САУЧЕСТВОВАЊЕ
Расплињују се форме, блокови, системи,
Ментални простор се распршује,
Немаштовити могу да одахну:
Оваква стварност је
алтернатива за машту.
Савремени човек пада у свим правцима,
По законима трансцендирања
све се сели у ирационално.
Израња сомнабулно јутро.
Логика издвајања је неумољива –
Од истог ка истом,
друге успешно заобилазимо,
Дошао је мој ред.
Зграбио сам прилику.
Неприлике стижу касније.
Опчињеност клонирањем осваја,
скраћујемо растојање:
зачеће – рођење, почетак – крај.
Прелазне форме су сувишне.
Брзо, брже, вртоглаво –
зов смрти заводи!
Творимо перформативни универзум.
Ко још тежи Једином?
Дебилност тријумфује,
Наказни свет расте.
У сазвежђу зловоље смо,
усисани ко сувишан прах.
Нагон распршивања нараста.
Терор се промовише на екрану,
недужни воајери порнографије
пасивни саучесници смо.
Моћ одбијања слаби
приклањамо се
тихом консензусу преваре.
Милица Јефтимијевић Лилић
СВЕТ У КОЈЕМ ПОСТАЈЕМО САУЧЕСНИЦИ
У песми „Саучествовање“ отвара се визија савременог света који се распада изнутра: структуре, вредности, логика — све се „расплињује“ и губи облик. Већ првим стихом:
„Расплињују се форме, блокови, системи“
Песникиња Милица Јефтимијевић Лилић означава почетак епохе у којој ништа више није стабилно, па ни човекова унутрашња архитектура. У таквој замућеној стварности, парадоксално, они „немаштовити могу да одахну“, јер више и не треба машта: стварност је постала надреална, искривљена, довољна сама по себи да замени сваку креативност.
Централна фигура песме — савремени човек — приказан је као биће дезоријентисано до пародије:
„Савремени човек пада у свим правцима“.
То „падање“ није само губитак правца, него и губитак духовних ослонаца. Уместо уздизања, „трансцендирање“ води у „ирационално“, што наглашава да су традиционалне вредности и духовне категорије испражњене или извитоперене.
Песма такође оштро критикује култ убрзања, инстант-живота, прескакања процеса.
Најјасније је то изражено у стиху:
„Прелазне форме су сувишне.“
Савремени свет хоће резултат без раста, рођење без зачећа, смисао без пута. Ова деформација времена кулминира у мрачној опомени:
„Брзо, брже, вртоглаво – зов смрти заводи!“
Небезбедно убрзање постаје заводљиво — као колективни нагон ка сопственој пропасти.
У другом делу песме појављује се још радикалнија дијагноза:
„Дебилност тријумфује, Наказни свет расте.“
То је груба, брутално искрена слика друштва које допушта морално и интелектуално дно да постане норма. Човек се у таквом свету осећа „усисаним ко сувишан прах“, што сажима мотив безначајности појединца у масовном, медијски усмереном хаосу.
Најдубља порука песме сажета је у завршници. Након што се насиље, манипулација и лаж нормализују кроз екранске спектакле, песникиња тврди:
„пасивни саучесници смо.“
Не чинимо зло активно, али га прихватамо. Наше ћутање, навика и препуштање чине нас делом система који поткопава људскост. Завршни стихови —
„Моћ одбијања слаби / приклањамо се / тихом консензусу преваре.“ —
представљају можда најјачу оптужбу у песми: постали смо сведоци који пристају, публика која учествује управо тиме што не реагује.
Песма „Саучествовање“ зато не говори само о пропасти света, него о пропасти одговорности. Њена кључна порука је да највећа опасност није зло које други чине, него зло које допуштамо ћутањем и пасивношћу. Управо зато оваква поезија не служи да уплаши, већ да пробуди — да нас избави из „тихог консензуса“ и врати у простор људске слободе и отпора.
Радивоје Рале Дамјановић
