ОПРОСТИ
опрости ја звезде не умем да бројим
ни дугине боје за те твоје скуте
кад уморан заспем на грудима твојим
и потрошим вецност до задње минуте
опрости ја не знам тајне твога крила
ни чије су косе спавале у њему
колико си света или грешна била
и колико мене било је у свему
опрости ја немам усне пробисвета
да бокове твоје целивам и љубим
ја у њима будим све вулкане света
и у грчу тела рат за ратом губим
опрости, не умем да ти кажем боље
колико је тебе у мени скривено
кад те с ветром певам низ оцвало поље
и по твојој кожи пишем заљубљено
и ја тек у теби нарастам до неба
и у теби опет по први пут сневам
све си што пожелех и све што ми треба
и тек на твоме длану к’о дуња дозревам
опрости, не умем да ти кажем како
без тебе у мени све се скаменило
па на твоје очи умирем полако
и нестајем као да ме није било
СУМРАК
Не ударајте громови у наша лепа дворишта
Јер већ је коров процвао ту где су расли јаблани
И срушени су домови и спаљена су огњишта
И нико није остао ни да нас мртве сахрани
У сумрак све је застало ни ветрови се не мичу
Зло ножем крвљу шкропљеним причу о смрти говори
На одру дете заспало и неке жене наричу
Над крилом мајке склопљеним да мртво чедо одмори
У име бога нечијег опет су дошле убице
И мрак је прсте уплео да зло и тугу подели
Сад нема смеха дечијег и празне су нам улице
Јер бог је себи узео све што смо икад волели
Немојте зато громови у наша пуста дворишта
Ту гдје је коров процвао и где су расли јаблани
Јер срушени су домови и спаљена су огњишта
И нико није остао бар да нас људски сахрани
