SAUČESTVOVANJE
Rasplinjuju se forme, blokovi, sistemi,
Mentalni prostor se raspršuje,
Nemaštoviti mogu da odahnu:
Ovakva stvarnost je
alternativa za maštu.
Savremeni čovek pada u svim pravcima,
Po zakonima transcendiranja
sve se seli u iracionalno.
Izranja somnabulno jutro.
Logika izdvajanja je neumoljiva –
Od istog ka istom,
druge uspešno zaobilazimo,
Došao je moj red.
Zgrabio sam priliku.
Neprilike stižu kasnije.
Opčinjenost kloniranjem osvaja,
skraćujemo rastojanje:
začeće – rođenje, početak – kraj.
Prelazne forme su suvišne.
Brzo, brže, vrtoglavo –
zov smrti zavodi!
Tvorimo performativni univerzum.
Ko još teži Jedinom?
Debilnost trijumfuje,
Nakazni svet raste.
U sazvežđu zlovolje smo,
usisani ko suvišan prah.
Nagon raspršivanja narasta.
Teror se promoviše na ekranu,
nedužni voajeri pornografije
pasivni saučesnici smo.
Moć odbijanja slabi
priklanjamo se
tihom konsenzusu prevare.
Milica Jeftimijević Lilić
SVET U KOJEM POSTAJEMO SAUČESNICI
U pesmi „Saučestvovanje“ otvara se vizija savremenog sveta koji se raspada iznutra: strukture, vrednosti, logika — sve se „rasplinjuje“ i gubi oblik. Već prvim stihom:
„Rasplinjuju se forme, blokovi, sistemi“
Pesnikinja Milica Jeftimijević Lilić označava početak epohe u kojoj ništa više nije stabilno, pa ni čovekova unutrašnja arhitektura. U takvoj zamućenoj stvarnosti, paradoksalno, oni „nemaštoviti mogu da odahnu“, jer više i ne treba mašta: stvarnost je postala nadrealna, iskrivljena, dovoljna sama po sebi da zameni svaku kreativnost.
Centralna figura pesme — savremeni čovek — prikazan je kao biće dezorijentisano do parodije:
„Savremeni čovek pada u svim pravcima“.
To „padanje“ nije samo gubitak pravca, nego i gubitak duhovnih oslonaca. Umesto uzdizanja, „transcendiranje“ vodi u „iracionalno“, što naglašava da su tradicionalne vrednosti i duhovne kategorije ispražnjene ili izvitoperene.
Pesma takođe oštro kritikuje kult ubrzanja, instant-života, preskakanja procesa.
Najjasnije je to izraženo u stihu:
„Prelazne forme su suvišne.“
Savremeni svet hoće rezultat bez rasta, rođenje bez začeća, smisao bez puta. Ova deformacija vremena kulminira u mračnoj opomeni:
„Brzo, brže, vrtoglavo – zov smrti zavodi!“
Nebezbedno ubrzanje postaje zavodljivo — kao kolektivni nagon ka sopstvenoj propasti.
U drugom delu pesme pojavljuje se još radikalnija dijagnoza:
„Debilnost trijumfuje, Nakazni svet raste.“
To je gruba, brutalno iskrena slika društva koje dopušta moralno i intelektualno dno da postane norma. Čovek se u takvom svetu oseća „usisanim ko suvišan prah“, što sažima motiv beznačajnosti pojedinca u masovnom, medijski usmerenom haosu.
Najdublja poruka pesme sažeta je u završnici. Nakon što se nasilje, manipulacija i laž normalizuju kroz ekranske spektakle, pesnikinja tvrdi:
„pasivni saučesnici smo.“
Ne činimo zlo aktivno, ali ga prihvatamo. Naše ćutanje, navika i prepuštanje čine nas delom sistema koji potkopava ljudskost. Završni stihovi —
„Moć odbijanja slabi / priklanjamo se / tihom konsenzusu prevare.“ —
predstavljaju možda najjaču optužbu u pesmi: postali smo svedoci koji pristaju, publika koja učestvuje upravo time što ne reaguje.
Pesma „Saučestvovanje“ zato ne govori samo o propasti sveta, nego o propasti odgovornosti. Njena ključna poruka je da najveća opasnost nije zlo koje drugi čine, nego zlo koje dopuštamo ćutanjem i pasivnošću. Upravo zato ovakva poezija ne služi da uplaši, već da probudi — da nas izbavi iz „tihog konsenzusa“ i vrati u prostor ljudske slobode i otpora.
Radivoje Rale Damjanović
