БЕСЕДА ШУМИ
ПЛУЋА СВЕТЛОСТИ
Заветан поздрав плућима светлости, чувару ритма универзума.
Не говорим са висине, и не долазим са титулом. Стојим овде, на тлу које дише и трпи, као један од вас – као дрво које је некада ходало. Шума није позорница. Шума је свет. Она не чека аплауз, она памти тишину. Данас говорим не да бих се чуо, већ да бисте ви – стабла, грање, корење, лишће, осетили да сте виђени. Јер предуго су вам људи говорили без разумевања, као да сте мртви декор, сировина, ресурс. А ви сте дом. Завет. Тишина која храни ветар. Ова говорница, пред којом стојим, није моја. Она припада вама. Ја сам само глас који се усудио да вас упита: „Да ли нам опраштате?* И да, гласно, пред светом, кажем: „Нећемо више говорити у ваше име. Говорићемо вама, као браћи и сестрама.“
Кажу: напредак. А шта значи напредак ако газимо по хумусу старијем од језика? Ако сечеш стабло, које је сведок вековима, да би подигао паркинг? Екоцид није непознат појам, он је свакодневна пракса. То више није метафора: то је систематски злочин против бића које не зна да тужи, али зна да нестане. У срцу Амазоније, машине грме као да проглашавају рат. Али тај рат се води против света који не зна да одговори ватром, већ ћутањем, умирањем, повлачењем. У име профита, шуме се крче да би се узгајало оно што не треба да једемо, продаје се дрво као да нема душу, а тло остаје огољена рана, без сенке, без птица, без шапата. А ми? Ми све то пратимо кроз слике и статистике. Учимо децу да поштују природу, али шаљемо камионе и машине да је мељу. Називајмо ствари правим именом: Злочин! Терор над тишином! Еколошки геноцид! Јер кад нестану шуме, неће нестати само кисеоник. Нестајаће гласови. Нестајаће време. Шума не зна да се брани. Она само нестане. А с њом и ми.
Драга шумо, Не обраћам ти се као освајач, већ као онај који је коначно проговорио из тишине. Не као песник тражећи метафору, већ као син тражећи мајку коју је заборавио. Предуго смо те гледали као ресурс. Предуго смо заборављали да твој дах јесте наш дах, да свака твоја крошња јесте небеска литургија, да сваки твој лист јесте молитва за опстанак. Знам да не знаш за мржњу. Али знаш за бол. Јер свако посечено стабло памти руку која је држала секиру и тестеру, а не уплакане очи. Знам да си била дом. За птице, за јелене, за ветрове, за наше претке. А сада си светилиште које нико не штити. Остављена, крчена, брисана са карте као фуснота историје. Шумо, ако си још ту, чуј ме. Јер ту сам да ти кажем да нису сви људи заборавили. Ту сам да ти се захвалим. За мир који си ми дала кад сам бежао од света. За поклоњено дисање. За мудрост спорости. За музику сенке. Нећу ти обећати законе. Обећавам ти присуство. Нећу ти нудити фондове. Нудим ти срце. Шумо, ако ме још препознајеш, дозволи да будем твој глас међу људима. Не глас еколога, нити глас науке, већ глас оног који је некада с тобом ћутао. Од данас, ја се не борим за тебе. Ја се враћам теби. Јер тамо где си ти, човек још може постати оно што је заборавио да јесте.
Тишину шуме осетио сам као молитву. Бешумним гласом присуства. У њеној крошњи, тихој и непомичној, чуо сам најстарију јеванђељску поруку планете: „Постојиш – то је довољно да будем захвалан.“
Ова беседа није завршена. Завршиће се… када последњи човек, ходајући кроз шуму, осети тежину својих корака… када рука, пре него што посегне за секиром, упита: „Зар ово заиста треба да буде крај нечега што одувек траје“?
Не нудим решење. Нудим завет. Да тишина неће бити заборављена. Да шума неће постати мит. Да лане неће умирати затровано млеком своје мајке. Нудим тишину коју сам чуо кроз молитву. И нека она одзвања у сваком кутку света.
