LAURA BARNA: OVERA UMETNOSTI

 Laura Barna – Beograd, februar 2022

Petog septembra 1895. godine, jedan stranac, Slovak Kirilo Kutlik (Ciryl Kutlik, 1869–1900) upustio je nešto artističke oluje otvorivši u Beogradu prvu Srpsku crtačku i slikarsku školu na Kosančićevom vencu, čime počinje veliki zaokret u poimanju i prihvatanju umetničkih vrednosti i kriterijuma – nov period srpskog slikarstva. Pored odobravanja mlađe generacije slikara i vajara, povratnika iz evropskih centara gde su se obučavali i školovali, osnivanje prve umetničke škole kod nas nailazi na otpor starijih etabliranih likovnih umetnika, kritičara i teoretičara umetnosti, ali i državnih vlasti, koji su očekivali da bi prvu umetničku školu mogao da osnuje ne stranac nego neki od tada značajnih srpskih slikara, kao što su Đorđe Krstić, Steva Todorović, Uroš Predić, Miloš Tenković, ili pak vajari Đorđe Jovanović ili Petar Ubavkić.

Dok su se od druge polovine XIX veka u evropskim gradovima množile umetničke škole, otvarali privatni ateljei i akademije, a avangardni pokreti smenjivali jedan drugi, u našoj sredini moderna umetnost je u to vreme u fazi oformljavanja pokorice, a tek prispela generacija umetnika uglavnom neshvaćena i bez uporišta, dok su njihove inovativne težnje i želja da slede evropska dešavanja s ignorancijom odbijane. Smatrano pre svega zabavom i dokoličarenjem viših, elitnijih slojeva društva, slikarstvo je u Srbiji s kraja XIX veka bilo i dalje u službi, pod jakim uticajem tradicije srednjovekovnih fresaka i reprezentativnih zidnih kompozicija, kao i predstava sa ikonostasa u crkvama i manastirima, religiozne namene i sadržine, ali i grandioznih istorijskih tema pod snažnim i kontrolisanim oreolom akademizma. Stoga grupa mlađih slikara, koji nastupaju na razmeđi XIX i XX veka, nemajući mesta gde bi se podučavali a željni kreativnog impulsa i pokretačkog, od stega i tradicije oslobođenog stvaranja, privučeni modernističkim izazovima odlaze na studije u Beč, Minhen, Prag ili, ako im se posreći, Pariz. Ali se ipak vraćaju u maticu, uzduvavajući u svoje sredine vetrove koji se, jednom upušteni, više nisu mogli obuzdati.

Uprkos administrativnim teškoćama, škola Kirila Kutlika u veoma skromnim uslovima i sa oskudnim sredstvima uspeva da zaživi i privuče grupu entuzijasta, koji su ujedno i njeni prvi polaznici: Kosta Miličević, Milan Milovanović, Dragomir Glišić i Borivoje Stevanović, nedugo potom, pristupaju joj i Nadežda Petrović i Ljubomir Ivanović. Bili su to rodonačelnici srpskog modernog slikarstva, svak sa svojim osobenim senzibilitetom i individualnim stilskim izrazom.

Interesovanje za Kutlikovu umetničku školu od početka je okupiralo različite slojeve mladih, čime se polako ali sigurno potiralo oveštalo shvatanje slikarstva kao buržoaske privilegije i zanimacije, prevodeći ga u ravnopravnu profesiju sa ostalim priznatim i cenjenim zanimanjima. Izveštaj urađen nekoliko meseci po njenom osnivanju govori da je redovno pohađa trideset učenika, ne samo Beograđana već i mladih iz cele Srbije.

Ipak, konačnu afirmaciju Srpske crtačke i slikarske škole odredila su dva događaja 1896. godine, kada je Ministarstvo privrede odvojilo izvesna sredstva za sufinansiranje novoosnovanih zanatlijskih kurseva. Ali pomaku u overi doprineli su pre svega kulturni pregaoci koji su dobrovoljno pristupali obuci i pripremi đaka, uglavnom ugledni profesori Velike škole.

Od samog početka, Kutlik je nastojao da pored muškog osnuje i žensko odeljenje, a što će mu poći za rukom tek 1897. kada školi pristupaju Nadežda Petrović i Mara Gligorijević, a već sledeće godine i Anđelija Lazarević, Draga Nikolić, Marija Grujić i druge. Većini od njih, ovo će biti odskočna daska za dalja usavršavanja na nekoj od akademija u većim evropskim centrima.

Da je škola bila i društveno aktivna potvrđuje i prva organizovana izložba nakon premeštanja u Ulicu kralja Milana 62, u februaru 1896. na kojoj je Kutlik izložio svoje i učeničke radove, tematski i stilski sasvim drugačije od do tada uobičajenih. Ostalo je zabeleženo da je izložbu videlo oko 700 posetilaca, a interesovanje štampe je bilo neuobičajeno veliko za jedno takvo dešavanje, što govori o sveopštoj promeni klime i samog odnosa prema umetnosti, ali i svojevrsno priznanje, pa i podstrek mladim i talentovanim domaćim slikarima.

Kutlikovi učenici izlaze iz ateljea, tematski se obogaćuju, bojenom svetlošću rasvetljavaju paletu, eksperimentišu sa fakturom ali i kompozicijom, i nude nešto drugačije i novo – intimnije viđenje sveta i stvarnosti. Njihovi likovi više nisu mitski i istorijski junaci, nego ljudi sa ulice, oronuli starci i starice koji im poziraju za aktove, ili Cigani za psihološku razradu portreta.

S vremenom i tenzije pojedinih kritičara Kutlikove škole i metodologije njenog rada polagano jenjavaju. Tako je zabeleženo da je jedan od najvatrenijih njenih protivnika, utemeljivač srpske arheologije Mihailo Valtrović posetio Srpsku crtačku i slikarsku školu sa putopiscem Feliksom Kanicem, koji je te 1898. bio na proputovanju kroz Beograd.

Splet okolnosti učiniće da Kutlikova škola već posle treće godine izmeni svoju fizionomiju. Naime, mnogi od učenika potražiće utočište u inostranstvu, dok je neki napuštaju iz nezadovoljstva i neispunjenih očekivanja. Nadežda Petrović dobija stipendiju i odlazi u Minhen u atelje kod Antona Ažbea, Kosta Miličević se o svom trošku zapućuje u Prag, dok Dragomir Glišić i Borivoje Stevanović, ne nalazeći više satisfakciju da u njoj ostanu, demonstrativno napuštaju Kutlikovu školu i opredeljuju se za samostalan rad.

Konstantni otpor sredine i države uopšte, umnogome je iscrpeo Kirila Kutlika. Pri kraju snaga, ogrezao u alkoholizam, ophrvan usamljenošću, već uveliko bolesnih pluća, umire marta 1900. u trideset i prvoj godini.

Srpsku crtačku i slikarsku školu, po odluci ministra narodne privrede Živana Živanovića i uz blagoslov dvora, otkupljuju od Kutlikove udovice njegovi učenici, bračni par Vukanović, Rista i Beta. Nastava je ubrzo, uz izdašnu državnu pomoć reorganizovana, a status škole podignut na viši, kvalitetniji nivo, te su njeni učenici po završetku uz dobijeno zvanje nastavnika crtanja i slikanja bili sasvim osposobljeni za praktičan rad i nastavnu delatnost.

Već 1902. godine škola je preseljena u vlastiti prostor u Kapetan-Mišinoj 13, prostranu zgradu sa ogromnim i svetlim ateljeima koji su gledali na Dunav, i sa modernizovanim inventarom. O velikom interesovanju polaznika govori i podatak da je te 1902/3. godine, školu pohađalo preko stotinu učenika različitih profilacija.

Godine 1905, uz redovne donacije države, Srpska crtačka i slikarska škola menja ime u Umetničko-zanatsku školu, s ciljem da se obnove i oplemene pojedini umetnički zanati.

Nakon završetka Prvog svetskog rata 1918. Umetničko-zanatska škola nastavlja da radi pod imenom Kraljevska umetnička škola, ali i dalje ostaje u rangu srednjih škola. Tek zaslugom vajara Tome Rosandića, istoričara umetnosti Milana Kašanina i slikarâ Mila Milunovića i Petra Dobrovića, 1937. konačno će prerasti u Akademiju likovnih umetnosti.

I kad je kasno, nije kasno!