Za mene, pesnika iz malog Đurinca, pesma je mesto gde se ruše te veštačke granice, ona je unutrašnji ujed izazvan spoljašnjim šamarom stvarnosti. Ona je svojevrsno lajanje na zvezde. — Stefan Lazarević
Dobitnik ovogodišnje nagrade „Milutin Bojić“, Stefan Lazarević pripada generaciji pesnika koja ne pristaje na površnost trenutka. Njegova poezija nastaje na razmeđu ličnog iskustva, istorijskog pamćenja i trajne potrage za smislom. U njegovim stihovima refleksija nije odvojena od emocije, niti je intimno iskustvo zatvoreno u privatnost; ono se otvara prema univerzalnim pitanjima čovekovog postojanja. Zato se Lazarevićev pesnički glas danas prepoznaje kao glas autora koji ne piše da bi opisao svet, već da bi ga razumeo. Povodom nagrade „Milutin Bojić“, ali i njegovog dosadašnjeg književnog puta, razgovaramo sa pesnikom čije stvaralaštvo potvrđuje da savremena srpska poezija i dalje poseduje snagu mišljenja, osećanja i svedočenja.
Nagrada „Milutin Bojić“ nije samo još jedno priznanje u nizu, već nosi određenu simboličku težinu u srpskoj književnosti. Samim tim, činjenica da je Stefan Lazarević njen ovogodišnji dobitnik govori da je njegov rad prepoznat izvan zavičajnih i regionalnih književnih krugova.
Stefan Lazarević pripada pesnicima unutrašnje koncentracije. Njegova poezija ne počiva na efektnim slikama niti na formalnim eksperimentima, već na misaonom i emotivnom jezgru pesme. Ono što ga izdvaja jeste sposobnost da lični doživljaj proširi do univerzalnog značenja. Njegov lirski subjekt ne govori samo o sebi; on kroz sopstveno iskustvo pokušava da razume vreme u kojem živi, tragove prošlosti koje nosi i odgovornost pojedinca prema svetu.
Posebno je zanimljiva formulacija da „savremeni trenutak sagledava kroz prizmu istorije, sećanja i ličnog etosa“. To ga udaljava od poezije trenutnog utiska i približava tradiciji pesnika koji u sadašnjosti traže dublje slojeve značenja. Takva pozicija podrazumeva svest o kontinuitetu — o tome da čovek nije izdvojeno biće jednog vremena, već karika u dugom lancu iskustava, predaka, uspomena i moralnih izbora.
Rečenica da „ne juri formu, već istinu“ možda je i najbolji ključ za njegovo razumevanje. Naravno, nijedan ozbiljan pesnik ne može bez forme, ali kod Lazarevića forma nije cilj već sredstvo. Pesma ne postoji radi jezičke virtuoznosti, već radi otkrivanja onoga što bi, bez poezije, ostalo neizrečeno. To je jedna od osnovnih odlika refleksivne lirike: pesma kao način saznanja.
Zbog toga bih danas njegov pesnički glas opisao kao spoj tri struje:
– egzistencijalne – kroz pitanja smisla, prolaznosti i identiteta;
– etičke – kroz prisustvo ličnog stava i odgovornosti prema svetu;
– memorijske – kroz dijalog sa istorijom, zavičajem i sećanjem.
U tom svetlu, nagrada „Milutin Bojić“ ne deluje kao slučajno priznanje, već kao prirodna potvrda poetike koja nastoji da spoji osećanje i misao, lično iskustvo i kolektivno pamćenje.
Književni ESNAF – 05.06.2026
Razgovarao: Ilija Šaula
.Šta za Vas znači nagrada „Milutin Bojić“ – lično, pesnički i simbolički?
Za mene nagrada „Milutin Bojić“ pre svega znači priznanje u kontinuitetu jedne jezičke i kulturne tradicije koja od pesnika traži ozbiljnost i odgovornost prema reči. Ona nije samo potvrda onoga što je već napisano, već i obaveza za ono što tek treba da se napiše. Lično, doživljavam je kao podsticaj, ali i kao proveru da li ono što radim ima smisla izvan sopstvenog kruga i unutrašnjeg uverenja. Simbolički, ime Milutina Bojića nosi težinu jedne poezije koja je nastala u krajnjim istorijskim i egzistencijalnim okolnostima, pa samim tim podseća da književnost nije samo izraz, već i svedočenje vremena. U tom smislu, nagrada ne pripada samo prošlosti koju imenuje, već i sadašnjosti koja mora da dokaže da je dostojna tog imena.
Da li nagrada menja nešto u Vašem odnosu prema pisanju ili samo potvrđuje put kojim ste već išli?
Nagrada ne menja ništa u samom činu stvaranja, jer se pesma ne piše za žiri, niti se unutrašnji nemiri mogu ukrotiti plaketama. Ona, međutim, dolazi kao važna i glasna potvrda da put kojim idem, ma koliko tesan, katkad blatnjav i dalek od književnih kalkulacija, ima svoju svrhu i odjek. Pisanje je za mene oduvek bilo prostor apsolutne slobode i ogoljenosti, mesto gde se ne prave kompromisi sa istinom. Ovo priznanje mi ne daje nove smernice, ali mi daje dodatnu snagu i pravo na inat da ostanem veran svom pesničkom glasu, podsećajući me da vredi trčati za onim što je neukrotivo. Doveka ako treba!
Kako vidite Bojićevu poetiku danas – kao inspiraciju, kao opomenu, kao meru ili kao nešto treće?
Bojićev rad vidim pre svega kao svetionik i ozbiljan književni putokaz. U vreme kada su reči često obesmišljene brzinom i površnošću, njegovo stvaralaštvo deluje kao oštra opomena da književnost zahteva celog čoveka, bez rezerve i bez foliranja. On je nepogrešivo merilo autentičnosti.
Kako danas izgleda položaj pesnika u Srbiji – između tradicije, savremenosti i društvenih očekivanja?
Položaj pesnika u Srbiji danas vidim kao život na jednom neobičnom mostu. Sa jedne strane stoji ogromna tradicija, od koje ne možete pobeći i koja vas neprestano podseća koliko je reč na ovim prostorima nekada značila. Sa druge strane je savremeni svet, u kome sve traje kratko i u kome se pažnja meri sekundama.
Zato pesnik više nije centralna društvena figura kao nekada, ali to ne znači da je izgubio smisao. Naprotiv, baš zato što živimo u vremenu neprekidne buke, neko mora da sačuva prostor za tišinu, sumnju i preispitivanje. Mislim da je to danas najvažnija uloga pesnika. Tradicija nam daje koren, savremenost nas tera da se menjamo, a prava poezija nastaje upravo u tom sudaru.
Da li pesnik danas ima društvenu ulogu ili je ona postala intimnija, povučenija, gotovo nevidljiva?
Društvena uloga velike većine pesnika se suštinski promenila, ona više nije tribinska, proglasna niti politička u onom banalnom smislu. Pesnik danas deluje iz ilegale, sa margine, pa je zbog toga njegov glas naizgled nevidljiv. Međutim, ta prinudna povučenost dala je poeziji novu vrstu moći. Ona je postala poslednja linija odbrane čovekove intime, filter kroz koji prolaze sve ove savremene otuđenosti, brzine i površnosti koje živimo. Danas se društvenost ne ogleda u tome da menjate sisteme, već da dotaknete pojedinca, da u njemu probudite uspavanu empatiju i podsetite ga na sopstvenu suštinu. Kada uspete da ogolite jedan unutrašnji svet i u njemu se neko prepozna, vi ste izvršili najdublji i najvažniji društveni uticaj.
Šta je najveći izazov za mladog pesnika: vidljivost, autentičnost ili nešto treće?
Mislim da najveći izazov mladog pesnika danas nije ni vidljivost ni autentičnost, već strpljenje. Živimo u vremenu koje nas uči da sve mora da se dogodi odmah, da knjiga odmah pronađe čitaoce, da pesma odmah dobije reakcije, da se ime što pre pojavi u javnosti. Poezija, međutim, ne funkcioniše po toj logici. Pesnik mora da prihvati da je ovo jedan od retkih poziva u kojem se sazreva godinama. Treba naučiti kako da podneseš tišinu, odbijanja, rukopise koji će ostati u fioci i periode kada ti se čini da nikome nije stalo do onoga što pišeš. Upravo u tim trenucima čovek otkriva da li mu je poezija istinska potreba ili samo želja za priznanjem. Nikada nije bilo lakše objaviti pesmu i nikada nije bilo teže dopremiti je do pravog čitaoca kroz svu ovu informacionu buku.
Savremena poezija često se opisuje kao „okvir vremena“. Šta je po Vašem mišljenju taj okvir danas?
Današnji okvir je definisan opštom fragmentacijom i pokušajem da se svaka emocija izmeri klikovima i brzim konzumiranjem. Živimo u dobu koje ne trpi čekanje, pa je i taj ram postao kratak, konfuzan i isprekidan. Zadatak pesnika nije da se mirno smesti unutar tog zadatog okvira, već da ga svojim delovanjem i unutrašnjim pritiskom razvali. Poezija mora biti ona sila koja probija nametnute granice savremenosti kako bi doprela do onoga što je univerzalno i vanvremensko.
Koje su specifičnosti poezije našeg doba – jezik, ritam, teme, perspektiva?
Specifičnost je u potpunom razbijanju klasične forme. Jezik je postao ogoljen, direktan i lišen suvišne ornamentike, govori se pravo u lice, često intimistički, ali sa globalnim odjekom. Ritam više ne prati stroge metričke zakone, već prati ubrzan i isprekidan puls naše svakodnevice. Kada je reč o temama, dominira duboka egzistencijalna nesigurnost i pokušaj da se u ovom haosu pronađe lična prekretnica. Perspektiva se pomerila sa kolektivnog jauka na mikrosvet pojedinca. Pesnik ovog stoleća, ne drži govore sa postolja, već sa čitaocem deli istu ranjivost sa zajedničkog pločnika.
Da li savremena poezija više pripada unutrašnjem svetu ili spoljašnjem – društvu, istoriji, kolektivnom iskustvu?
Poezija je danas ulični čistač koji kupi krhotine oba ta sveta. Ona se rađa u mraku stomaka, u onoj najdubljoj samoći gde čovek ne sme da laže sebe, ali već u sledećem trenutku izleće napolje, na vetrometinu društva. Spoljašnji svet, istorija i kolektivne traume su gravitacija kojoj niko od nas ne može da pobegne, oni su vazduh koji udišemo, ma koliko on bio zagađen. Pesnik zapravo funkcioniše kao seizmograf, svi potresi društva i eho prošlih vekova prolaze kroz njegov krvotok, da bi se na papiru pretočili u sasvim ličnu dijagnozu. Za mene, pesnika iz malog Đurinca, pesma je mesto gde se ruše te veštačke granice, ona je unutrašnji ujed izazvan spoljašnjim šamarom stvarnosti. Ona je svojevrsno lajanje na zvezde.
Koliko se Vaša poezija oslanja na istoriju, a koliko na savremene teme?
Kod mene nema te podele, sve je to isti živi čvor. Istorija za mene je moj deda koji je na istim ovim njivama spirao krv sa ulovljene divljači, i otac koji i dalje u ormaru čuva staru, ispeglanu vojničku košulju koju nikada ne oblači. To su oni nevidljivi prtljazi koje svi nosimo u krvi. Sa druge strane, ja sam čovek ovog trenutka, vozim auto, idem na posao, žurim, hvatam se u koštac sa birokratijom i tehnologijom. Moje izmišljenice se dešavaju upravo u tom procepu, kada usred svakodnevnog haosa, dok mi telefon pišti od obaveza, ja u kucanju sopstvenog nemira prepoznam isti onaj strah i inat koji su moji preci imali pre dvesta godina. Pišem savremenim jezikom, ali sa onim prastarim, žilavim osećajem u stomaku.
Da li je istorijski oslonac i dalje važan za pesnika, ili je savremeni trenutak postao dominantniji?
Istorija je koren, ali savremenost je vazduh koji udišemo. Današnji trenutak je dominantniji jer od nas traži brzu reakciju na svet koji se menja pred očima, daje nam nove medije, direktan kontakt sa čitaocima i mogućnost da stvaramo bez posrednika i cenzure. Pesnik mora da bude čovek svog vremena, da piše o onome što ga žulja sad i ovde. Istorija ima smisla samo ako nam pomaže da bolje razumemo ovu današnju ludnicu.
Može li se reći da pesnik uvek piše „između epoha“ – jednim okom u prošlosti, drugim u sadašnjosti?
Apsolutno, pesnik je po definiciji graničar. Mi nismo samo hroničari ovog brzog danas, ali nismo ni čuvari muzeja. Pisati znači sedeti na toj večitoj promaji gde se prošlost i sadašnjost sudaraju.
Vaša poezija nosi snažnu refleksivnu dimenziju. Šta za Vas znači misaona poezija?
To je jednostavno pokušaj da se emocija ogoli do kosti i propusti kroz um. Svako može da oseti bol, bes ili ljubav, ali misaona poezija ide korak dalje, ona pokušava da otkrije zašto nas te stvari lome i šta one govore o našoj suštini. Ona je unutrašnji razgovor sa samim sobom, toliko intiman da ga pesnik na kraju podeli sa svetom. Dobra misaona poezija je najogoljeniji deo duše.
Da li refleksivna poezija može da pomogne savremenom čoveku da se pronađe, da se uspori, da se prepozna?
Ona je danas možda jedina preostala kočnica za nuždu u ovoj sveopštoj jurnjavi. Savremeni čovek je izgubljen u konstantnoj buci, zatrpan informacijama i obavezama, pa često živi na autopilotu, bez vremena da uopšte udahne i pogleda gde se nalazi. Refleksivna poezija u takvom svetu deluje kao hladan tuš ili oštar rez. Ona nije lek koji će rešiti sve probleme, ali jeste siguran prostor u kome čovek može na trenutak da se zaustavi, ućutka ekrane i suoči se sa svojom suštinom.
Koliko je danas teško pisati poeziju koja traži od čitaoca da misli, a ne samo da oseća?
Mislim da danas nije najteže naterati čitaoca da misli, već zaslužiti njegovo poverenje. Savremeni čovek je svakodnevno izložen ogromnoj količini reči, tuđih stavova i velikih istina koje mu se nameću. Zato je postao oprezan prema svemu što deluje izveštačeno ili lažno uzvišeno. Refleksivna poezija ne traži od čitaoca da zna filozofiju ili književnu teoriju. Ona traži samo iskrenost. Ako pesnik uspe da jednu duboku misao pretvori u nešto životno i prepoznatljivo, čitalac će je prihvatiti bez obzira na to koliko je složena.
Kakav je, po Vašem mišljenju, status savremenih pesnika u društvu? Jesu li marginalizovani ili uticajni?
Pesnici su danas najodlikovaniji marginalci na svetu. Sa jedne strane, društvo ih se seti samo u svečanim prilikama, kada treba da se pokaže nekakva kulturna fasada ili podele nagrade. Sa druge strane, izvan tih izolovanih krugova, glas pesnika se jedva čuje u opštoj buci rijalitija, politike i društvenih mreža. Ali, ta margina je zapravo naša najveća prednost i zona slobode. Kada si na margini, ti nikome ništa ne duguješ. Ne moraš da podilaziš masi, ne moraš da pišeš ono što je politički korektno ili komercijalno isplativo. Sa te udaljenosti stvari se vide mnogo jasnije i čistije. Pesnik možda nema moć da menja zakone ili utiče na izbore, ali ima moć da nekome ko je potpuno sam u sobi kaže “I ja se tako osećam”. Ta unutrašnja, nevidljiva snaga na duge staze često nadživi svu ovu bučnu, privremenu moć koju društvo trenutno slavi.
Da li poezija danas može da ima društveno-angažovanu ulogu, ili je njena misija isključivo lična i intimna?
Mislim da je ta podela veštačka, jer nema ničeg angažovanijeg od iskrene intime. Kada pesnik piše o svom najdubljem jadu, strahu ili samoći, on zapravo osvetljava ono što tišti hiljade drugih ljudi koji ćute. Pesma ne mora da viče na barikadama… Ponekad je najveći bunt protiv ovog surovog, mehanizovanog sveta upravo pravo na ranjivost, empatiju i suze. Misija poezije jeste lična, ali kada ta lična istina dopre do drugog čoveka, ona postaje zajednička stvar. Očuvati ljudskost i sposobnost da osećamo u društvu koje nas otuđuje, to je danas najradikalniji mogući društveni angažman.
Šta biste poručili mladim pesnicima koji tek stupaju na književnu scenu?
Poručio bih im da čuvaju svoj želudac i da se ne plaše samoće. Čitajte sve što vam dođe pod ruku, brusite svoj jezik do krvi i pišite isključivo o onome zbog čega ne možete da spavate. Biti pesnik danas znači biti hrabar i ostati autentičan u svetu koji forsira kopije, ako sačuvate tu svoju unutrašnju vatru, vaša poezija će sama naći put do onih kojima je potrebna.
I za kraj – da li su pesnici zaista „čuđenje u svetu“, kako se često kaže? Ako jesu, šta je to što pesnika čini čudenstvom – pogled, reč, ranjivost, hrabrost ili sama potreba da se govori drugačije?
Jesu, čuđenje su zato što danas jedini ili jedni od retkih koji rade nešto što se ne može kupiti ni prodati. U svetu gde svi gledaju samo korist i interes, pesnik troši sebe na čistu istinu. Ta ludost, je zapravo čista hrabrost da se ostane čovek. Čudna je to egzibicija…
Šta trenutno čitate i šta bi mogli preporučiti našim čitaocima?
Trenutno čitam Ćopićevu „Baštu sljezove boje“ zbog jedne fenomenalne monodrame koju sam nedavno gledao i stalno pratim savremene pesnike da vidim šta su današnji trendovi. To je moj način da budem u toku, a da ne izgubim koren. Čitaocima preporučujem upravo to, da ugase ekrane i uzmu knjigu koja ima dušu. Nađite nešto što vas stvarno pomera, boli i budi.
