ЈОВАН ГРЧИЋ МИЛЕНКО (1846-1875)
Пише:

Српски песник Јован Грчић Миленко (1846-1875), следбеник Бранка Радичевића познат као фрушкогорски славуј, рођен је 15. новембра 1846. године. Али, иза милозвучног надимка који га је красио и поезије романтизма коју је писао, крио се живот испуњен борбом, крхким здрављем и тугом. Иако је живео веома кратко, свега 29 година, оставио је дубок траг поезијом сатканом од нежности природе, емоција и личних доживљаја.
Рано остао без оца, а као ђак почео да пише песме
Рођен је у Черевићу, малом сеоцету на падинама Фрушке Горе, недалеко од манастира Беочин у Срему. Душа му се од малена напајала лепотом фрушкогорских пејзажа коју је касније претапао у врсну поезију. Био је најстарије дете трговца Тодора Грчког и Ане Барако. Породица је била грчког порекла, а његово презиме Грчић је заправо посрбљена верзија речи Грк којом се алудира на његово порекло.
Отац Теодор умро је 1850. године, када је Јован имао само четири године. Мајка Ана остала је сама да подиже троје деце – Јована, брата Ђорђа и сестру Катицу – носећи сву тежину сиротиње и бриге на својим плећима. Тај рани губитак оца и мајчина жртва дубоко су обележили његов кратак живот.
Основну школу завршио је у родном месту, а даље школовање наставио у Петроварадину, Новом Саду, Сегедину и Пожуну (Братислава), где је матурирао.
Због прве љубави Милене додао себи име Миленко
Још као ђак почео је да пише песме. Прва му је објављена 1863. године у часопису “Даници”, а велики утицај на њега имала је љубав према Милени Стефановић, која је умрла веома млада са свега 16 година. У њену част додао је себи име Миленко а многе његове љубавне песме посвећене су управо њој као својеврстан споменик младалачкој љубави.
“Песме. Спевао их Миленко”
Студирао је медицину у Бечу као стипендиста Матице српске, преводио је Гетеа, Шилера и Хајнеа, дружио се са Змајем, Лазом Костићем и другим књижевницима.
У лирским песмама, лаких мелодичних стихова, изразио је непосредан доживљај природе, у осећањима је романтичарски чедан и сентименталан, али је написао и више песама по којима се сматра претечом реализма у српској поезији.
Објавио је 1869. године збирку песама „Песме. Спевао их Миленко“, а писао је и прозу са фантастичним елементима – најпознатије су приповетке „Сремска ружа“ и „Змијина кошуљица“.
Као да је одувек носио слутњу да неће дуго живети, Јован је за живота много писао и преводио. Опевао је родни Срем, лепоту Фрушке Горе, а дивио се Бранку Радичевићу. “Летња ноћ у Фрушкој гори”, “Љубичице”, “На гробу Бранка Радичевића”, само су неке од његових песама. Циклус песама “Мозаик” објављен је 1875. године у листу “Србадија” пред саму песникову смрт.
Преминуо у манастиру Беочин
Још од детињства је Јован био осетљивог здравља, боловао је од туберкулозе која је тих година односила многе младе животе, а није ни њега поштедела. Због погоршања болести прекинуо је студије и вратио се у родни крај.
Видевши да му нема спаса, игуман манастира Беочин је младом песнику понудио уточиште међу зидинама манастира Беочин, утопљено у мирисима четинара и манастирског појања. Своје последње дане живота, млади песник је провео на светом месту. Кажу да је бележио стихове и док је био на самртној постељи. Није стигао ни да прослави 29. рођендан, преминуо је 29. маја 1875. године.
“Гора ти чува тело, а спомен Српство цело”
На споменику Јована Грчића Миленка су уклесани Змајеви стихови: “Ево ти горе, ево, о којој си толико пев’о. Сад ти славуј поје, умилне песме твоје. Гора ти чува тело, а спомен Српство цело.“
Иако га савременици нису увек најбоље прихватили, његова лирика се истакла посебним сензибилитетом песника романтичара. Оставио је око 150 песама и неколико прозних дела.
Основна школа у Черевићу носи његово име
Данас у Черевићу постоји основна школа која носи његово име, а његови стихови се и даље читају и налазе место у антологијама српске поезије.













