Грумен

(на Охриду 2025. Лета Господњег)

Немој да ми газиш то парче земље,

тако ти Бога, обиђи, колко ми тражиш пара.

Па ту ми ђед мртав спава,

ево овдје му је глава.

Прођи, твоје ти среће ..

Па што му ломиш тај крсни знамен,

зар ти и српски мермерни камен,

смета, комшија,  куд оде памет,

оставише ми само то у аманет,

да не зарасте, да не заборавим,

и не знам како од тог да душу опоравим.

Воденички ми камен притиска,

И око врата  гуја своје тело стиска,

немој побратиме ко Бога те молим,

после свега оног те ценим и волим,

остави ми ђеда, нек мирно спава,

бестрага ти отишла и памет и глава.

Обиђи, твоје ти среће,

па ти више на сан долазити неће.

Што ти то треба, кад твоје није,

немој ми дирати камен под којим је,

кућа и огњиште, греда и поприште,

кључ и успомена, живот и сена,

све ми узесте, ма и нека сте,

што ће ти камен и два метра земље,

не дирај Васкрснуће из те мемље,

пусти му уморну душу и тело,

нек му бар грумен главу држи,

кад му већ ватра груди пржи,

с Небеса гледа, с Небеса плава,

што ти то треба, што ће ти трава,

бестрага ти отишли и памет и глава.

Обиђи твоје ти среће,

и више ти на сан долазити неће.

Комшија, брате, побратиме, куме.

Немој, јер ако Васкрсне опет ће доћи

Из пепела све што си спалио да подигне,

и изнад тебе високо себе да се уздигне,

па Господу изнова крила да рашири,

Тако сте и прошли пут тражили.

Три пута Србин умире, дико,

немој, бар то, не дира те нико.

Обиђи, твоје ти среће,

и више ти на сан долазити неће.

Милан С. Марковић