КЊИГА КОЈА ЈЕ ДОТАКЛА МОЈУ ДУШУ
Тања Ступар Трифуновић: ДУЖ ОШТРОГ НОЖА ЛЕТИ ПТИЦА – роман, (2024, Лагуна).
Пише: проф. Љубица Жикић
У ове надолазеће новогодишње и божићне дане , када се радујемо и желимо да чинимо добра дела да бисмо поклонима и речима загрејали и дотакли нечију душу, за своју душу прочитала сам у даху невелики роман Тање Ступар Трифуновић: ДУЖ ОШТРОГ НОЖА ЛЕТИ ПТИЦА( 2024, Лагуна).
Између неколико књига које чекају на полици, одабрала сам Тањину књигу, поодавно купљену, јер ме је привлачио наслов који је у мени изазивао асоцијацију на дубоку посекотину која боли и крвари, а мотив птице отварао је простор страдања некога нејаког, незаштићеног, заустављеног у лету тешком раном.
И заиста, Тањина прича интригира од наслова и одржава тај интензитет до последње странице.. Реч је о сећању главне јунакиње, за коју је баба рекла „да има карактер“, која заводљиво лепо пише и прича јер се „уметнула на ђеда“.
Након 30-так година, Вања, јунакиња романа, враћа се у очево опустело село доле поред мора, у које су се некада давно склонили из града, јер се рат наслућивао и однекуда приближавао, где је породица проживела ратне године са свим невољама и недаћама које рат доноси: немаштином, страхом, погибијом оца, тугом и ранама засеченим и непреболним, кукањем и нарицањем, да би се наставило сеобом у вијугавој колони према непознатом, у коме ће проклијати нови почетак.
Ауторка скреће пажњу да су сећања с временом постала несигурна и разуђена и да се налазе „ ту у мутном и несигурном између маште и привида“, па гради слику ратног времена на начин како то доживљавају деца која у рату одрастају, а гласом одрасле жене која неће пасти у своја мрачна поѕемља и провалије, јер, доле на обали купају се туристи који уживају у на сунцу и животу и ни у чему не препознају минуле године зла, када се ту кратко купала и одмарала уморна војска. Пратећи психологију дечијег доживљаја, ауторка не именује актере рата; то је „наша“ и њихова“ војска, „наша“ и „њихова“ села, разрушене и опустеле „наше“ и „њихове“ куће, тако да исказ постаје универзална осуда рата, ма где год се он догађао и наносио невиним људима дубоке ране.
Читалац ће проценити да ли је ово књига о Вањи и њеном ратном одрастању у очевом селу, или о Милени, у чијим плавим очима се настанило небо, чисто, топло и слободно- све супротно од онога што је она добила од живота и чега је баш мало на мајчици земљи.
Тања Ступар Трифуновић нам је подарила књигу пуну топлине и љубави, причу која изазива саосећање са свим људима који су прошли или управо пролазе оштрицом ножа према животу без насиља, злостављања, страха, смрти, а према широком простору љубави и слободе.. Књига са посветом, Књига богатог језичког израза, која држи читаочеву пажњу на висини и до краја. Можда ћете на овим страницама продаћи и део себе.
Крагујевац – 25.12.2025
