Лаура Барна – Београд, фебруар 2022
Петог септембра 1895. године, један странац, Словак Кирило Кутлик (Цирyл Кутлик, 1869–1900) упустио је нешто артистичке олује отворивши у Београду прву Српску цртачку и сликарску школу на Косанчићевом венцу, чиме почиње велики заокрет у поимању и прихватању уметничких вредности и критеријума – нов период српског сликарства. Поред одобравања млађе генерације сликара и вајара, повратника из европских центара где су се обучавали и школовали, оснивање прве уметничке школе код нас наилази на отпор старијих етаблираних ликовних уметника, критичара и теоретичара уметности, али и државних власти, који су очекивали да би прву уметничку школу могао да оснује не странац него неки од тада значајних српских сликара, као што су Ђорђе Крстић, Стева Тодоровић, Урош Предић, Милош Тенковић, или пак вајари Ђорђе Јовановић или Петар Убавкић.
Док су се од друге половине XИX века у европским градовима множиле уметничке школе, отварали приватни атељеи и академије, а авангардни покрети смењивали један други, у нашој средини модерна уметност је у то време у фази оформљавања покорице, а тек приспела генерација уметника углавном несхваћена и без упоришта, док су њихове иновативне тежње и жеља да следе европска дешавања с игноранцијом одбијане. Сматрано пре свега забавом и доколичарењем виших, елитнијих слојева друштва, сликарство је у Србији с краја XИX века било и даље у служби, под јаким утицајем традиције средњовековних фресака и репрезентативних зидних композиција, као и представа са иконостаса у црквама и манастирима, религиозне намене и садржине, али и грандиозних историјских тема под снажним и контролисаним ореолом академизма. Стога група млађих сликара, који наступају на размеђи XИX и XX века, немајући места где би се подучавали а жељни креативног импулса и покретачког, од стега и традиције ослобођеног стварања, привучени модернистичким изазовима одлазе на студије у Беч, Минхен, Праг или, ако им се посрећи, Париз. Али се ипак враћају у матицу, уздувавајући у своје средине ветрове који се, једном упуштени, више нису могли обуздати.
Упркос административним тешкоћама, школа Кирила Кутлика у веома скромним условима и са оскудним средствима успева да заживи и привуче групу ентузијаста, који су уједно и њени први полазници: Коста Миличевић, Милан Миловановић, Драгомир Глишић и Боривоје Стевановић, недуго потом, приступају јој и Надежда Петровић и Љубомир Ивановић. Били су то родоначелници српског модерног сликарства, свак са својим особеним сензибилитетом и индивидуалним стилским изразом.
Интересовање за Кутликову уметничку школу од почетка је окупирало различите слојеве младих, чиме се полако али сигурно потирало овештало схватање сликарства као буржоаске привилегије и занимације, преводећи га у равноправну професију са осталим признатим и цењеним занимањима. Извештај урађен неколико месеци по њеном оснивању говори да је редовно похађа тридесет ученика, не само Београђана већ и младих из целе Србије.
Ипак, коначну афирмацију Српске цртачке и сликарске школе одредила су два догађаја 1896. године, када је Министарство привреде одвојило извесна средства за суфинансирање новооснованих занатлијских курсева. Али помаку у овери допринели су пре свега културни прегаоци који су добровољно приступали обуци и припреми ђака, углавном угледни професори Велике школе.
Од самог почетка, Кутлик је настојао да поред мушког оснује и женско одељење, а што ће му поћи за руком тек 1897. када школи приступају Надежда Петровић и Мара Глигоријевић, а већ следеће године и Анђелија Лазаревић, Драга Николић, Марија Грујић и друге. Већини од њих, ово ће бити одскочна даска за даља усавршавања на некој од академија у већим европским центрима.
