СМИРЕЊЕ
Срце ми је најзад
долутало кући,
а знало се
којекуда вући,
за другим срцима
од јутра до мрака,
због мало топлине,
минут златног зрака,
па се покуњено
враћало у зору
када га прободе
љубав на умору,
јер то се брзо
окрене наглавце,
љубав стално трепти,
често мења правце,
и не смирује се
тај земаљски радар,
зато што Бога
није наћи кадар,
а када се најзад
споји с Божјом силом,
на путу у небо
земљи махне крилом.
КАКО СЕ ВОЛИ СИН,
КАКО СЕ ВОЛЕ ЉУДИ
Млада младост је прошла,
стара младост такође.
Нимало не бринем
хоћу ли се коме допасти,
а мислим, итекако мислим
на телесну тежину –
да не будем тешка сину
и још тројици
који ће једнога дана
носити мој ковчег
у последњи,
подземни стан.
Само да након мене
не остану руке
које боле.
ВАЉДА НЕЋЕ
Опасно се угрејао хладни рат,
бојеве главе зуре у даљину,
а ја и даље гледам у сат,
за свечаност тражим хаљину,
јер то сигурно није тај дан,
поживећемо, спласнуће страсти,
само Бог има тачан план
и Он ће Своју творевину спасти,
створења многа – уколико нисмо,
у нехају разузданог века,
изгужвали, поцепали Писмо,
па бојева глава грозничаво чека
да груне у недужну Земљину кору
и дигне ватрену олују…
Вадим… на брзину… хаљину гору,
управо су искључили струју.
ОД РОЂЕЊА
ДО ОСЛОБОЂЕЊА
Није то био
нимало лак живот.
Одмалена се светски бол
сливао низ моје унутрашње зидове,
расточио ми темељ до те мере
да сам већ у двадесетој
била дух који хода
и не види сврху замарања
будућим данима.
Прелазила сам улицу нехајно:
изволите ме згазити
и слободно бежите са места несреће,
никад вам нећу продрети у савест…
После сам некако испружила десну руку,
затим и леву
и трапаво загрлила живот.
Волим те – не волим те,
волим те – не волим те
понављала сам
све док ми се није
јасно указало лице Живота
– лице Исуса Христа.
Пут је наједном постао широк,
Истина пуна љубави.
