србији је званично писмо ћирилично, али морамо знати латиницу да би путовали, правили размене, живели. Код мене, у Паризу, већ одавно су нове генерације које теже владају ћириличним писмом. Ми, старије генерације, учили смо упоредо и једно, и друго. Да поменем, једном приликом сам читала Читанку из 1924 године, коју је издала Књижевна задруга Београд, књига је била намењена за основну школу у којој је ишла, спонтано, и ћирилица и латиница . Сматрам да ће помоћи онима који не знају ћирилицу, да ће шира публика читати песме.
Председница сте Удружења „Арт Де Ла Вие” („Уметност и живот”) од 1991. године. На који начин ово удружење подржава уметнике и креативце из дијаспоре? Постоје ли посебни програми или иницијативе које пружају подршку њиховом раду?
Удружење је основано у незгодно време, деведесетих, и из тог периода најзначајнија манифестација је била “ КАРАВАН “ у сарадњи са Радио Београдом. Затим је уследило затишје због ситуације које су обележиле тај период немира. Назив „Уметност и живот“ (Арт Де Ла Вие) је адекватан назив за људе који воле уметност која уздиже осећања, а живот чини лепшим. Била је у мировању једно време, после поново реактивирарана, али то није сметало да организујем вечери поезије и да учествујем на другим манифестацијама и фестивалима као што је то: Франкфурт, Смедерево, Варшава, Русија, Бугарска, Мађарска, Швајцарска, Румунија, Канада и многи други фестивали у земљи и иностранству.
Организујем „Сабор Српске Дијаспоре у Паризу“ од 2002 године, у оквиру Песничког пролећа у Француској. Организовала сам, у сарадњи са Мирољубом Аранђеловићем – Расинским , Тањом Андријић итд, концерте у Свечаној сали Храма Свети Сава, Културном Центру у Паризу, као и сарадњи са школским центрима, кроз концерте, разговоре са ученицима који воле ту врсту музике. Такође, имамо овде деце која иду у допунску школу и уче српски језик, која су талентована и воле класичну музику. То је, заиста, једна прелепа размена културе наше земље пореклом из Србије.
Шта Вас је инспирисало да се ангажујете у очувању културе у дијаспори?
Од доласка у Француску дружила сам се са сличним особама које воле културу. Иако сам одрастала на селу, као дете сам волела поезију. Била сам дете сиромашних родитеља , наставници су ме хвалили, али су на приредбе звали другу децу. Волела сам поезију, заиста. Ову снагу коју имам данас, пронашла сам у песмама Ђуре Јакшића, читала сам све књиге које су ми дошле до руке. Овде сам пронашла оазу уметности и инспирације, мада ме отац довео да радим, али сам неговала сопствени дух и лепоту живљења. Било је тешко, али кад се воли, истраје се. Полако сам улазила у културни живот наше дијаспоре, али и Француске. Париз је богат град и пружа доста тога. Прве вечери поезије, осамдесетих година, одржавале су се у књижари Фадила Екмечића у сарадњи са Професором Антом Гранићем из којих су и настале заједницке збирке.
