Са глумицом Мајом Колунџијом Зорое разговарали смо о њеном избегличком путу, емоцијама и изазовима које је носила, као и о томе како су та искуства инспирисала њену монодраму „Искра“, посвећену мајци Николе Тесле. Љубав према глуми и дубоко поштовање према културном наслеђу чине основу њеног стваралачког пута, а њене речи преносе снажну поруку о важности очувања идентитета, вредности и сећања кроз уметност. Редакција Књижевног ЕСНАФ-а захвална је Маји на издвојеном времену и подршци у раду ЕСНАФ-а.
Разговарала: Неда Гаврић
На који начин су Ваша лична искуства из периода избеглиштва обликовала Вашу личност, вредности и начин на који изражавате себе кроз уметност?
Ја сам морала да напустим родни дом на свој осамнаести рођендан, рекла бих да сам тада већ била формирана као личност. Ипак, то искуство било је неочекивано, могла бих да кажем и надреално. Иако смо годинама живели у ратниом окружењу, нисам могла ни да замислим да ћемо морати да напустимо наша огњишта. Мислим да се нисам променила у односу на животне вредности, можда сам у одређеној мери променила приоритете. Исто бих могла да кажем и за уметнишки израз, код глуме је, наравно, важна суштина, али је немогуће да је одвојимо од форме па се трудим да испуним оба критеријума.
Шта Вам је било најтеже да оставите за собом из Вашег дома, и на који начин сте успели да се носите са тим губитком? Како и колико су ти осећаји и сећања утицали на Ваш лични и уметнички развој током времена?
Ако говоримо о материјаним стварима, нисам много патила за губитком, само понекад бих се у првим годинама по доласку у Србију, када смо оскудевали у многим стварима, сетила нових Старки, патика које су остале код куће. Оно што ми је заиста недостајало су животиње које смо морали да оставимо, мачка који је био мој љубимац и старог пса. Вероватно ме је то, на неки начин, трајно обликовало и натерало ме да преиспитујем себе.
Шта Вас је инспирисало и мотивисало да се посветите глумачком позиву, и како сте се носили са сложеним емоцијама које су произашле из вашег избегличког искуства док сте тумачили улоге које захтевају различите емоционалне нијансе?
Жеља да се бавим глумом јавила се много раније, још у раном детињству. Чини ми се да сам одувек маштала да постанем глумица. У почетку је било и разочарења, у основној школи ме испрва нису примили у драмску секцију што ми је било незамисливо. Наравно, тада је прорадио инат. Приликом тумачења улога, важна су искуства из тог периода, али и сва друга, стечена током живота. Дубина емоције је, вероватно, нешто са чиме се човек рађа, а кроз рад на себи може да се артикулише и уверљиво пренесе на публику.
Монодрама „Искра“ носи посебну симболику и дубоко значење. Шта Вас је навело да изаберете тему мајке Николе Тесле, и на који начин сте желели да пренесете поруку и емоције које та прича носи?
Можда ће звучати невероватно, али идеја да направим Искру, дошла ми је кроз сан. Требало је доста времена да се прича уобличи, од идеје до реализације нешто више од три године. Желела сам да Ђуку Теслу представим, пре свега, као мајку. Мајку која годинама води унутрашњу борбу и пати за својим сином који је у туђини. Њена прича је универзална, прича свих мајки чије дете је далеко и која има само једну жељу, да га види још једном пре него што напусти овај свет. Она се дотиче и филозофских тема, људске себичности, смисла живота, Бога.
