KNJIGA KOJA JE DOTAKLA MOJU DUŠU
Tanja Stupar Trifunović: DUŽ OŠTROG NOŽA LETI PTICA – roman, (2024, Laguna).
Piše: prof. Ljubica Žikić
U ove nadolazeće novogodišnje i božićne dane , kada se radujemo i želimo da činimo dobra dela da bismo poklonima i rečima zagrejali i dotakli nečiju dušu, za svoju dušu pročitala sam u dahu neveliki roman Tanje Stupar Trifunović: DUŽ OŠTROG NOŽA LETI PTICA( 2024, Laguna).
Između nekoliko knjiga koje čekaju na polici, odabrala sam Tanjinu knjigu, poodavno kupljenu, jer me je privlačio naslov koji je u meni izazivao asocijaciju na duboku posekotinu koja boli i krvari, a motiv ptice otvarao je prostor stradanja nekoga nejakog, nezaštićenog, zaustavljenog u letu teškom ranom.
I zaista, Tanjina priča intrigira od naslova i održava taj intenzitet do poslednje stranice.. Reč je o sećanju glavne junakinje, za koju je baba rekla „da ima karakter“, koja zavodljivo lepo piše i priča jer se „umetnula na đeda“.
Nakon 30-tak godina, Vanja, junakinja romana, vraća se u očevo opustelo selo dole pored mora, u koje su se nekada davno sklonili iz grada, jer se rat naslućivao i odnekuda približavao, gde je porodica proživela ratne godine sa svim nevoljama i nedaćama koje rat donosi: nemaštinom, strahom, pogibijom oca, tugom i ranama zasečenim i neprebolnim, kukanjem i naricanjem, da bi se nastavilo seobom u vijugavoj koloni prema nepoznatom, u kome će proklijati novi početak.
Autorka skreće pažnju da su sećanja s vremenom postala nesigurna i razuđena i da se nalaze „ tu u mutnom i nesigurnom između mašte i privida“, pa gradi sliku ratnog vremena na način kako to doživljavaju deca koja u ratu odrastaju, a glasom odrasle žene koja neće pasti u svoja mračna podzemlja i provalije, jer, dole na obali kupaju se turisti koji uživaju u na suncu i životu i ni u čemu ne prepoznaju minule godine zla, kada se tu kratko kupala i odmarala umorna vojska. Prateći psihologiju dečijeg doživljaja, autorka ne imenuje aktere rata; to je „naša“ i njihova“ vojska, „naša“ i „njihova“ sela, razrušene i opustele „naše“ i „njihove“ kuće, tako da iskaz postaje univerzalna osuda rata, ma gde god se on događao i nanosio nevinim ljudima duboke rane.
Čitalac će proceniti da li je ovo knjiga o Vanji i njenom ratnom odrastanju u očevom selu, ili o Mileni, u čijim plavim očima se nastanilo nebo, čisto, toplo i slobodno- sve suprotno od onoga što je ona dobila od života i čega je baš malo na majčici zemlji.
Tanja Stupar Trifunović nam je podarila knjigu punu topline i ljubavi, priču koja izaziva saosećanje sa svim ljudima koji su prošli ili upravo prolaze oštricom noža prema životu bez nasilja, zlostavljanja, straha, smrti, a prema širokom prostoru ljubavi i slobode.. Knjiga sa posvetom, Knjiga bogatog jezičkog izraza, koja drži čitaočevu pažnju na visini i do kraja. Možda ćete na ovim stranicama prodaći i deo sebe.
Kragujevac – 25.12.2025
