NOSEĆI U SEBI ČAROLIJU ZVUKA BUBNJEVA
Od uvek sam voleo da znam da sviram bubanj! Taj čarobni zvuk udaraca, mamio me je još od prvih dana života. Uzmeš dve palice, dva drvenceta, dve kašike, šta god, i raspališ po površi ispred sebe, opet, koja god bila. Čuje se zvuk! Raspored udaraca, nije bitan, važno je samo lupati, mislio sam tada i palio se na lupanje. Bubanj, mora biti, da je prvi instrument koji je stvorio čovek. Nema druge istine. Nemoguće je da je neki instrument izmišljen i korišćen pre bubnja. To je prirodni instrument. Praktično, deo prirode, jer bubanj ne mora biti samo razapeta štavljena koža na neki čvrsti okvir, već to je svaka druga površina, po kojoj kada se udara palicom, razleže se zvuk.
Posle lupanja varjačom po šerpama, što se uvek završavalo maminom vikom, pokojom ćuškom i mojim plačem, prvi bubanj sam napravio od zategnutog najlona preko bakinog sita za brašno. Jakom gumom kojom se zatvaraju tegle od zimnice, natčovečanskom snagom obavio sam drveni oblutak sita i stego najlon koji je stvorio glatku, ravnu površinu. Blistao sam od sreće i lupao, lupao, lupao. Slušao sam razne pesme na radiju i trudio se da udaram u skladu sa bubnjarima u tim pesmama. Meni je bilo lepo i ugodno to što sviram, a li se roditeljima, bratu i ostalima u mojoj bližoj i daljoj okoline to nije ni najmanje dopadalo. Dobro ! – rekoh sebi. Videćete svi vi nerazumnici ovog sveta, kakav će bubnjarski majstor postati od ovog dečaka kojeg sada nipodaštavate. Rešio sam da izučim sve o bubnjevima, istoriju nastanka i razvoja bubnjeva, područja i zemlje gde su se pravili, pesme koje su poznate po bubnjarski deonica, biografije najpoznatijih bubnjara.
Tragao sam za tom tajnom zvanom: Bubanj. Bubanj jeste najstariji muzički instrument koji datira od najmanje 6000 godina pre Hrista, a koristio se u ratne i poštanske svrhe, kao i za zabavu. U početku to je bilo šuplje deblo po kojem se udaralo drvenim štapom ili komadom kostiju. Bubanj se kroz celu svoju istoriju na mnogim mestima u svetu koristio za davanje signala ratnicima i vojnicima, a njegova buka terala je strah u kosti neprijatelju. U vreme mira njegova je namena sasvim drugačija, pa su uz njegovu pratnju plesači mogli izvoditi svoje pesme i plesove.
Neki tipovi bubnjeva koristili su se i za šamanske obrede, kao što je to slučaj u Sibiru gde je postao neophodan deo šamanove opreme. Bubanj se koristio i u signalne svrhe za slanje poruka na velike daljine, afrički tam-tam bubanj, a istu ulogu imao je i balkanski dobošar, koji je lupanjem po dobošu privlačio pažnju stanovnika i čitao novosti. I danas je bubanj kultni predmet u mnogim afričkim i indijanskim plemenima. I tragao sam, iščitavao, počeo sam da izučavam magiju bubnjeva. Da osluškujem zvuke u prirodi, bat koraka, treperenje muva, udaljene gradske zvukove, sirena kola policije ili hitne pomoći…
Za mene je sve to bio zvuk bubnja. Naučio sam brzo da set ili komplet bubnjeva čine doboš (njega sam u stvari najviše voleo i zvao ga narodski bubanj!), osnovni element kompleta koji daje osnovni ritam, zatim bas bubanj – veliki centralni deo kompleta postavljen uspravno koji se svira pomoću mehanizma kojim se komanduje desnom nogom, timpani koji stoje sa strane (leve ili desne u zavisnosti kako bubnjaru odgovara ) i koji daju duboki ton koji u pojedinim trenucima kada se udari akcentuje svirku. Tu su još i takozvani „prelazi“, obično jedan par-dva bubnja, koja stoje montirana na stalcima, iznad doboša i koji koriste za svojevrsne solističke deonice bubnjara u kojima on dokazuje svoj svirački kvalitet.
Svi ovi elementi kompletna bubnjeva napravljeni su od drvenog postolja na kojima je zategnuta koža, različite debljine i strukture, montiranih na metalnim držačima – stalcima. Metalni delove seta bubnjeva upotpunjuju još dva elementa: činele i kontra činele. Prve se nalaze iznad doboša u ravni, sa recimo, prelazima, i sviraju se udarcem palicama po njihovom metalnom trupu, „šeširu“, dok kontra činele (dva tanjira okrenuta u susret jedan drugom, koje povezuje mehanizam i putem koga se tanjiri sudaraju i nastaje zvuk) stoje na podnom stalku i sviraju se i preko mehanizma za nogu, ali udarcem palicama po metalnom klobuku ili tanjiru, kako god. Kontra činele imaju najkompleksniji zvuk jer imaju tu vrstu dvostrukog sviranja, i nogom i rukom, odnosno palicom. Majstori bubnja znaju da svirajući na kontra čineli naprave čaroliju ritma i zvuka. Naravno, dopunski elementi kompleta bubnjeva mogu biti i druge udaraljke, kao što su gong, zvono, metalofon.
Turci su vladali Srbijom, kako znamo, pet stotina godina, i iza njih nam je ostalo mnogo toga u „mirazu“, pa i tarabuka, a mi pošto volimo da letujemo na moru u Grčkoj znamo i za njihov bubanj sa kozjom kožom- Daouli ili takođe grčki bubanj Dumbeleki. Kako sam odrastao u državi koja se nekad zvala Jugoslavija i u kojoj su živeli i Makedonci, zapamtio sam i njihov bubanj – tapan. Makedonci su inače, veoma muzički nadarena nacija, puna ritma i emotivne pesme, pa udaranjem u taj bubanj samo dodatno pojačavaju tu nekakvu tugu koju nosi njihova melodija. Među evropskim narodima sa bubnjem dosta druguju i Španci. Svi znaju za njihove bubnjeve Kantaro ili Kaha. Ili onaj veliki njihov bubanj Pandero, koji često nose na fudbalske utakmice njihovih klubova Reala ili Barselone, ili nacionalne selekcije, i navijaju lupajući u njega. Jednom sam i ja (i to smatram za svoj najveći bubnjarski uspeh) lupao bubanj, uz ostale bubnjare, na severnoj tribini stadiona Marakana, na utakmici mog omiljenog kluba Crvena zvezda, bodreći tako naše fudbalere da pobede.
Lupali smo u bubnjeve i pevali u transu pesmu: „Po kiši, zimi, suncu, snegu ili košavi, mi bodrimo te uvek Zvezdo ma gde bila ti, pravi Delija veran je k’o pas, zato Zvezdo računaj na nas!“ To je bio neopisiv osećaj, mi udaramo ritam a sto hiljada navijača peva bodreći momke u crveno-belim dresovima da daju gol, pobede protivnika i donesu radost Srbiji. I ako sam o bubnju, eto, sve znao, i ako sam išao na časove kod solidnih roken rol bubnjara, nikada nisam naučio u potpunosti da sviram bubanj i nikada nisam postao bubnjar. Savladao sam osnovne ritmove, ali nisam postao bubnjar… Još od prvog razreda osnovne škole kada sam počeo da osnivam rok grupe svirao sam gitaru ili bas gitaru, a moji drugovi Brana, Bakara, Krca, Perica i drugi bili su bubnjari. Dugo mi je, ako klincu, i omiljeni film bio „Limeni doboš“, rađen po knjizi nemačkog nobelovca Gintera Grasa, jer sam i tu osećao obavezu da volim nešto što ima veze sa bubnjem. Makar to bio i samo doboš u naslovu, bezveznog filma.
Družeći se sa muzičarima širom sveta i noseći u sebi čaroliju bubanjskog zvuka, upoznao sam Vicka Milatovića, bubnjara moje omiljene grupe „Riblja Čorba“, pa Dragoljuba Đuričića, najpoznatijeg srpskog bubnjara koji je svirao sa „Leb i sol“, sa Zdravkom Čolićem i mnogim drugima, ali je najpoznatiji po tome što je oformio grupu od stotinak bubnjara i sa njima svirao koncerte u velikim koncertnim dvoranama. Družio sam se sa Firčijem, bubnjarem legendarne grupe „Ekatarina Velika“, sa novinarom Ivanom Ivačkovićem koji je sjajan bubnjar i mnogim drugim odličnim muzičarima i bubnjarima.
Jednom kada sam se vraćao baš sa Dragoljubom Đuričićem sa jedne svirke u Vranju, nagađali smo zašto se najpoznatija naplatna rampa na auto putu Beograd-Niš, svojevrsna južna kapija ulaska u Beograd, zove – Bubanj potpok. Saznali smo da je zaista tu u blizini postoji rečica istog naziva, Bubanj potok, ili Drumski potok, gde su se čuli stalno glasovi bubnjeva pa je narod koji je tuda prolazio tu vodu nazvao Bubanj potok, a potom i ceo taj kraj, odnosno tu naplatnu rampu i poznatu pijacu polovnih automobila koja se nalazi u blizini.
Dočekao sam danas da moj sin Mihajlo svira violu i bubanj ga ič ne zanima, ali i da moja ćerka, njegova mlađa sestra Jana, ne znajući za moju ljubav prema bubnju, u trenucima kada je trebalo da izabere instrument za svoj prvi razred muzičke škole , na tatinu radost, uzviknu – „Hoću da sviram bubanj“ ! Ne treba da vam pričam, da je već sutra dan u sobi čekao komplet novih „Yamaha“ bubnjeva, sa zlatnim činelama. Ćerka je to. I još bubnjarka!
