Обраћање на скупштини Асоцијације жена Србије одбора у Сомбору
Положај жене у друштву и уопште
Свесна, да се у пар минута на ову тему не може рећи много, почела бих од једног општег мишљења, да је положај жене, посматрано од праисторије, званичне историје старог и новијег времена, одувек био тежак због разних околности које су на то утицале, као што су: друштвене, социолошке, породичне, закони, али и неписани обичајни закони одређене средине итд.
Свакако да се нећу свим наведеним бавити појединачно, али је неопходно споменути положај жене у прошлом веку, с акцентом на наше просторе, то јест, средине где су свој живот почеле, живеле и завршавале наше прабаке, баке, мајке и где смо све ми овде присутне рођене, где смо живеле, и где данас живимо.
Нећу претерати ако кажем, да је већи део прошлог века на овом простору био трагичан у сваком смислу, и за све, без обзира на пол, нацију и веру, јер је био поприште вођења два светска рата и неколико вешто омеђених локалних ратова, али свакако с великим страдањима.
Довољно је да се задржимо само на том прошлом веку (због сазнања до којих смо долазили читајући дела наших писаца и историчара, слушајући предања наших предака…), да је неретко, уопште, а посебно у нашим крајевима, и само рођење женског детета нерадо дочекивано, тумачено као само још једна уста која треба нахранити, да ће одрасти, и кад дође време за удају, па још и с миразом отићи у другу кућу, и како год јој у њој било, морати остати и проживети оно време које су јој судбина и Бог одредили.
Како год да је дочекан њихов долазак на свет, познато је, да све до половине прошлог века, нарочито у сеоским, па и малим урбаним срединама, девојчицама није дозвољено да стекну бар основно школско образовање (опет под изговором; кад одрасте, удаће се, и шта ће јој школа…), па је већини отисак кажипрста служио уместо потписа, и не знајући на шта и такав потпис стављају.
Иако неписмене, или полуписмене, али са знањем и вештинама које су биле потребне, девојке су ступале у брак, рађале децу, негде биле само слуге мужу и његовој породици, негде биле стуб куће, и све је то било нормално и живот је текао колико год тежак био.
Међутим, најтежи положај жене настајао би у кризним, поготово ратним временима, када су мужеви мобилисани и одлазили у рат, знано, или незнано гинули и нестајали, неки се враћали рањени и настављали живот као лакши или тешки инвалиди. У таквим околностима, сав терет живота и бриге о породици у коју је дошла, делом и сама створила, падао је на плећа жене и настављао се живот у коме није смело бити узмицања.
Нажалост, све овде речено, без двоумљења, да ли отиском кажипрста, или оловком, овериле би моје прабаке, баке, моја мајка, али и већина жена моје генерације, па и ја лично.
Говорити о положају жене у нашем друштву након двехиљадите године па до данас, немам времена, а и да га имам, не бих се усудила, не зато што о њему мало знам, или га не разумем, већ, што су промене у многим сегментима живота жене, под утицајем разних фактора, толико велике (додуше, само у малом делу позитивне), у неком једном делу, због видљивијег насиља над женама и трагичне, због промена друштвеног система, где је жена, без обзира на године, као радна снага у многим делатностима принуђена да ради у тешким условима, а истовремено, тај њен рад је понижавајуће мало вреднован. За анализу и потпунију слику о месту жене у култури, нарочито оној култури под наводницима, баве се, или би се требали бавити: социолози, психолози, стручњаци из домена здравља, менталне хигијене, породичног и општег васпитања и образовања.
Од мене, само, како се у народу каже, нека нам је драги Бог у помоћи.
Хвала вам.
