MORE, MORE…
Dušica Ivanović
Uzbuđenje je počinjalo da raste već početkom juna. Kako se školska godina primicala kraju, tako je rasla nestrpljivost pred početak raspusta i, još mnogo više, pred odlazak na more.
Odlazili smo na porodična letovanja od mog najranijeg uzrasta, čini mi se, od treće ili četvrte godine. Prve uspomene su ostale zabeležene na fotografijama kad sam imala samo četiri, a onda su, iz godine u godinu, foto albumi postajali sve deblji. U njima su bile crno-bele slike sa plaža na Jadranskom moru, posebno iz mesta gde su bila odmarališta fabrike u kojoj je tata radio. Ponekad smo bili u privatnom smeštaju, ali se, da budem iskrena, i ne sećam da je tu bilo neke razlike, jer mi je boravak u vodi i pored vode bio najvažniji, a sve drugo slabo pamtim. Tako smo nas četvoro obišli skoro celu jadransku obalu.
Na more smo putovali prvo avionom, karavelom do Dubrovnika, jer smo tih prvih godina uglavnom letovali na južnom delu obale. Kasnije uvek automobilom: fićom, fijatom 850, stojadinom, ladom… Da, tata je voleo automobile i kupovao bolji i noviji kad god je mogao. Sestra i ja smo uživale na zadnjem sedištu, ne pridajući pažnju postepenom povećanju prostora, jer smo ionako sedele zbijene jedna do druge, pošto je zadnje sedište uvek bilo prepuno torbi. Meni, koliko se sećam, sedenje nije bilo zanimljivo, već sam skoro ceo put provodila naginjući se napred, jer sigurnosnih pojaseva tada nije bilo, tako da mi bar pola tela bude stisnuto između maminog i tatinog sedišta. Tako sam imala dobar pregled šta se dešava na putu, kao i šta se sprema za užinu u maminom krilu.
O, kako je bila vešta i dobro organizovana moja majka na tim našim putovanjima. Ne znam kako je uspevala, posebno u skučenom fići i fijatu 850, ali ispred njenih nogu je stajala visoka torba puna hrane, a u krilu čista i uredno ispeglana krpa za sudove. Pri ruci joj je bio i neophodan pribor za jelo, posebno noževi, pa krpe za brisanje, jer u to vreme nije bilo papirnih salveta kao danas. Tu je spremala precizno odmerene zalogaje i dodavala nam ih da ne bismo mrvile i da se ne bismo isprljale. Tati je vešto ubacivala zalogaje u usta dok je on, takođe veoma vešto, ulazio u krivine bosanskih planinskih puteva. Između obroka smo grickali voće pazeći opet da se ne ulepimo, a tata je dobijao zrna grožđa pravo u usta. To je najviše voleo.
Mama je takođe tati palila i dodavala cigaretu. Uvek mi je bio nestvaran taj momenat kad mama stavi cigaretu u usta, zapali je šibicom i povuče prvi dim, pre nego što cigaretu stavi u tatina usta. Jer, mama nije pušila, a ja nisam ni želela da puši. Uvek je mirisala na nežne sapune i na uštirkani veš. Duvanski miris uz nju nikako nije išao. Zato bi mi, po nekom pravilu, uvek laknulo kad bi tek upaljenu cigaretu dala tati. Kao da sam se plašila da postoji opasnost da će i mama postati pušač.
Sestra i ja smo na zadnjem sedištu imale svoju zabavu. Uvek smo se igrale, uvek između sebe pričale. Pevale smo, mnogo smo pevale i nije bilo šlagera iz tih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka koji nismo znale naizust. Radio je došao kasnije. I kasetofon i sve ostalo što je sledilo, ali su to bile godine u kojima smo u automobilu imali samo svoje glasove. Višečasovna vožnja prema moru, intimnost tog skučenog, ali prijatnog prostora, činili su da se osećamo i ponašamo slobodnije nego na bilo kom drugom mestu. Mama i tata su bili deo priče i pesme, ali su uglavnom puštali da mi započnemo, a oni su nas onda pratili.
Onaj trenutak kad prvi put ugledamo more, koje izviruje iza neke krivine, između brda, polusakriveno maslinjacima pored puta – to je trenutka koji smo čekali od polaska na put, baš od onog momenta kad smo u Loznici ušli u naš auto i uzbuđeno krenuli na letovanje! Naša je radost bila glasna, neobuzdana, cvrkutava, raspevana. Da, pesme za taj trenutak smo spremili još ranije, i sve su imale odgovarajuće tekstove o moru, o Jadranu, o suncu…
„Žubori more, k sebi nas zove, sunce nas mami na topli žal“–počinjala sam pesmom s kojom sam baš tog proleća učestovala na dečjem festivalu„Zlatna sirena“.
„More, more, Jadransko more, more, more, radosno more“– nastavljali smo svi zajedno njen refren. A more je bilo sve bliže i naša radost sve veća.
Po povratku su sva deca u kraju i u školi pričala o doživljajima sa raspusta. Većina mojih drugara išla je kod babe i dede na selo i ja sam im ozbiljno na tome zavidela, jer mi nismo imali nikoga u selu, koje mi se činilo privlačno, egzotično i nedostižno. Moje priče o letovanju na moru su kod njih izazivale malu zavist, jer veliki broj mojih vršnjaka u tim godinama još uvek nije video more. Većina će prvi put otići sa školom, posebno deca koja su živela u okolini Loznice i čiji su se roditelji bavili poljoprivredom. Mogli su samo da sanjaju o tome da otputuju na odmor u vreme najvećih radova. Ja sam to razumela. Roditelji su mi na vreme objasnili, pa sam se čak i pomalo uzdržavala da se suviše ne hvalim pričama o divnom provodu na moru, o talasima, sladoledu na rivi, pravljenju zamaka od peska. I posebno o putovanju, o satima neizmerne porodične radosti samo zato što smo zajedno i što putujemo u još jednu divnu porodičnu avanturu.
