Лудост – највиши степен здравог разума

Илија Шаула

„Лудост“ је једна од оних  речи које су временом изгубиле своју дубину. Човек је несвесно брани да не постане сенка егзистенције већ потенцијал у надоградњи живота, ако бих се смелије изразио онда бих рекао карактера. Данас је најчешће користимо као упозорење, као дијагнозу, као етикету за све што одступа од онога што смо навикли да зовемо нормалним. Али та реч је некада означавала нешто много веће: искорак, храброст, надпросечност, способност да се види оно што већина не примећује. Лудост је била знак да човек живи на вишој фреквенцији, кад је његов разум толико будан да превазилази норму.

Како се повећава степен нормалности, тако се повећава и степен лудости. То је један од оних парадокса који делују једноставно, а у себи носе читаву историју људског искуства. Оно што је јуче било незамисливо, данас је рутина; оно што је јуче било научна фантастика, данас је савремена технологија; оно што је јуче било лудост, данас је здрав разум. Човек се креће тако што стално проширује границе онога што сматра могућим, а сваки тај корак напред изгледа као лудост у тренутку када се дешава. Лудост је, у ствари, само име за нормалност која је на путу да се обистини.

Али постоји нешто дубље од тога. Лудост није само померање граница, храброст или визија. Лудост је вишак живота. Онај тренутак када човек има више енергије него што је друштво спремно да прихвати.  Више осећаја него што је околина у стању да разуме и више мисли него што је време у стању да поднесе. Тај вишак живота је оргонски набој, животна енергија која се кроз време увећава, згушњава се у човеку и тера га да иде даље од онога што је до јуче било довољно.

Природа еволуира ка сложенијем, човек ка свеснијем, а друштво ка ширем пољу могућег. И сваки тај корак напред је лудост. Зато је лудост највиши степен здравог разума: она је разум који је отишао корак испред времена у ком је. Она је знак да живот у човеку расте брже него што друштво може да га прати и доказ да човек није затворен у границе онога што јесте, него да тежи ономе што може бити.

Постоји, наравно, и она друга лудост, болесничка, медицинска, она која тражи бригу, лечење, разумевање. Она има своје име, своју тежину, свој бол. И она није предмет овог есеја, осим по томе што дели исту реч са оном другом, узвишенијом. То заједничко име је случајност језика, не суштине. Болесничка лудост је рана; ова друга је крило. Једна тражи помоћ, друга тражи простор. Једна је пад, друга је успон. И важно је да их не мешамо, да не дозволимо да медицинска сенка прекрије филозофску светлост.

Лудост је, у свом најчистијем облику, човекова способност да поднесе сопствени вишак. Да издржи ту унутрашњу бујицу која га вуче напред. Да не побегне од себе када постане превише жив. И зато је најлепши идентитет који можемо дати лудости управо овај: она није квар у систему, него његов највиши напон, проширење разума и обећање да живот можемо створити бољим и смисленијим.

Како све напредује, тако је и овај есеј имао свој замајац. И он је прошао  развојни пут: појављивао се у неколико верзија, растао, ширио се, дозревао, тражио свој облик, да би на крају досегао тачку у којој се спаја са сопственом лудошћу. Стао је на своје место у овом времену, али његов смисао не припада само садашњости. У неком времену испред нас, његове речи ће добити нову нормалност и неку вишу лудост. Јер све што је живо наставља да расте.

Ако читалац у овом тексту препозна нешто своје и ако осети да је пред изазовом, онда смо успели. Тада је овај есеј постао оно што би требало да буде: ново искуство, огледало и вишак живота.

Преузето са: Књижевна радионица Кордун