ИНТЕРВЈУ СА ГОРДАНОМ ВУЈАТОВИЋ ПАВЛОВИЋ
Разговарао: Илија Шаула 01. мај 2026.
Књижевни ЕСНАФ – Београд
Гордана Вујатовић је пјесникиња тихе снаге, она која не тражи позорницу, али позорница ипак пронађе њу. Рођена у крају из којег је августа 1995. морала да оде због егзодуса, прогонства свог народа. Нашла се у прогнаничкој колони, као крхка птица којој је тек порасло перје. Гордана је кренула у неизвјестан лет који ју је преко Србије одвео до Аустралије. Тај лет није био избор, имао је мирис судбине; није био авантура, него борба за опстанак. Али у тој борби пјесма у њој није умрла. Напротив, ојачала је. Није заборавила мирис завичаја, нити је допустила да јој се глас утиша. Егзодус који је преживјела постао је темељ њене унутрашње архитектуре: под ојачаним крилима свила је породицу, а у себи сачувала ријеч која зна и таму и свјетло. Објавила је књигу пјесама „Буђење“, тихо, ненаметљиво, али са јасном назнаком да се у њој буди дубља потреба за стварањем. Није медијски присутна, не гради јавни лик; она гради унутрашњи свијет. Гордана вјерује да без божанске промисли истина не би нашла пут до ње, а овако иде с њом руку под руку. У њеној поезији осјећа се и рана и лијек, и пут и повратак, и оно што се не може изговорити, али се може осјетити. Она је пјесникиња која не одговара на питање „Како си?“ са „Добро је“ – она одговара симфонијом, јер пјесници не живе у површини, него у дубини. Овај разговор је прилика да Гордана први пут пред читаоцима проговори цјелином свог искуства: као жена, као пјесникиња, као биће које је преживјело губитак, изградила нови живот и сачувало смисао као врховну валуту постојања.
Питања Живот, пут, идентитет
Када данас погледаш на свој одлазак из завичаја 1995. године — шта је најдубља истина о том тренутку коју никада ниси изговорила?
Бол… бол и неправда. Када би све то страдање могло стати у једну ријеч, онда би то била – неправда. Туга и патња једног народа. Изгубљена вјековна огњишта. Уништена културна баштина. Утрте стазе и трагови постојања. Порушене светиње. Спаљене куће, школе. Систематски онемогућен повратак. Годинама посматрам токове у свијету. Не пратим политику нити ме она занима. Али јасно видим. Смјењују се земље, ратови. Прекидају се токови нормалног живота. Отварају се човјекови видици. А та туга и неправда је увијек иста. Исти очај. Дјечје сузе. Немоћни и испаћени људи који безнадежно чекају у реду за храну. Највише заболи када видиш да човјек губи достојанство. За страдање и тугу не постоје ријечи које могу дати јасну слику и дубину схватања. У оквирима људског поимања једноставно не постоји објашњење. За мене је та ’95. ожиљак, ожиљак у времену. Оно што мени и дан-данас леди крв у жилама јесте та сабласна тишина. Километри колона пуних несретних људи, стараца, жена, дјеце и животиња. Толико очаја, глади и жеђи, врућине, а нико – пазите, баш нико – ни новорођенче да заусти, да разбије ту сабласну тишину. Сада знам да бол није врисак. Бол је дубока тишина.
Да ли си у тим годинама егзодуса имала осјећај да си изгубила себе, и ако јеси — како си се вратила?
Била сам млада. Убачена у систем преживљавања. Под тим адреналином човјек не размишља. Он преживљава. Сада се питам: „Како смо преживјели?“ Често то поредим пријатељима у Аустралији, који су поприлично ушушкани у удобности живота, са ситуацијом када сам се нашла у опасним струјама у океану. Борила сам се, покушавала да се спасим. Нема времена за размишљање. Нисам помислила ни на мајку ни на оца. Само сам пливала. У једном тренутку ми је понестало снаге. Завладала је тишина. Удобност. Нисам изгубила свијест. То је најсличније искуство оном које препричавају људи у тим сферама живота и смрти. Завладала је блаженост. Неописив мир. Удобност. Потпуно свјесна престала сам се борити. А онда се десило нешто пресудно. Сад схватам да ништа не иде на силу. Не можеш ни мријети кад није вријеме. Судбине су то. Одједном је мој супруг видио да се не борим; тонула сам. Он ме је зграбио и бацио на талас, све тако док нисмо испливали. А ја сам тада схватила да се живот наставља. То је прелазак из једне материје у другу. Сад се поставља закључно питање: да ли сам у тим годинама изгубила себе? Изгубили смо вријеме. Нормалан ток одрастања и сазријевања. Успорени смо у расту – притом не мислим материјалном, искључиво менталном. Примјетила сам да ми земљаци често кажу: „Ја се још осјећам седамнаест.“ Или: „Ја још имам осјећај да сам оно мало дијете…“ Као да је ту за нас стало вријеме, или тај природни ток одрастања. Свијест о простору и времену. Али, себе изгубила нисам. То показује књига „Буђење“. Мора човјек на овај или онај начин да нађе себе. Ја сам нашла. Трновит је то пут. Али изгубити себе је најгоре. Ја бих рекла, као у дијелу књиге „Затишје“ – покушај да се уклопиш. Живиш, радиш, ствараш материјално, градиш породицу и сл., помало се и присиљаваш. Блиједиш. Та љубав према породици је све. Али све остало је ништа. Само оно што је узвишеније од нас има истинску вриједност: сјећање, жртва и заслуга предака, њихова физичка снага и духовна издржљивост да опстану. Њихови коријени и наш завјет. Људскост прије свега – старији би рекли образ. Човјек је саздан од енергије – енергија. Веза са Створитељем. Без свијести човјек блиједи. У тој празнини душе тијело се разбољева и сасвим природно долази до буђења. Без борбе. Изгубити себе је немогуће ако имаш вишу свијест. Потиснути себе, жртвовати себе зарад своје породице и сл. – то је нешто друго. Кад нестане присилна борба, кад настане прихватање, тада настаје ослобађање… од невидљивих ланаца, јер тамо гдје идеш не смијеш бити везан за овоземаљско. Сазнање: ни под животним искушењима ниси постао чемеран – напротив, блисташ. Отпушташ. Повратак себи. Запоставити себе је лако и готово непримјетно. Али изгубити себе могуће је само ако ниси у вјери. А тај проналазак, то јест повратак себи, ново је рађање.
Како се у теби преплићу два дома: онај из ког си прогнана и онај који си изградила? Да ли се човјек икада потпуно настани у новој земљи?
Онај у ком сам рођена је заувијек дом. У срцу. Заувијек кућни праг. Ту сам никла и поникла. Боле те рушевине, како дома тако и срца. Отргнута, у свијет отиснута. Овај други је мој. Саграђен мојим властитим радом. Мој простор осликава мене: чистоту срца, једноставност. Слике на зидовима – садашњост. Понеки детаљи из прошлости провирују из мени добро знаних ћошкова. Мостови између два свијета. Мене ипак понајвише има тамо – у прошлости. У будућност не завирујем. Садашњост живим и учим. Овај дом овдје саздан и испуњен мојом љубављу, муком, креацијом, жртвом. Често кажем да је човјек најздравији тамо гдје је рођен. Тај генетски код опстанка је прилагођен специфичном простору. У мом случају – камену. Оштрој зими. Врелом љету. Поју цврчака. Мирису биља с камењара. Планинским, живим водама које су нас напајале. Органској храни која нас је подизала од кољевке. Али се плашим да је то у изумирању. Ипак, вјерујем да се свијест човјека мијења и да је он, као божанска креација, неуништив. Често се растужим мислећи да моја родна кућа сад већ губи наду о нашем повратку и полако се урушава. Како се испреплићу та два дома? Спаја их нит наде да ништа није изгубљено. И док имаш и једно и друго, сањариш између јаве и сна. Ако нешто силно желиш, довољан је и тренутак. Сматрам да се човјек никад потпуно не настани у другој земљи. Човјек тражи сигурну луку – а тежи далеком хоризонту. Воли сређен живот, а вуче га зов дивљине. Коријени – они су нераскидива нит са честицама земље у којој су изникли.
Шта данас сматраш највећим луксузом: мир, здравље, слободу, истину, или нешто сасвим друго?
Сва четири наведена примјера иду заједно. Могло би се рећи: здравље, али човјек живи по принципима. Не може се сачувати здравље, а да кажеш – живио си. Онај који истински живи, он и страда. Воли. Доноси одлуке… Праве или не, по жељи срца. Не одмјерено, средином, да се сачува удобност. Паметно, нашироко, по савјету других. Не! Још као мала знала сам. Поставила сам себи питање: да ли у живот кренути широким и краћим путем, раскрченим, што би се рекло? Не! Него дугачким, вијугавим, да се не види шта вреба иза ћошка, обраслим трњем. То су тајне. То је страдање. Заслуга. Треба све заслужити. Тако да, не може се сачувати здравље у данашњем свијету, а да останеш хладан. То није баш мудрост, није људски. Да се не изгребеш од трња. Да се не изгрбавиш од терета живота. Да немаш ожиљке. Ожиљци су знак да си живио – мапа твога рељефа. Уникат. Твоја властита заслуга. Слобода је битна. Без обзира на сукоб разних мишљења. Мораш бити искрен према себи – највише. Без слободе си роб система. Роб мисли. Очекивања. Свеједно – роб. Слобода нема цијену. Слобода за мене представља индивидуалност, жељу за стварањем, потребу за доприносом овом свијету и човјечанству, увјерење да живиш по моралним принципима. Без истине ниси човјек, већ егзистенција. Истина је закон природе. Она увијек нађе пут, као планинска вода када набуја: раскрчи пут сама од себе, поломи бране, исплива. Истина је пут и спасење. Вриједна сваке жртве. Почетак и крај. Насупрот истине је лаж. Свјетлост насупрот таме. Истина побјеђује. Истина траје. Истина живи. И, напосљетку, мир. Мир је све. Он долази када се човјек усклади у истини и слободи, у својим врлинама. Када схвати да је све пролазно. Да је био најбоља верзија себе. Да вриједи живјети и мријети за вјечност. Када зна да је јединствено саздан и да нема нико сличан њему, па крене својим путем. Неко би рекао: „Застрањао“, а он сретан. Мир. А тај мир – непроцјењив. Доноси оздрављење, душевно па физичко. То иде једно са другим. Нераскидива веза. У закључку, ја бих ваше издвојене луксузе ставила у редослијед: живи по истини, слободно, пуним крилима лети и плућима диши. За свој мир – не за свијет. У томе је тајна. Извор здравља.
Када си први пут осјетила да у теби постоји пјесма која неће да ћути и да ли је та пјесма била бијег, молитва, или начин да преживиш?
Као дијете сам била сањар. Потпуно посвећена природи око себе. Бјежала сам из стварности, јер ме је интуиција везивала за природу. Из те огромне љубави настала је веза са свим што ме окружује. Поезија настаје из љепоте. Она је увијек сјеме љепоте. Понекад чучи у болу, чека боље дане. Или никне у налету киша. Или у зноју напаћене земље. Али је сјеме љубави у суштини. Први стихови су почињали у раној младости. А они озбиљни стихови су кренули као лавина, сасвим природно. То је била пјесма „Понекад сањам“. Она није могла да ћути. Ни да зри. Ни да чека. Она је била жеља да откријем другима да они који одлазе – су међу нама, иако невидљиви. Да у смрти има наде, васкрсења. Она је свједочанство о губитку драге особе, постојању након оног што називамо смрт. Настала из неиздрживе боли, у жељи да преживи – као молитва, као благослов – свему дала смисао.
Твоја прва књига објављена је тихо, без помпе. Како данас гледаш на тај почетак и шта те је највише обликовало као пјесникињу: искуство, вјера, носталгија, или рана?
Без носталгије нема рана. Ране су доказ страдања. Без страдања нема наука ни искуства. Но ипак, вјера ме одржава и обликује. Вјерујем да ће мој шапат доћи до оних који ће бити спремни да га чују. Да ће моје искуство наћи пут до оних којима ће затребати, да их трзне, пробуди, подсјети, охрабри. Ово је моја друга књига. Обје су тихо рођене. Тишина и скромност су хришћанске врлине. Оне нађу свој пут да оду тамо гдје треба. Ипак није битно колико вас људи чује – него ко вас је истински разумио.
Пишеш из свјетла или из таме, опиши нам то своје унутрашње небо и простор у ком срећеш надахнуће стварања?
Готово увијек пишем из таме. Али не таме као безнађа, него таме као спознаје. Новог зачећа. Повреде. Неправде. То заболи у души и крене. Као ријека. Моћно, без размишљања. Само од себе. Никад не застанем док пишем. Просто надахнуће ван граница разума за човјека. То долази од Створитеља. Не постоји прецизније објашњење. Господин Тесла је једном описао свој тренутак стварања и поредио га са налетом идеја које је он само примао као информације, а које су надолазиле у тренуцима грмљавине, док су искре сјевале… Замислите божанске промисли. Код мене је то осјећај. Бол који физички заболи. Крене као лавина. Никад не исправљам. Запишем у једном маху, у тренутку надахнућа; то ме ослободи окова ропства који ме притискају. Осамим се на пар минута и заиста, у тим тренуцима сам најближа Богу.
Смисао, вјера, егзистенција
Да ли је смисао за тебе врховна валута живота? И шта је оно што си дуго жељела да кажеш свијету, а никако ниси имала прилику, ево прилика је сада пред тобом?
Смисао живота је оно за чим су трагали сви који су ходили овом земљом прије нас, и трагаће и они који долазе у будуће. Ми људи смо се удаљили од смисла. Удаљили од природе и једни од других. Створили једну свеобухватну удобност, гдје нам никад ничег није довољно и константно тежимо ка бољем. Понестаје нам времена за праве вриједности. Галама у нашим главама је све гласнија. Не схватамо увијек суштину и важност живота. Отуда долазе зебња и анксиозност, депресија и разна обољења. Сматрам да све долази од људског ума, па и сама болест. Многи су имали новац и славу, а себи одузели право на живот. Заиста, оно што гајимо биће наша храна или отров. Ево, на примјер, ако посматрате дјецу у игри… Она се радују; мисли су им покренуте; смију се, срде и осјећају одбаченост, неправду, али то врло брзо праштају. Додирују земљу, виде љепоту у увелом лишћу стабала, па га још и кући понесу од дивљења. Неки камен у облику срца, неки дрвени штап. Значи, у свему виде љепоту и захвалност према животу. Е, то је оно што многи одрасли људи изгубе. А ми, као бића, упијамо енергију из траве, земље и сунца, па чак и тог дрвеног штапа којим се придржавамо за земљу док ходамо. Створитељ нам је дао све на коришћење, али све да живи у хармонији. Имала сам срећу да одрастањем нимало нисам изгубила себе и то дијете у себи. Годинама су ми се та чула, штавише, повећала. Смисао је имати хармонију душе и тијела. Склад. Живјети тако да свом животу даш смисао. За мене то није везано за материјално. Успјех је развити свијест, спознати себе, бити будан и имати јасну перцепцију о себи и свему што те окружује. Истовремено се буди савјест у човјеку да доноси разумне моралне одлуке. У тим сферама више свијести, могла бих слободно рећи, човјек се труди да живи достојанствено, или по вјерским принципима. Битно је примијетити да се код таквих људи, ако нешто непромишљено кажу, истовремено са изговореним јавља осјећај гриже и сазнања да су погријешили. Тада у вама завлада једна јасна енергија која се у непријатној средини измакне и која тежи миру и хармонији. Тако да, када будемо одлазили са овога свијета, не смијемо имати у срцима немир и кајање. А то не може без чистог срца, без неискварене љубави. То је, по мени, смисао.
Како чуваш своје ментално и емоционално здравље у свијету који често не разумије осјетљиве? Да ли те поезија љечи или само отвара простор да рана проговори?
Била сам благословена да сам осјетила бол. Да сам зебла у мрачним и хладним тунелима. Једнако тако, да сам сачувала емпатију и самилост према људима. Моја чула су одувијек била изоштрена. То је дар. Било је дана када сам пузала на кољенима за помоћ. Тада ми се чинило да за рањене нема милости, чак ни онда када су невино осуђени. И онда је настало „Затишје“. У самоћи сам спознала себе. У изазовним ситуацијама – људе. У највећем мраку – свјетло. И баш тада, када ми се чинило да нема наде, на мене се излила нека љубав и милост. Нестало је гњева, бола; завладала је само захвалност према животу и свему што ми је дато. Без те осјетљивости никад не бих имала ово искуство. У корак са свим, моја поезија ме је љечила и онда када ме је најдубље рањавала. Нема свјетлости без мрака. И нема искрене љубави без бола и одрицања.
Читање као мјерило душе
Које књиге данас носиш у себи: шта читаш, кога препоручујеш, и која књига ти је постала трајни ослонац?
Књига је избор карактера. Индивидуалности. Читам све и свашта. Интересује ме историја човјечанства, дубоке психолошке теме, личне биографије и свједочанства о истрајности и људској снази. Мада оно што најрадије читам, сачувам за себе. У мору мишљења не чујем себе. Покушавам проникнути у најдубље разине човјекове душе. Не знам да ли је то могуће. Тамо се налази, претпостављам, највећа тајна о оном што покушавамо докучити. Видите, знала сам много изговорити. Ријечи се треба пазити, иако немате ни зрно зла у себи. Ријечи знају бити празне ако нису одмјерене. А мисли – пазите – мисли су нешто сасвим друго. Када год сам у животу у потаји својих мисли неког осудила за неко зановјетање, понашање, бол – дочекала сам и сама да тим истим путем прођем и ноге избодем. Не каже се узалуд да су мисли гријешне. Наука проучава психу, а вјера – душу. Психологијом се баве многи у жељи да помогну, а свети оци кажу: душевно обољели, пазите. Тако да, у данашње вријеме пазим шта читам, јер треба проникнути у себе, себе умирити и бити хуман – човјечан, дарежљив, миран. Треба носити љубав у срцу и у сопственом бићу. Не пуштати свакакву енергију у мирне и бистре воде своје душе.
Ако би све што си до сада живела, преживела и написала морало да стане у једну једину реченицу – како би она гласила?
Радујте се, живите и радујте се!
Звона у тмини
Чујеш ли звона у нашем селу
Чекају на нас.
Ишчекивала сам ноћ цијелу
Да ти чујем глас.
Разапети између култура
И свијетова
Пролазе нам дани.
У бури сјећања и нових сплетова
Тако смо сами.
Видиш ли да је све промашај
Лијеп папир – ружно дјело
Систематски сјај
Изгужвана личност а упеглано одијело.
Недостаје ли и теби
Онај наклон стараца у селу
Искрен осмјех
Стисак руке на прелу.
Задиви ли и тебе
Када млађи устане
Да старији сједне
И душу одане.
Гане ли и тебе
Сва та простота
И искрена псовка
Неумотана у сјајни папир живота.
Она гробља срушена
Боле ли и тебе што их стопе газе
Осјетиш ли да није у реду
Окренути ледја, изгубити стазе?
Пустити природу да родну кућу прогута.
Траву и коров у винограде
До баште да не нађемо пута?
Чујеш ли звона у нашем селу?
Жути ли мирисна на ормару дуња?
Има ли кога на бришкулама и прелу?
Док нам биће по свијету луња?
Има ли радознале дјеце
Која истражују наше рушевине
И беру мирисни јоргован
И љепоти се диве?
Знају ли гдје је поток
Ливаде љубичица и циклама
Колибе старе и извори
Као што некад знадох сама.
Чујеш ли звона
Или ми се чини?
Зову ли и тебе у овој тмини?
Има ли туга име
Носталгија.
Дјетињство.
Сјета на безбризне дане.
Мирисну бијелу постељу
На топла њедра мајке.
Руке грубе од поштеног рада.
На поглед, сваку прогутану ријеч
Да те заштити
Да те ушушка
Да њено чедо мање страда.
Пољупце у коси
Док тонеш у снове и бескрајна срећа
С којом се будиш.
Сјета на поштене људе
Да ти створи
Да те заштити
Да теби бољи живот буде.
На ноге босе и росна поља
Златна жита, бистре ријеке.
Срећу и радост неизмјерну.
Има ли туга име?
Рат.
Зебња
и страх.
Изгубљени снови.
Очај и вапај
Збуњена лица дјеце
Младост изгубљена
Земља црница у руци
За посљедњи опроштај.
Гранате.
Ста понијети?
Затегни , поспреми Изуј ципеле
Да све буде како треба кад се вратиш.
Гледаш ту кућу
И праг
Пусташ пса с ланца
Посљедњи пут се гледате…
Опраштате се.
Колона људи у збијегу.
Тишина.
Мук.
Ни бебе не плачу.
Занијемило све.
Оста само у куку онај ћук
Да слути…
Да нас опомиње. Има ли туга име?
Нове земље и језици.
Празан поглед.
Нове битке.
Путујеш кроз вријеме.
Свуда те има
Не знаш гдје припадаш
Стисло те неко бреме.
Бол и сјета.
Вријеме је да је оставиш.
Презиреш је и волиш.
Пузиш и на леђима је вучеш.
Храбри те и тјера да болиш
Као змија кожу са себе би да је стргнеш.
Мучи те.
На врисак тјера…
На бол
Мрзиш је и за њом вапиш
Јер сте једно
Отворена рана
И знојна сол
Други те не знају.
Заобилазе.
Они би да заћутиш.
Да себе угушиш.
Имена ти дају
Док са осмјехом прилазе.
Има ли туга име?
Док подижеш дјецу
И гуташ ријечи
И сузе.
И трпиш… с осмјехом испраћаш и дочекујеш
Да одгојиш добре људе.
Твоје грубе руке
Док их на топла њедра стежу
Да издржиш, да их заштитиш
Да њима боље буде. Има ли туга име?
