Драга моја Нивес
Обрушиле се године
и на тебе и на мене.
На крилима пепео успомена.
Гледамо пожутјело вријеме
како промиче кроз магличасте облаке.
Погледом храним додире.
Преносим их у машту,
шаљем у недоглед.
Сјећаш ли се, драга моја Нивес,
да ли си закључала врата
оне ноћи кад сам ти обећао
да ћу отићи из нашег града,
или си се надала да ћу те преварити
и вратити се да гужвамо постељу?
У твојој улици
још увијек
миришу они јасени
који су знали поленом да нам зазелене косу
док би се љубили на растанцима.
Сјећаш ли се, драга Нивес,
како сам свирао маримбу
на балкону твога стана?
Знали смо се драгуљати
читаво поподне и вече.
Испраћала си ме топлим пољупцима
и безувјетним питањима:
“Када ћеш се вратити?”
Увјек сам се враћао,
сваког дана,
сваке вечери
био сам код тебе,
правили смо колаче,
пекли роштиљ,
пржили рибу,
пили вино…
Сваког љета заједно смо
пробали прве трешње!
Сјећаш ли се оних жутих нарциса
које сам ти донио са сајма цвијећа,
с прољећа?
Дуго си их чувала.
Нисам вјеровао колико
волиш жуту боју, моја Нивес!
Знала си ми рећи да ме не волиш,
нисам ти ни то вјеровао,
знао сам да ме имаш као тајну,
посебно скривену од мене,
пред другима си се бранила том тајном
од мене си је вјешто скривала.
Нисам ти никада то узео за зло,
драга моја Нивес.
Испраћала си ме понекад само до врата
а затим, потајно пратила погледом
са прозора мамине и татине собе,
примјетио сам,
никад ти то нисам желио рећи,
да не пољуљам тајну у теби.
Сјећаш ли се, драга Нивес,
кад су нам ноћи порасле,
постале дуже?
Вријеме у њима постало је наше.
Пољупце које си ми тад дијелила
и данас чувам у завјетрини сјећања.
Настанили су се у мени.
И док будем живио
сјећаћу се,
драга моја Нивес,
оног немира
када је у нама узаврјела љубав!
Оне колоне мрава
који су кренули из срца ка срцу
да нас бодре и храбре
у нашем заносу,
у игри, за коју смо одрастали
у игри, којој смо се радовали
у игри, у којој си ми и своју тајну открила!
Све је постало другачије,
свијет нам је изгледао љепши
јер смо га гледали истим очима,
слушали смо исту музику и пјевали исте пјесме,
мисли су нам се јединиле,
а снага чучала међу нама
и стезала нас у једно тијело,
у једну душу.
Сјећаш ли се, драга моја Нивес,
љубав смо звали
ковачем наше среће?
Понекад си знала рећи: “Птица!”
Тада бих се уплашио.
”Па птица може да одлети.”
Драга моја Нивес,
“Ми смо птице,
ми знамо шта је слобода!”
”Не плаши се.”
Тјешила си ме.
Једног јутра мрак је сједио на степеницама.
Нисам се обазирао на његову пакост,
прошао сам га.
Знао сам
идем ка теби,
драга моја Нивес,
срећи,
пољупцу,
загрљају.
Тог јутра смо одлучили да живимо озбиљно.
Сјећаш ли се, драга моја Нивес,
излазили смо из наше бајке
преваспитани,
да прихватамо неке нове навике.
