Ludost – najviši stepen zdravog razuma

Ilija Šaula

„Ludost“ je jedna od onih  reči koje su vremenom izgubile svoju dubinu. Čovek je nesvesno brani da ne postane senka egzistencije već potencijal u nadogradnji života, ako bih se smelije izrazio onda bih rekao karaktera. Danas je najčešće koristimo kao upozorenje, kao dijagnozu, kao etiketu za sve što odstupa od onoga što smo navikli da zovemo normalnim. Ali ta reč je nekada označavala nešto mnogo veće: iskorak, hrabrost, nadprosečnost, sposobnost da se vidi ono što većina ne primećuje. Ludost je bila znak da čovek živi na višoj frekvenciji, kad je njegov razum toliko budan da prevazilazi normu.

Kako se povećava stepen normalnosti, tako se povećava i stepen ludosti. To je jedan od onih paradoksa koji deluju jednostavno, a u sebi nose čitavu istoriju ljudskog iskustva. Ono što je juče bilo nezamislivo, danas je rutina; ono što je juče bilo naučna fantastika, danas je savremena tehnologija; ono što je juče bilo ludost, danas je zdrav razum. Čovek se kreće tako što stalno proširuje granice onoga što smatra mogućim, a svaki taj korak napred izgleda kao ludost u trenutku kada se dešava. Ludost je, u stvari, samo ime za normalnost koja je na putu da se obistini.

Ali postoji nešto dublje od toga. Ludost nije samo pomeranje granica, hrabrost ili vizija. Ludost je višak života. Onaj trenutak kada čovek ima više energije nego što je društvo spremno da prihvati.  Više osećaja nego što je okolina u stanju da razume i više misli nego što je vreme u stanju da podnese. Taj višak života je orgonski naboj, životna energija koja se kroz vreme uvećava, zgušnjava se u čoveku i tera ga da ide dalje od onoga što je do juče bilo dovoljno.

Priroda evoluira ka složenijem, čovek ka svesnijem, a društvo ka širem polju mogućeg. I svaki taj korak napred je ludost. Zato je ludost najviši stepen zdravog razuma: ona je razum koji je otišao korak ispred vremena u kom je. Ona je znak da život u čoveku raste brže nego što društvo može da ga prati i dokaz da čovek nije zatvoren u granice onoga što jeste, nego da teži onome što može biti.

Postoji, naravno, i ona druga ludost, bolesnička, medicinska, ona koja traži brigu, lečenje, razumevanje. Ona ima svoje ime, svoju težinu, svoj bol. I ona nije predmet ovog eseja, osim po tome što deli istu reč sa onom drugom, uzvišenijom. To zajedničko ime je slučajnost jezika, ne suštine. Bolesnička ludost je rana; ova druga je krilo. Jedna traži pomoć, druga traži prostor. Jedna je pad, druga je uspon. I važno je da ih ne mešamo, da ne dozvolimo da medicinska senka prekrije filozofsku svetlost.

Ludost je, u svom najčistijem obliku, čovekova sposobnost da podnese sopstveni višak. Da izdrži tu unutrašnju bujicu koja ga vuče napred. Da ne pobegne od sebe kada postane previše živ. I zato je najlepši identitet koji možemo dati ludosti upravo ovaj: ona nije kvar u sistemu, nego njegov najviši napon, proširenje razuma i obećanje da život možemo stvoriti boljim i smislenijim.

Kako sve napreduje, tako je i ovaj esej imao svoj zamajac. I on je prošao  razvojni put: pojavljivao se u nekoliko verzija, rastao, širio se, dozrevao, tražio svoj oblik, da bi na kraju dosegao tačku u kojoj se spaja sa sopstvenom ludošću. Stao je na svoje mesto u ovom vremenu, ali njegov smisao ne pripada samo sadašnjosti. U nekom vremenu ispred nas, njegove reči će dobiti novu normalnost i neku višu ludost. Jer sve što je živo nastavlja da raste.

Ako čitalac u ovom tekstu prepozna nešto svoje i ako oseti da je pred izazovom, onda smo uspeli. Tada je ovaj esej postao ono što bi trebalo da bude: novo iskustvo, ogledalo i višak života.

Preuzeto sa: Književna radionica Kordun