GLEDAJ, JUNAČINO, MOŽDA NEKO TVOJ LEŽI OVDE

GLEDAJ JUNAČINO, MOŽDA NEKO TVOJ LEŽI OVDE

Priredio: Ilija Šaula
Književni ESNAF 20.07.2026.

Milan S. Marković rođen je 1995. godine u Gornjem Milanovcu. Odrastao je u selu Semedraža, u rudničko-takovskom kraju, čijem kulturnom, istorijskom i duhovnom nasleđu ostaje trajno privržen kroz svoj književni rad.

Po zanimanju je doktor stomatologije. Pored medicine, aktivno se bavi književnošću i muzikom, negujući poseban odnos prema tradicionalnoj narodnoj kulturi. Svira harmoniku i frulu, a u svom stvaralaštvu povezuje zavičajno iskustvo, porodično predanje, istorijsko pamćenje i duhovne vrednosti srpskog naroda.

Autor je više zbirki poezije u kojima dominiraju teme zavičaja, porodice, predaka, rodoljublja, vere i identiteta. Njegova poezija oslanja se na bogatu tradiciju srpske lirske i rodoljubive književnosti, nastavljajući stvaralačku liniju pesnika koji su u narodu, zemlji i kolektivnom pamćenju pronalazili trajnu inspiraciju.

Posebno mesto u njegovom dosadašnjem opusu zauzima zbirka „Predački san“, poetska hronika porodičnog i narodnog pamćenja u kojoj se lična sudbina prepliće sa istorijskim iskustvom i zavičajnim nasleđem. Knjige Milana S. Markovića objavljene su u izdanju Književnog ESNAFA iz Beograda.

Svojim dosadašnjim radom Marković se svrstao među zapažene predstavnike mlađe generacije srpskih pesnika. Očekuje se da tokom ove godine postane i član Udruženja književnika Srbije, što bi predstavljalo prirodno priznanje njegovom dosadašnjem književnom angažmanu i podsticaj za nove stvaralačke poduhvate, koje uspešno usklađuje sa lekarskim pozivom i porodičnim životom.

Živi i radi u Gornjem Milanovcu. Oženjen je suprugom Tamarom, sa kojom gradi porodični život, vrednosti koje zauzimaju važno mesto i u njegovoj poeziji.

TAMO GDE PAMĆENJE POSTAJE POEZIJA

U vremenu u kojem svakodnevicu oblikuju brzina, tehnologija i neprekidan tok informacija, poezija Milana S. Markovića deluje kao tihi povratak vrednostima koje ne zastarevaju. Njegovi stihovi ne traže utočište u prošlosti iz nostalgije, već u njoj prepoznaju temelj na kojem čovek može razumeti sebe, svoju porodicu i narod kome pripada. Zato su zavičaj, predačko pamćenje, vera i porodica više od pesničkih motiva – oni su noseći stubovi njegovog stvaralaštva.

Rođen u rudničko-takovskom kraju, po profesiji doktor stomatologije, a po unutrašnjem opredeljenju pesnik i muzičar, Milan S. Marković pripada onoj generaciji mladih autora koja pokazuje da tradicija nije suprotnost savremenosti. Naprotiv, u vremenu globalnih komunikacija i digitalne kulture, upravo se kod najmlađih stvaralaca sve snažnije javlja potreba za povratkom korenima, porodičnom pamćenju i duhovnom nasleđu.

Poslednjih godina Milan S. Marković postepeno gradi prepoznatljivo mesto među mlađom generacijom srpskih pesnika. Njegov dosadašnji rad već je privukao pažnju književne javnosti, a očekuje se da tokom ove godine postane i član Udruženja književnika Srbije, što predstavlja prirodno priznanje dosadašnjem stvaralaštvu i podsticaj za nove književne izazove, koje uspešno usklađuje sa lekarskim pozivom i porodičnim životom.

Njegova poezija ne ide putem velikih deklaracija. Ona govori tiho, ali postojano. Iz porodičnih priča, narodnog predanja i sudbina predaka nastaju pesme koje ne ostaju zatvorene u okvirima ličnog iskustva, već postaju svedočanstvo jednog šireg kulturnog i istorijskog pamćenja. Upravo zato zbirka Predački san nije samo knjiga pesama, već i svojevrsni poetski zapis o trajanju porodice, zavičaja i naroda.

Povod za ovaj razgovor jeste najnovija pesnikova knjiga, ali teme koje otvaraju njegovi odgovori daleko prevazilaze okvir jednog izdanja. Razgovaramo o poeziji kao čuvaru pamćenja, o zavičaju kao duhovnoj kategoriji, o mestu tradicije u savremenom svetu, o odgovornosti pesnika prema vremenu u kojem živi, ali i prema pokolenjima koja će tek dolaziti.

Ovaj razgovor pokazuje da se istinska književnost ne prepoznaje po tome koliko je okrenuta trenutku, već po tome koliko je sposobna da traje. Upravo u tom trajanju Milan S. Marković prepoznaje smisao svog pesničkog puta.

PESNIČKI PUT I „PREDAČKI SAN“

Nova knjiga je povod našeg razgovora. Kako je nastala i po čemu se razlikuje od Vaših prethodnih zbirki?

• Zbirka zavičajne i rodoljubive poezije „Predački san“ predstavlja svojevrsni spomenik i istorijski zapis o porodici srpskog seljaka koji je za slobodu, čast i otadžbinu davao ono najvrednije — svoj život i živote svih svojih muških glava. Podstaknut pradedovskom porodičnom pričom, napisao sam pesmu „Predački san“, po kojoj je cela zbirka i ponela naziv. Naime, brat mog pradede Miloslava Prokovića Čiče, iz sela Vrnčani u Rudničko-takovskom okrugu, podelio je sudbinu mnogih srpskih mladića koji su, nošeni željom za slobodom, čašću i junačkim srcem, otišli u rat i nikada se nisu vratili. Tako je i nesrećni Dragomir 1914. godine pošao iz Vrnčana da se odazove pozivu Srbije i otišao pravo u večnost.

Priča o nastanku pesme je zaista nesvakidašnja. Kao mali, mnogo puta sam slušao o Dragomiru i njegovom odlasku. Ništa se nije znalo — kuda je otišao, gde je poginuo, niti gde počiva. Kasnije me je zaintrigirala istorija, pa sam dosta vremena proveo čitajući o Prvom svetskom ratu i događajima koji su se nizali tokom rata i posle njega. Sate i sate sam proveo prelistavajući spiskove srpskih ratnika sahranjenih na vojničkim grobljima od Norveške do severa Afrike, ali bez uspeha.

Kada sam već izgubio svaku nadu, desilo se čudo. Gostovao sam na „Lučinim književnim susretima“ u Vlasenici, gde smo kazivali poeziju na groblju 1.500 srpskih ratnika iz Takova i okoline koji su 1914. godine prešli Drinu, stali u odbranu srpske nejači pred najezdom Austrougara i izginuli svi do jednog. Poslednji poginuli ratnik bio je Radoje Obradović iz sela Družetići. Na tom mestu prišao mi je prof. Rade Lalović i rekao: „Gledaj, junačino, možda neko tvoj leži ovde.“

Ta rečenica probudila je u meni želju da iznova potražim pradedinog brata. Sutradan, čitajući spiskove srpskih ratnika preminulih u Vojnoj bolnici u Varaždinu, nakon gotovo sedam godina pronašao sam ime i prezime koje sam toliko puta čuo:

Dragomir Proković, vojnik 11. čete 36. pešadijskog puka. Star 22 godine. Neoženjen. Vrnčani, rudničko-takovski. Mesto smrti: Vojna bolnica Varaždin. Vreme smrti: 9. april 1923. godine u 16 časova. Uzrok smrti: šarlah. Mesto počinka: groblje Varaždin, 5. polje, red 21, broj groba 11.

Kroz suze i osmeh, jer sam uspeo da ispunim pradedin zavet i amanet posle tačno 100 godina od Dragomirove smrti, nastala je pesma „Predački san“. Sama zbirka nosi celo moje biće, sva moja unutrašnja osećanja i želje, ali i obavezu da se odužim precima — da ih spominjem i ne prepustim zaboravu. Vrlo je važno pominjati svoje stare i njihove živote, da bi i nas neko, kada nas više ne bude, isto tako pomenuo.

Da li danas prepoznajete promene u sopstvenom pesničkom glasu u odnosu na vreme kada ste pisali „Predački san“?

• Naravno. Mislim da se dosta toga promenilo u mom načinu pisanja, ali da je suština ostala ista. Pesme koje sada pišem su kraće, više vodim računa o metrici i mislim da sam uspeo da naučim kako da poentiram strofom. Mada, na drugima je da o tome sude; moje je da pesmu napišem onda kada osetim da me zove, da je otplačem i da joj se nasmejem kada shvatim da sam je zapisao. To je ono što me ispunjava.

Postoji li pesma iz nove zbirke koju biste izdvojili kao svojevrsni ključ za njeno razumevanje?

• To je definitivno pesma „Predački san“. Njom sam pokušao da objasnim da imamo obavezu prema svojim starima, da treba da im budemo zahvalni i da ih pominjemo i u priči i u molitvi. Jedino tako je moguće ostvariti kontinuitet porodice i tradiciju koja se neguje i gradi — svako od nas doda po ciglu, i eto nam dvorca.

Pored pesme „Predački san“, izdvojio bih i „Srbinovu molitvu“. Ko god želi da me bolje upozna, dovoljno je da bar jednom pročita tu pesmu.

KORENI, PORODICA I PAMĆENJE

Vaša poezija često govori o precima, ognjištu i porodičnom nasleđu. Kada ste prvi put osetili da te teme postaju deo Vašeg pesničkog identiteta?

• Teme mojih pesama suštinski su vezane za koren, porodicu i pretke. Imao sam sreću da odrastam u porodici u kojoj su istovremeno živele četiri generacije. Preplitale su se porodične priče, predanja i događaji koji su se često prepričavali i koje sam kao dete upamtio. Kada sam počeo da pišem, svaka pesma je tekla iz mene kao reka — čuo sam to kao šapat predaka koji mi u pero diktiraju priče koje moraju ostati upamćene.

Da li je zavičaj za Vas geografski prostor ili duhovna kategorija?

• Zavičaj je za mene nešto uzvišeno, nešto što se izgovara sa velikim poštovanjem. To je nit koja održava kontinuitet porodice, države i čitavog jednog naroda. To je jedino mesto na svetu gde osećam da sam svoj i da sam to zaista ja.

Šta današnje generacije najlakše gube kada izgube vezu sa svojim poreklom?

• Smatram da današnje generacije time gube mnogo. Ni drvo ne može da živi bez korena, a kamoli čovek. Gde god bio, šta god radio, kuda god te život vodio i koje god zemlje posetio, u srcu nosi mesto gde si se rodio i grumen zemlje iz kog te je Bog stvorio.

TRADICIJA U DOBA DIGITALNOG SVETA

Pripadate generaciji koja je odrasla uz internet, društvene mreže i digitalnu kulturu. Kako objašnjavate činjenicu da se upravo među mladim pesnicima javlja snažna potreba za povratkom tradiciji?

• Sve ovo sa društvenim mrežama, internetom i digitalizacijom otišlo je predaleko. Mislim da je prevazišlo potrebe čoveka i da polako, ali sigurno postaje jaram oko vrata. Promovisanje privatnog života, nametanje stavova i izlaganje porodičnih i ličnih stvari menjaju svest običnog čoveka. Sve što se prikaže na društvenim mrežama uglavnom je osmišljeno i izveštačeno. Takvi trenuci ne dodiruju dušu… oni samo skupljaju lajkove!

Bojim se da polako zaboravljamo na osećaj za lepo i za trenutak koji se pamti. Sve je postalo instant i kratkotrajno jer nema snagu da se ureže u dušu i sećanje. Lepota života nije u onome što drugima prikažemo, već u onome što zaista osetimo.

Može li poezija danas biti mesto otpora zaboravu?

• Mislim da i te kako može. Previše brzo živimo da bismo imali vremena da, kao nekada, sednemo sa svojima i do kasno u noć pričamo o lepim vremenima, ljudima koji su živeli pre nas i njihovim sudbinama. Smatram da jedna pesma ima snagu da nas vrati onome što je zaista važno i suštinski neophodno da bismo spoznali svet i umeli da se nosimo sa svim nedaćama i srećama koje život nosi — a to su naš koren, porodica, dom i ognjište.

Da li savremeni čovek, okružen tehnologijom, sve više oseća potrebu za korenima?

• U današnje vreme, kada tehnologija nezadrživo napreduje, čovek udaljen od svog izvora i od samog sebe sve više teži da se približi prirodi, jer polako shvata da se sve što mu je zaista potrebno nalazi upravo tu. Raduje me činjenica da se ljudi vraćaju svojim počecima, da se ognjišta krče, da sela ponovo žive i da je sve više dece koja će uspeti da spoznaju šta zaista znači život. Osnova svega jesu zdrava porodica, međusobno poštovanje, razumevanje, razgovor i dogovor. Da bi dete postalo pravi čovek, mora da zna ko su mu bili preci. Narod koji zaboravlja svoje korene može se izgubiti i pri najsvetlijem danu.

PESNIČKI UZORI I KNJIŽEVNO NASLEĐE

Koliko su na Vaše stvaralaštvo uticali Dobrica Erić, Aleksa Šantić i drugi pesnici koji su pevali o zavičaju i narodu?

• Čast mi je što velikog Dobricu Erića mogu nazvati svojim zemljakom. Čitajući njegove pesme daleko od svog sela, u meni se budila erupcija osećanja, hiljade osmeha, bezbroj suza i velika želja da se jednog dana odužim svom zavičaju — da za moje malo selo čuju neki veliki i daleki ljudi, da požele da dođu i vide Dičinu, Straževicu i Ilijak. Da razumeju Drinu i Moravu i shvate šta za nas znači Srbija! Rodoljubivi pesnici poput Dobrice Erića, Alekse Šantića, Jovana Dučića i brojnih drugih i dan-danas nas uče kako se voli Srbija.

Koje mesto danas zauzima zavičajna i rodoljubiva poezija u srpskoj književnosti?

• Mislim da se u današnje vreme, kada se ljudi polako vraćaju svojim korenima, zavičajna i rodoljubiva poezija polako uspinje uz književne lestvice. Ona je svetionik među Srbima. Narod koji ima dušu jedino pesmom možeš probuditi.

Da li smatrate da je lirska/pesnička reč danas dovoljno prisutna i vrednovana?

• Pesnici su danas negde po strani. Mudro posmatraju svet oko sebe, s vremena na vreme taknu u dušu tek toliko da podsete na osećanja, i pišu za neka buduća pokolenja za koju silno verujem da će biti bolja od nas.

IZMEĐU LEKARSKOG POZIVA I POEZIJE

Kako se u Vašem životu susreću medicina, muzika i poezija?

• Mnogima nije jasno kako su se moji životni konci isprepletali, a ponekad se i sam začudim… Medicina je, pre svega, plemenito zanimanje, vezano za čovekovu potrebu da drugome pomogne u nevolji. Stoga mislim da je sve to skopčano sa dušom — i poziv, i muzika, i poezija. Sve to izvire negde duboko u meni.

Da li Vam rad sa ljudima pomaže da bolje razumete ljudsku prirodu i prenesete je u stihove?

• Naravno. Kroz posao se susrećem sa ljudima različitih karaktera, što je i prirodno. Svaki čovek nosi svoj krst. Raznorazne priče, različite sudbine i razgovori sa pacijentima koji se ne tiču samo medicinskih stvari pomažu mi da bolje razumem ljudsku dušu. Čovekova duša je prepuna riznica blaga čiji se ključevi skrivaju duboko u njegovim osećanjima.

Koliko su harmonika i frula produžetak istog osećanja koje nalazimo u Vašim pesmama?

• Okupiran poslom i obavezama, sve manje imam vremena da se bavim muzikom, iako to silno želim. Nadam se da ću ubuduće pronaći više vremena da u frulu udahnem dušu iz koje se izlivaju najlepše pesme..

PORODICA, BUDUĆNOST I TRAJANJE

U Vašoj poeziji porodica ima posebno mesto. Da li se pogled na te teme menja kada čovek osnuje sopstvenu porodicu?

• Kada čovek osnuje svoju porodicu, mnoge stvari se promene, ali suština ostaje ista. Međusobno poštovanje, razumevanje i dogovor osnov su svega. Zdrava porodica čini zdrav narod, a zdrav narod čini zdravu državu. Kada je temelj dobar, i kuća je čvrsta.

Kakvu biste Srbiju voleli da ostavite budućim generacijama?

• Čudan smo mi narod, to se bezbroj puta kroz našu istoriju pokazalo. U stanju smo da osvojimo svet, ali i da sami sebe uništimo. Želeo bih da iz korena koji zasadimo izrastu Srbi koji će snažno voleti svoju zemlju — ne iz političkih razloga i lične koristi, već suštinski, ljubeći svoju otadžbinu. Srbija ima samo nas, a mi imamo samo Srbiju!

Piše li pesnik za svoje vreme ili za vreme koje tek dolazi?

• Imali smo od koga da učimo. Mnogi su pisali za nas, a sada mi pišemo za neka buduća pokolenja koja će biti bolja od nas. U to čvrsto verujem.

Šta biste voleli da jednog dana, za pedeset ili sto godina, neki mladi čitalac pronađe u Vašim knjigama?

• Voleo bih da mladi čitaoci pronađu samo jedno — osećanja. Sve ostalo će kroz njih sami spoznati.

KNJIGA KAO ZAVET BUDUĆIM POKOLENJIMA

Šta trenutno čitate?

• Teme koje su trenutno u sferi mog interesovanja tiču se Prvog svetskog rata. Nedavno sam završio roman „Zavet heroja“ našeg pisca Slaviše Pavlovića. Moj prvi susret sa njegovim stvaralaštvom bio je roman o Dučiću „Himerina krv“, koji me je oduševio. Trenutno čitam njegovu knjigu „Osvetnici i klevetnici“. Romane Slaviše Pavlovića srdačno bih preporučio svima.

Na čemu trenutno radite i šta možemo očekivati u narednom periodu?

• Polako pripremam novu zbirku zavičajne i rodoljubive poezije i radim na monografiji svog rodnog sela Semedraž. Nadam se da će u narednom periodu moj rad uroditi plodom i poslužiti novim generacijama da upoznaju svoj zavičaj i obogate dušu iskrom koja će ih, ako Bog da, voditi kroz život i uvek podsećati na mesto iz kog potiču.

Razgovor sa Milanom S. Markovićem potvrđuje da u mlađoj generaciji srpskih pesnika postoji snažna potreba da se savremeni život ne gradi nasuprot tradiciji, već na njenim najboljim vrednostima. Njegova poezija ostaje okrenuta porodici, zavičaju i duhovnom nasleđu, tražeći u njima ne prošlost već oslonac za budućnost.