За мене, песника из малог Ђуринца, песма је место где се руше те вештачке границе, она је унутрашњи ујед изазван спољашњим шамаром стварности. Она је својеврсно лајање на звезде. — Стефан Лазаревић
Добитник овогодишње награде „Милутин Бојић“, Стефан Лазаревић припада генерацији песника која не пристаје на површност тренутка. Његова поезија настаје на размеђу личног искуства, историјског памћења и трајне потраге за смислом. У његовим стиховима рефлексија није одвојена од емоције, нити је интимно искуство затворено у приватност; оно се отвара према универзалним питањима човековог постојања. Зато се Лазаревићев песнички глас данас препознаје као глас аутора који не пише да би описао свет, већ да би га разумео. Поводом награде „Милутин Бојић“, али и његовог досадашњег књижевног пута, разговарамо са песником чије стваралаштво потврђује да савремена српска поезија и даље поседује снагу мишљења, осећања и сведочења.
Награда „Милутин Бојић“ није само још једно признање у низу, већ носи одређену симболичку тежину у српској књижевности. Самим тим, чињеница да је Стефан Лазаревић њен овогодишњи добитник говори да је његов рад препознат изван завичајних и регионалних књижевних кругова.
Стефан Лазаревић припада песницима унутрашње концентрације. Његова поезија не почива на ефектним сликама нити на формалним експериментима, већ на мисаоном и емотивном језгру песме. Оно што га издваја јесте способност да лични доживљај прошири до универзалног значења. Његов лирски субјект не говори само о себи; он кроз сопствено искуство покушава да разуме време у којем живи, трагове прошлости које носи и одговорност појединца према свету.
Посебно је занимљива формулација да „савремени тренутак сагледава кроз призму историје, сећања и личног етоса“. То га удаљава од поезије тренутног утиска и приближава традицији песника који у садашњости траже дубље слојеве значења. Таква позиција подразумева свест о континуитету — о томе да човек није издвојено биће једног времена, већ карика у дугом ланцу искустава, предака, успомена и моралних избора.
Реченица да „не јури форму, већ истину“ можда је и најбољи кључ за његово разумевање. Наравно, ниједан озбиљан песник не може без форме, али код Лазаревића форма није циљ већ средство. Песма не постоји ради језичке виртуозности, већ ради откривања онога што би, без поезије, остало неизречено. То је једна од основних одлика рефлексивне лирике: песма као начин сазнања.
Због тога бих данас његов песнички глас описао као спој три струје:
– егзистенцијалне – кроз питања смисла, пролазности и идентитета;
– етичке – кроз присуство личног става и одговорности према свету;
– меморијске – кроз дијалог са историјом, завичајем и сећањем.
У том светлу, награда „Милутин Бојић“ не делује као случајно признање, већ као природна потврда поетике која настоји да споји осећање и мисао, лично искуство и колективно памћење.
Књижевни ЕСНАФ – 05.06.2026
Разговарао: Илија Шаула
.Шта за Вас значи награда „Милутин Бојић“ – лично, песнички и симболички?
За мене награда „Милутин Бојић“ пре свега значи признање у континуитету једне језичке и културне традиције која од песника тражи озбиљност и одговорност према речи. Она није само потврда онога што је већ написано, већ и обавеза за оно што тек треба да се напише. Лично, доживљавам је као подстицај, али и као проверу да ли оно што радим има смисла изван сопственог круга и унутрашњег уверења. Симболички, име Милутина Бојића носи тежину једне поезије која је настала у крајњим историјским и егзистенцијалним околностима, па самим тим подсећа да књижевност није само израз, већ и сведочење времена. У том смислу, награда не припада само прошлости коју именује, већ и садашњости која мора да докаже да је достојна тог имена.
Да ли награда мења нешто у Вашем односу према писању или само потврђује пут којим сте већ ишли?
Награда не мења ништа у самом чину стварања, јер се песма не пише за жири, нити се унутрашњи немири могу укротити плакетама. Она, међутим, долази као важна и гласна потврда да пут којим идем, ма колико тесан, каткад блатњав и далек од књижевних калкулација, има своју сврху и одјек. Писање је за мене одувек било простор апсолутне слободе и огољености, место где се не праве компромиси са истином. Ово признање ми не даје нове смернице, али ми даје додатну снагу и право на инат да останем веран свом песничком гласу, подсећајући ме да вреди трчати за оним што је неукротиво. Довека ако треба!
Како видите Бојићеву поетику данас – као инспирацију, као опомену, као меру или као нешто треће?
Бојићев рад видим пре свега као светионик и озбиљан књижевни путоказ. У време када су речи често обесмишљене брзином и површношћу, његово стваралаштво делује као оштра опомена да књижевност захтева целог човека, без резерве и без фолирања. Он је непогрешиво мерило аутентичности.
Како данас изгледа положај песника у Србији – између традиције, савремености и друштвених очекивања?
Положај песника у Србији данас видим као живот на једном необичном мосту. Са једне стране стоји огромна традиција, од које не можете побећи и која вас непрестано подсећа колико је реч на овим просторима некада значила. Са друге стране је савремени свет, у коме све траје кратко и у коме се пажња мери секундама.
Зато песник више није централна друштвена фигура као некада, али то не значи да је изгубио смисао. Напротив, баш зато што живимо у времену непрекидне буке, неко мора да сачува простор за тишину, сумњу и преиспитивање. Мислим да је то данас најважнија улога песника. Традиција нам даје корен, савременост нас тера да се мењамо, а права поезија настаје управо у том судару.
Да ли песник данас има друштвену улогу или је она постала интимнија, повученија, готово невидљива?
Друштвена улога велике већине песника се суштински променила, она више није трибинска, прогласна нити политичка у оном баналном смислу. Песник данас делује из илегале, са маргине, па је због тога његов глас наизглед невидљив. Међутим, та принудна повученост дала је поезији нову врсту моћи. Она је постала последња линија одбране човекове интиме, филтер кроз који пролазе све ове савремене отуђености, брзине и површности које живимо. Данас се друштвеност не огледа у томе да мењате системе, већ да дотакнете појединца, да у њему пробудите успавану емпатију и подсетите га на сопствену суштину. Када успете да оголите један унутрашњи свет и у њему се неко препозна, ви сте извршили најдубљи и најважнији друштвени утицај.
Шта је највећи изазов за младог песника: видљивост, аутентичност или нешто треће?
Мислим да највећи изазов младог песника данас није ни видљивост ни аутентичност, већ стрпљење. Живимо у времену које нас учи да све мора да се догоди одмах, да књига одмах пронађе читаоце, да песма одмах добије реакције, да се име што пре појави у јавности. Поезија, међутим, не функционише по тој логици. Песник мора да прихвати да је ово један од ретких позива у којем се сазрева годинама. Треба научити како да поднесеш тишину, одбијања, рукописе који ће остати у фиоци и периоде када ти се чини да никоме није стало до онога што пишеш. Управо у тим тренуцима човек открива да ли му је поезија истинска потреба или само жеља за признањем. Никада није било лакше објавити песму и никада није било теже допремити је до правог читаоца кроз сву ову информациону буку.
Савремена поезија често се описује као „оквир времена“. Шта је по Вашем мишљењу тај оквир данас?
Данашњи оквир је дефинисан општом фрагментацијом и покушајем да се свака емоција измери кликовима и брзим конзумирањем. Живимо у добу које не трпи чекање, па је и тај рам постао кратак, конфузан и испрекидан. Задатак песника није да се мирно смести унутар тог задатог оквира, већ да га својим деловањем и унутрашњим притиском развали. Поезија мора бити она сила која пробија наметнуте границе савремености како би допрела до онога што је универзално и ванвременско.
Које су специфичности поезије нашег доба – језик, ритам, теме, перспектива?
Специфичност је у потпуном разбијању класичне форме. Језик је постао огољен, директан и лишен сувишне орнаментике, говори се право у лице, често интимистички, али са глобалним одјеком. Ритам више не прати строге метричке законе, већ прати убрзан и испрекидан пулс наше свакодневице. Када је реч о темама, доминира дубока егзистенцијална несигурност и покушај да се у овом хаосу пронађе лична прекретница. Перспектива се померила са колективног јаука на микросвет појединца. Песник овог столећа, не држи говоре са постоља, већ са читаоцем дели исту рањивост са заједничког плочника.
Да ли савремена поезија више припада унутрашњем свету или спољашњем – друштву, историји, колективном искуству?
Поезија је данас улични чистач који купи крхотине оба та света. Она се рађа у мраку стомака, у оној најдубљој самоћи где човек не сме да лаже себе, али већ у следећем тренутку излеће напоље, на ветрометину друштва. Спољашњи свет, историја и колективне трауме су гравитација којој нико од нас не може да побегне, они су ваздух који удишемо, ма колико он био загађен. Песник заправо функционише као сеизмограф, сви потреси друштва и ехо прошлих векова пролазе кроз његов крвоток, да би се на папиру преточили у сасвим личну дијагнозу. За мене, песника из малог Ђуринца, песма је место где се руше те вештачке границе, она је унутрашњи ујед изазван спољашњим шамаром стварности. Она је својеврсно лајање на звезде.
Колико се Ваша поезија ослања на историју, а колико на савремене теме?
Код мене нема те поделе, све је то исти живи чвор. Историја за мене је мој деда који је на истим овим њивама спирао крв са уловљене дивљачи, и отац који и даље у ормару чува стару, испеглану војничку кошуљу коју никада не облачи. То су они невидљиви пртљази које сви носимо у крви. Са друге стране, ја сам човек овог тренутка, возим ауто, идем на посао, журим, хватам се у коштац са бирократијом и технологијом. Моје измишљенице се дешавају управо у том процепу, када усред свакодневног хаоса, док ми телефон пишти од обавеза, ја у куцању сопственог немира препознам исти онај страх и инат који су моји преци имали пре двеста година. Пишем савременим језиком, али са оним прастарим, жилавим осећајем у стомаку.
Да ли је историјски ослонац и даље важан за песника, или је савремени тренутак постао доминантнији?
Историја је корен, али савременост је ваздух који удишемо. Данашњи тренутак је доминантнији јер од нас тражи брзу реакцију на свет који се мења пред очима, даје нам нове медије, директан контакт са читаоцима и могућност да стварамо без посредника и цензуре. Песник мора да буде човек свог времена, да пише о ономе што га жуља сад и овде. Историја има смисла само ако нам помаже да боље разумемо ову данашњу лудницу.
Може ли се рећи да песник увек пише „између епоха“ – једним оком у прошлости, другим у садашњости?
Апсолутно, песник је по дефиницији граничар. Ми нисмо само хроничари овог брзог данас, али нисмо ни чувари музеја. Писати значи седети на тој вечитој промаји где се прошлост и садашњост сударају.
Ваша поезија носи снажну рефлексивну димензију. Шта за Вас значи мисаона поезија?
То је једноставно покушај да се емоција оголи до кости и пропусти кроз ум. Свако може да осети бол, бес или љубав, али мисаона поезија иде корак даље, она покушава да открије зашто нас те ствари ломе и шта оне говоре о нашој суштини. Она је унутрашњи разговор са самим собом, толико интиман да га песник на крају подели са светом. Добра мисаона поезија је најогољенији део душе.
Да ли рефлексивна поезија може да помогне савременом човеку да се пронађе, да се успори, да се препозна?
Она је данас можда једина преостала кочница за нужду у овој свеопштој јурњави. Савремени човек је изгубљен у константној буци, затрпан информацијама и обавезама, па често живи на аутопилоту, без времена да уопште удахне и погледа где се налази. Рефлексивна поезија у таквом свету делује као хладан туш или оштар рез. Она није лек који ће решити све проблеме, али јесте сигуран простор у коме човек може на тренутак да се заустави, ућутка екране и суочи се са својом суштином.
Колико је данас тешко писати поезију која тражи од читаоца да мисли, а не само да осећа?
Мислим да данас није најтеже натерати читаоца да мисли, већ заслужити његово поверење. Савремени човек је свакодневно изложен огромној количини речи, туђих ставова и великих истина које му се намећу. Зато је постао опрезан према свему што делује извештачено или лажно узвишено. Рефлексивна поезија не тражи од читаоца да зна филозофију или књижевну теорију. Она тражи само искреност. Ако песник успе да једну дубоку мисао претвори у нешто животно и препознатљиво, читалац ће је прихватити без обзира на то колико је сложена.
Какав је, по Вашем мишљењу, статус савремених песника у друштву? Јесу ли маргинализовани или утицајни?
Песници су данас најодликованији маргиналци на свету. Са једне стране, друштво их се сети само у свечаним приликама, када треба да се покаже некаква културна фасада или поделе награде. Са друге стране, изван тих изолованих кругова, глас песника се једва чује у општој буци ријалитија, политике и друштвених мрежа. Али, та маргина је заправо наша највећа предност и зона слободе. Када си на маргини, ти никоме ништа не дугујеш. Не мораш да подилазиш маси, не мораш да пишеш оно што је политички коректно или комерцијално исплативо. Са те удаљености ствари се виде много јасније и чистије. Песник можда нема моћ да мења законе или утиче на изборе, али има моћ да некоме ко је потпуно сам у соби каже “И ја се тако осећам”. Та унутрашња, невидљива снага на дуге стазе често надживи сву ову бучну, привремену моћ коју друштво тренутно слави.
Да ли поезија данас може да има друштвено-ангажовану улогу, или је њена мисија искључиво лична и интимна?
Мислим да је та подела вештачка, јер нема ничег ангажованијег од искрене интиме. Када песник пише о свом најдубљем јаду, страху или самоћи, он заправо осветљава оно што тишти хиљаде других људи који ћуте. Песма не мора да виче на барикадама… Понекад је највећи бунт против овог суровог, механизованог света управо право на рањивост, емпатију и сузе. Мисија поезије јесте лична, али када та лична истина допре до другог човека, она постаје заједничка ствар. Очувати људскост и способност да осећамо у друштву које нас отуђује, то је данас најрадикалнији могући друштвени ангажман.
Шта бисте поручили младим песницима који тек ступају на књижевну сцену?
Поручио бих им да чувају свој желудац и да се не плаше самоће. Читајте све што вам дође под руку, брусите свој језик до крви и пишите искључиво о ономе због чега не можете да спавате. Бити песник данас значи бити храбар и остати аутентичан у свету који форсира копије, ако сачувате ту своју унутрашњу ватру, ваша поезија ће сама наћи пут до оних којима је потребна.
И за крај – да ли су песници заиста „чуђење у свету“, како се често каже? Ако јесу, шта је то што песника чини чуденством – поглед, реч, рањивост, храброст или сама потреба да се говори другачије?
Јесу, чуђење су зато што данас једини или једни од ретких који раде нешто што се не може купити ни продати. У свету где сви гледају само корист и интерес, песник троши себе на чисту истину. Та лудост, је заправо чиста храброст да се остане човек. Чудна је то егзибиција…
Шта тренутно читате и шта би могли препоручити нашим читаоцима?
Тренутно читам Ћопићеву „Башту сљезове боје“ због једне феноменалне монодраме коју сам недавно гледао и стално пратим савремене песнике да видим шта су данашњи трендови. То је мој начин да будем у току, а да не изгубим корен. Читаоцима препоручујем управо то, да угасе екране и узму књигу која има душу. Нађите нешто што вас стварно помера, боли и буди.
