НЕБОЈША КРЉАР- ЗЛАТНИ КРСТ

Још се се­ћам ста­ре ку­ће, мај­ке. Су­зе са­ме кре­ну кад се се­тим ка­ко сам оти­шао. По­след­ње, ле­де­но зим­ско ју­тро, па­ра во­зо­ва, а кроз ту па­ру је тут­њао сан о но­вом жи­во­ту. Ни­сам знао где ће ме пут од­ве­сти, ни где, ни ко­ме. Те ко­ра­ке, та­да на­пра­вље­не, ни­сам си­гу­ран да ли бих опет по­но­вио. Све што сам во­лео, оста­ло је у се­лу за мном. Мо­ја мај­ка, ико­на Ар­хан­ге­ла Ми­хај­ла, је­ди­но је крст ту са мном. Њој је осам­де­се­та са­да, жи­ва је, чи­сти оно ни­ско пред­со­бље и ста­вља та­мјан по­врх жа­ра у ка­ди­о­ни­ци, као и сва­ког ју­тра. Лик јој мо­жда не­ћу пре­по­зна­ти, али очи, очи бих јој пре­по­знао међ` хи­ља­ду. Ону искре­ност, до­бро­ту и смер­ност мо­раш с ро­ђе­њем по­не­ти, а он­да га­ји­ти ка­ко је са­мо она то уме­ла. Оне искре ра­до­сти с пр­вим до­брим оце­на­ма из шко­ле, пр­вим ра­ним тре­шња­ма ко­је сам на­шао уз пут, пр­вој сим­па­ти­ји о ко­јој сам јој го­во­рио, те тре­нут­ке ни­ка­да не­ћу за­бо­ра­ви­ти. Све ове го­ди­не, са­мо ми је тај по­глед тре­бао да ме охра­бри, по­гу­ра, опо­ме­не, ни­шта ви­ше. Још ма­ло је оста­ло до ле­та и не знам за­што ово пи­шем, ни­кад се ни слич­но ни­сам осе­ћао. Ма­ле су гру­ди за мо­је ср­це са­да. Суд­би­но, до­ве­ла си ме дов­де кроз не­бро­је­но там­них ви­ла­је­та, сад је вре­ме да се вра­тим на­зад. Све­ти­њо, ти ћеш си­ја­ти пу­ним сја­јем к`о не­кад, а ја ћу… мо­ју, ја ћу ви­де­ти мо­ју мај­ку нај­зад. До­ста је би­ло хи­та­ња на­пред, ве­ро­вао сам да нај­ми­ри­сни­је ру­же цве­та­ју на не­пре­глед­ним про­стран­стви­ма иза хо­ри­зон­та, био сам та­ко млад и слеп да ви­дим да су оне нај­леп­ше би­ле ту ис­под про­зо­ра мо­је род­не ку­ће.

Бол и страх ми опет про­жи­ма­ју гру­ди… да ми је још јед­ном ви­де­ти мај­ку и сјај кр­ста као не­кад.

Аутор

ГЛАВА 1

Године градиле, а трен однео

Та­мо је све по­че­ло, дав­не 1930, у том ма­лом се­лу под­но Го­ча. Брд­ски пре­де­ли бе­ху об­ра­сли углав­ном бу­ко­вом и хра­сто­вом шу­мом са из­ра­зи­то бо­га­тим жи­во­тињ­ским све­том. Мио звук пти­ца, по ко­ји оти­сак вуч­је ша­пе и ко­пи­та срн­да­ћа у зе­мљи по­крај пу­та, бла­том за­ма­за­на ста­бла че­ша­њем ди­вљих сви­ња су би­ли део сва­ко­дне­ви­це ме­шта­на се­ла. Бла­ге па­ди­не под шљи­ви­ци­ма и ви­но­вом ло­зом, од шљи­ва је нај­бо­ље успе­ва­ла џе­на­ри­ка, а од гро­жђа се га­јио пи­нот, ру­жи­ца и жи­лав­ка због от­пор­но­сти на ни­ске тем­пе­ра­ту­ре то­ком ја­ко ду­гих зи­ма у овом кра­ју. Бо­га­та и плод­на до­ли­на око Мо­ра­ве је хра­ни­ла сва глад­на уста пре­ле­пом цр­ве­ном па­при­ком, бе­лим жи­том и па­су­љем. Бла­ги и вред­ни љу­ди, сла­ви­ли су Бо­га и мо­ли­ли се за жи­вот и здра­вље, а при­ро­да је да­ла до­вољ­но и за сва­ко­га. Све то у вре­ме ја­ке еко­ном­ске кри­зе, ка­да су се свет­ски маг­на­ти тог цр­ног пет­ка хва­та­ли за гла­ве и бро­ја­ли из­гу­бље­не ми­ли­о­не. У се­лу, где ни­ко још ни­је чуо за бер­зу, ни за би­ло ко­ју од тих ком­па­ни­ја, ни за би­ло ка­кву кри­зу од кра­ја Ве­ли­ког ра­та.

Шко­ла са­мо што бе­ше омал­те­ри­са­на. До­мар је но­ве клу­пе рев­но­сно по­ста­вљао под ко­нац, док је учи­те­љи­ца Ол­га глан­ца­ла сли­ке кра­ља Алек­сан­дра и ње­го­вог оца Пе­тра Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа. Дво­ри­ште фи­но по­ко­ше­но, а та­ра­ба по­пра­вље­на и на­но­во кре­че­на. Во­лов­ским за­пре­га­ма до­ве­зен је пе­сак са Мо­ра­ве и ра­сут од глав­ног пу­та до са­мог ула­за. Пред шко­лом на­ме­шта­ју би­ну, јер у се­ло до­ла­зи не­ки кра­љев чи­нов­ни­чић да от­ку­ца пр­во зво­но у об­но­вље­ној шко­ли. Кре­ну­ла је при­ча да је ва­жни­ји нег што за­пра­во је­сте, па се оку­пи­ло до­ста на­ро­да, и ко тре­ба и ко не тре­ба. Га­зда То­ми­слав за­до­во­љан тр­ља ру­ке, ду­ћан рас­про­дат скоро цео, као у вре­ме ав­гу­стов­ског са­бо­ра. Де­вој­ке у на­род­ној но­шњи до­че­ку­ју ва­жне зва­ни­це и рас­по­ре­ђу­ју их у пр­ви ред ис­пред би­не. При­сти­жу по­ла­ко оп­штин­ски чи­нов­ни­ци, се­о­ске гла­ве­ши­не из бо­га­ти­јих по­ро­ди­ца су већ за­у­зе­ли сво­је ме­сто. Че­ка се са­мо да ис­ту­пи кра­љев чи­нов­ник и про­гла­си шко­лу отво­ре­ном. Ка­жу да му се оду­жио пут во­зом из Ла­по­ва, па за­то це­ла це­ре­мо­ни­ја ка­сни. На­род се већ бе­ше ус­ко­ме­шао кад од­не­куд из­би ду­го оче­ки­ва­ни го­спо­дин. Оде­вен у вој­но, па­рад­но оде­ло, не­што ду­жих ру­ка­ва не­го ина­че, за­ја­пу­ре­ног ли­ца и раз­ба­ру­ше­не ко­се од спа­ва­ња, ста­де на­сред би­не. Се­ља­ци ко­ји су има­ли вој­нич­ког ис­ку­ства по епо­ле­та­ма схва­ти­ше да овај и ни­је то­ли­ко ва­жан, па по­је­ди­ни по­че­ше при­лич­но гла­сно да се сме­ју чи­нов­ни­ко­вом из­гле­ду. Ње­гов уна­пред при­пре­мље­ни го­вор се­ља­ци ис­пра­ти­ше апла­у­зом, ма­да га мно­ги ни­су ни­ти чу­ли, ни­ти раз­у­ме­ли. Од­зво­ни зво­но тог пр­вог сеп­тем­бра 1930, а де­ца му­ње­ви­то по­хи­та­ше у об­но­вље­ну шко­лу. Ува­же­ни гост са оста­лим зва­нич­ни­ци­ма на­ста­ви свој пут ка обли­жњој се­о­ској цр­кви. Ка­жу да је и краљ знао за ле­по­ту цр­кве у на­шем ме­сту, те да је он лич­но тра­жио да нај­бо­љи лив­ци на­пра­ве злат­ни крст за ње­ну ку­по­лу.

Шко­лу ис­пу­ни деч­ја гра­ја, а тек двадесетак ђа­ка. Било је још де­це у се­лу, ал’ било је и ста­рих оби­ча­ја и на­ви­ка пре­ма ко­ји­ма је од­лу­ка о по­ха­ђа­њу шко­ле би­ла пре­пу­ште­на сло­бод­ној во­љи ро­ди­те­ља или ста­ра­те­ља. Те го­ди­не, го­то­во тре­ћи­на се­о­ске де­це ни­је кре­ну­ла у шко­лу. Углав­ном су то би­ле де­вој­чи­це. По том оби­ча­ју се зна­ло, нај­ста­ри­ји син иде у шко­лу док се не опи­сме­ни, а за­тим уз оца, да л’ на њи­ву, да л’ пут шу­ме, а нај­ста­ри­је жен­ско де­те оста­је у ку­ћи са мај­ком и учи од ње шко­лу. Рев­но­сно уче­ње и ви­со­ке шко­ле би­ле су углав­ном на­ме­ње­не мла­ђим си­но­ви­ма и кће­ри­ма. Од ча­са до ча­са, вла­дао је та­јац у ма­ле­ној се­о­ској шко­ли. Дре­ке и ци­ке би­ло је на пре­тек на пу­ту до ку­ће. Де­ца су се над­и­гра­ва­ла у не­бро­је­но ра­зних ига­ра, вра­го­ли­ја и пре­при­ча­ва­њу чуд­них и стра­шних при­ча ко­је су чу­ли од од­ра­слих. Увек је би­ло ва­жно ко ће по­бе­ди­ти у куп­ка­њу ора­си­ма, ко ће се нај­бр­же ус­пе­ти уз др­во и по­кра­сти ја­ја из свра­чи­јег гне­зда. При­ча о та­мо не­ком Ма­ти ко­ји се пор­вао са Гој­ком са ви­шег са­о­бра­ћај­ног те­ча­ја већ се го­ди­на­ма пре­при­ча­ва, као и да је де­да гр­ба­вог Дан­ка ви­део дре­кав­ца ка­да се вра­ћао из во­де­ни­це, па је за­то Дан­ку по­сле на­ра­сла гр­ба на де­сном ра­ме­ну.

Ми­ле, Три­ша и Сте­во пр­ви уле­то­ше у учи­о­ни­цу и за­у­зе­ше по­след­ње клу­пе. Ши­ба им ни­је би­ла не­по­зна­та, али баш за­то, што да­ље – то бо­ље. Аца, ма­мин ме­зи­мац и је­дин­че углед­не по­ро­ди­це, бе­ше до­пра­ћен це­лом сви­том род­би­не и по­ста­вљен у пр­ву клу­пу до учи­тељ­ског сто­ла. Че­твр­ти раз­ред бе­ше спо­јен с дру­гим. Се­ло ни­је би­ло ма­ло, али из­ги­бе мно­го до­бро­во­ља­ца у Ве­ли­ком ра­ту, нај­ви­ше му­шка­ра­ца, та­ко да је се­ло бро­ја­ло ве­ли­ки број удо­ви­ца. Гру­пу ђа­ка мла­ђих раз­ре­да пред­во­ди­о је Ми­ша, ра­ба­џи­јин син, круп­ни­ји но Ми­ле и Сте­во за­јед­но, иако су ови би­ли две-три го­ди­не ста­ри­ји. Сте­во ни­је био на­кло­њен уче­њу, те му ово бе­ше дру­ги пут да иде у за­вр­шни раз­ред. Со­ња је би­ла је­ди­но жен­ско у дру­жи­ни. Пла­во­ко­са, сит­не гра­ђе, али круп­них, пла­вих, љу­бо­пи­тљи­вих очи­ју. Вр­ло ле­по вас­пи­та­на, иако јој мај­ка ни­је ишла у шко­лу. Со­њин отац био је коц­кар и про­би­свет. При­ча­ло се да се коц­као са Ци­га­ни­ма, те да су га на кра­ју и уби­ли у јед­ној бир­ти­ји на­до­мак Кра­ље­ва. Не спо­ме­нух још Љуп­че­та. Он је био при­ве­зак сви­ма, чак и Со­њи. Је­ди­но га је она и бра­ни­ла од по­ме­ну­тих ман­гу­па из раз­ре­да. Нај­о­мра­же­ни­ји ме­ђу де­цом бе­ше Аца, са­мо је он имао штам­па­ну све­ску, леп­тир-ма­шну, ци­пе­ле и оброк у рук­са­ку сва­ког да­на. Јед­ном, Три­ша, ко­ји је био сав ср­чан и ср­дит, од­ва­ли Аци та­кву ша­мар­чи­ну са­мо за­то што ни­је хтео са оста­ли­ма по­де­ли­ти пи­ту са ви­шња­ма. Ка­да је раз­мо­тао ка­ри­ра­ну ма­ра­му, ле­по се ви­де­ло да је би­ла до­вољ­но ве­ли­ка да би се сви мо­гли осла­ди­ти.

Нај­вич­ни­ји у пен­тра­њу је био Љуп­че. Сва­ка свра­ка и де­тла је зна­ла ње­гов лик. Учио је и оста­ле ка­ко и на ко­ју гра­ну ва­ља ста­ти, ко­ју пре­ско­чи­ти, а на ко­ју се са­мо осло­ни­ти. Отац му је не­ки цир­ку­зант, па је то ваљ­да на ње­га повук`о, а мај­ка му ра­ди у ду­ћа­ну. Јед­ног да­на Стево и Љуп­че по­пе­ше се на орах иза ста­ре ба­ру­та­не. Тре­ба­ло им је за куп­ка­ње јер им тог да­на у шко­ли Три­ша све по­ку­пи. Ста­бло је би­ло ста­ро бар две сто­ти­не го­ди­на, а го­во­ри­ло се у се­лу да га је за­са­дио не­ки тур­ски па­ша док је бо­ра­вио и ле­чио се на бањ­ским из­во­ри­ма ле­ко­ви­те во­де.

– Ај­де, ма­ли! Си­ро­во је др­во. Га­зи куд хо­ћеш – со­ко­лио га је Љуп­че, а Сте­во га уда­ри по но­га­ма и пр­ко­сно му од­го­во­ри:

– Ко­ме ти ма­ли? Ве­ћи сам за три пр­ста нај­ма­ње! А и ко ка­же да се ти бо­ље чу­ке­риш од свих нас?

– Ха, ха, ја сам мо­жда нај­ма­њи, али све ра­дим бо­ље од вас. Бр­жи сам за ко­рак од Три­ше, кад се куп­ка­мо увек ску­пим је­дан орах ви­ше од Три­ше, а од вас оста­лих и да не при­чам.

– Ја­ој, ка­ко ла­жеш! То што си бо­љи од Три­ше сву­да за по­ма­ло, то не зна­чи да си бо­љи и од ме­не. Гле­дај сад! Знам овај орах као свој џеп.

По­у­чен прет­ход­ним ис­ку­стви­ма и по­на­ша­њем гра­на по ко­ји­ма је Сте­во га­зио, Љуп­че му до­вик­ну:

– Не бу­да­ли! Ајд по­ла­ко за мном.

Сте­во ни­је ма­рио за то. И да­ље је био оран да до­ка­же пред Љуп­че­том да је он ипак бо­љи и спрет­ни­ји од свих оста­лих, те по­ла­ко по­че да пре­ска­че Љуп­че­та ко­ји је био на гра­ни изнад ње­га.

– Ви­де­ће сви ко се бо­ље пен­тра.

– Лу­да­че, не­маш го­ре ни два ора­ха. Све је ве­тар оду­вао – Љуп­че се на­сме­ја гла­сно.

– Има, има. Пу­не гра­не! Гле­дај ону та­мо! – на­ста­ви да се пен­тра пре­ма вр­ху, по­ка­зу­ју­ћи ру­ком на уда­ље­не гра­не.

– По­ле­те­ћеш, а не­маш кри­ла. Не иди та­мо! – ово је већ зву­ча­ло као Љуп­че­то­во упо­зо­ре­ње, та­ко­ре­ћи на­ред­ба.

– Знаш ли ти да су ме­ни ко­сти шу­пље као свра­ки?

– Свра­ка је те­би по­пи­ла мо­зак. Вра­ћај се на­зад! – за­бри­ну­тог по­гле­да, Љуп­че је пра­тио сва­ки ко­рак ко­ји је Сте­во пра­вио.

Гра­не по ко­ји­ма је Сте­во га­зио, са­ви­ја­ше се као вр­бо­во пру­ће. Во­ђен не­ком ја­ком же­љом да се до­ка­же, про­сто је ле­пр­шао по гра­на­ма ста­рог ора­ха. Ов­де-он­де, је­дан по је­дан орах, Сте­во на­ку­пи пу­не џе­по­ве.

– Ај­де, сва­ка ти част! Ајд сад си­ла­зи по­ла­ко. Дан ти тре­ба по­пе­ти се на врх, а два да сиђеш. Та­ко је мој де­да го­во­рио – опет кроз бла­ги осмех по­че да го­во­ри Љуп­че.

Из да­љи­не се при­бли­жа­вао не­ки ста­ри­ји чо­век, бла­го по­ви­је­них ле­ђа, ко­га они ни­су ни опа­зи­ли. Сте­во је по­ку­ша­вао да по­ку­пи и по­след­ње ора­хе са са­мог вр­ха и оних нај­та­њих гра­на. Шу­шти кро­шња на ла­га­ном по­ве­тар­цу, а и оно ма­ло већ по­жу­те­лог ли­шћа, Сте­во кру­ни сад већ не­спрет­ним ко­ра­ци­ма. При­ме­ти Љуп­че да се тан­ке гра­не вр­ло ла­ко кри­ве под Сте­ви­ним но­га­ма, али при­ме­ти и јар­ко ру­ме­ни­ло на Сте­ви­ном ли­цу. Гра­на на ко­јој је ста­јао сад се већ пре­ви­ше ис­кри­ви­ла, су­ва ко­ра по­че да се дро­би и от­па­да. По­ку­ша ру­ка­ма да се до­че­па пр­ве чвр­шће гра­не, кре­ну да по­ву­че ко­рак на­зад, али пре­суд­на гра­на под ње­го­вим но­га­ма по­че да из­да­је. Пре не­го што је Љуп­че би­ло шта из­го­во­рио, гра­на се пре­ло­ми. Очај­нич­ки, Сте­во по­ку­ша да згра­би би­ло ко­ју дру­гу та­њу гра­ну, али без успе­ха. За трен ока, те­ло де­ча­ка до­че­ка ка­ме­ни­то тле и опа­ло ли­шће.

– Сте­во, лу­до, до­бро ли си? – по­че Љуп­че хи­тро да си­ла­зи са др­ве­та.

Га­ле во­де­ни­чар, Со­њин де­да, бе­ше ста­рац ко­ји им се при­бли­жа­вао. Ваљ­да је орах био ње­гов, ма­да су по­се­ди иза ба­ру­та­не не­кад би­ли оп­штин­ска имо­ви­на. Ви­де их и по­тр­ча ко­ли­ко је мо­гао пре­ма њи­ма. Гун­ђао је у бра­ду Га­ле док се при­ми­цао де­ча­ци­ма. Спре­мив­ши се већ да одр­жи бу­кви­цу и јед­ном и дру­гом, ско­ро да и не при­ме­ти ка­ко су де­ча­ци та­ко бр­зо си­шли са др­ве­та. Ка­ко је до­хва­тио Љуп­че­та за краг­ну, та­ко га је и пу­стио. Сте­во се ни­је ми­цао. Га­ле­тов по­зив упо­моћ и Љуп­че­тов плач за трен оку­пи бар де­сет љу­ди ко­ји у чу­ду гле­да­ше шта се упра­во зби­ло. По­сла­ше не­ког бр­же-бо­ље по ви­да­ра, јер се­ло још увек ни­је има­ло ле­ка­ра.

Два да­на је Сте­во био у по­лу­све­сти с ви­со­ком тем­пе­ра­ту­ром. До­њи део ле­ђа и обе бу­ти­не су би­ли још по­при­лич­но на­те­че­ни. Под­ли­ви згру­ше­не кр­ви су би­ли нај­и­зра­же­ни­ји на де­сној бу­ти­ни. Ни­шта ни­је јео, чак ни пе­че­ни ку­ку­руз и ке­сте­ње ко­је је во­лео ви­ше не­го ишта. Тек на­кон не­де­љу да­на по­ла­ко му се вра­ћа­ла бо­ја на лице. Оток је по­ла­ко по­чео да спла­шња­ва. Мо­дро­пла­ве бу­ти­не по­ла­ко по­че­ше да до­би­ја­ју жућ­ка­сту бо­ју с кра­је­ва, што је сви­ма из­гле­да­ло као знак да по­сле­ди­це па­да по­ла­ко је­ња­ва­ју и про­ла­зе. Ипак, и да­ље му је би­ла по­треб­на по­моћ кад год би же­лео да се окре­не или ус­пра­ви у кре­ве­ту. Док је ле­жао на по­сте­љи тих да­на, Сто­јан и Да­ра му опро­сти­ше све не­ста­шлу­ке, од ку­па­ња у ду­бо­ком ви­ру код во­де­ни­це до оних ку­мо­вих тре­ша­ња, и по­но­вље­ни раз­ред, и де­дин ше­шир ко­ји је из­гу­био на Мо­ра­ви, али овај пад, ипак, он сам се­би ни­је мо­гао да опро­сти. Оно што је по­че­ло да жу­ти, за­ду­го оста жу­то.

У шко­лу ни­је мо­гао ићи. Но­си­ли су га не­ко­ли­ко да­на, али због по­сла у ка­ме­но­ло­му и при­пре­ме др­ва за зи­му Сто­јан пре­ста­де. Це­ле је­се­ни и зи­ме је ве­жбао, по­ла­ко, уза зид, ко­рак по ко­рак, али ни­ка­ко ни­је мо­гао да се осло­ни, сам да ста­не ус­прав­но. Во­ља га ни­је на­пу­шта­ла. Би­ло је су­за и су­за, што од бо­ла у пре­де­лу ле­ђа и де­сне бу­ти­не, што од же­ље за но­вим аван­ту­ра­ма са Љуп­че­том и оста­ли­ма. Чак му је и учи­те­љи­ца Ол­га не­до­ста­ја­ла. Да­ни су про­ла­зи­ли ве­о­ма спо­ро, зи­ма је уве­ли­ко сте­за­ла, а све оно што је ви­дар ре­као, Да­ра је уред­но чи­ни­ла ка­ко би што пре стао на но­ге. На­бра­ла је бо­кви­них ли­сто­ва пун је­дан џак, тр­ља­ла ра­ки­јом и ма­шћу ују­тру и уве­че сва­ког да­на, ста­вља­ла пре­ко то­га ли­сто­ве и уви­ја­ла кр­па­ма. Не­ког вид­ног по­бољ­ша­ња ви­ше ни­је би­ло. Сва­ке но­ћи бу­дио би га бол ка­да је хтео да се окре­не, по­кри­је или са­мо по­че­ше. Та­да је би­ло нај­те­же. По хи­ља­ду пу­та му је пред очи­ма био тај врх ора­ха. Ни сам ни­је знао за­што је та­да ишао то­ли­ко увис. И сам зна да ни­је не­ки мај­стор у пе­ња­њу, али, као да је сâм не­ки ђа­во тог да­на ушао у ње­га. Је­ди­но је Љуп­че до­ла­зио с вре­ме­на на вре­ме да га по­се­ти. Он му је био је­ди­на ра­зо­но­да. До­но­сио му је ора­хе са тог др­ве­та, во­лео је да се на­ша­ли са Сте­вом, али ви­део је да сјај у Сте­ви­ним очи­ма из да­на у дан по­ла­ко не­ста­је. Као да је и сам схва­тио да мо­жда ни­кад ви­ше не­ће про­хо­да­ти, по­тр­ча­ти, ус­пен­тра­ти се уз тај исти, про­кле­ти орах.

Школ­ски да­ни су те­кли уоби­ча­је­но. Би­ло је до­го­дов­шти­на за пре­при­ча­ва­ње, ја­сно је. Снег је те зи­ме баш свој­ски за­ве­јао се­ло, па је рас­пуст по­тра­јао ду­же од пла­ни­ра­ног. Пр­вог да­на по рас­пу­сту, оба­су­ше де­ца Ол­гу ви­си­ба­ба­ма, по ко­јом су­вом шљи­вом што пре­те­че од је­се­нас, све­жим мле­ком и сла­ним кај­ма­ком, ко је шта имао. Сви спрем­ни и ор­ни за но­ви по­че­так. Ол­га, учи­тељ­ска ста­ра гар­да, и стро­га и бла­га, че­сто пу­сти су­зу на де­чи­је ис­кре­не по­гле­де, же­ље и ма­шта­ња. Уме­ла је да пре­по­зна и на­гра­ди, ма­да су сви ви­ше пам­ти­ли ши­бу и при­се­ћа­ли се те­шких да­на.

На Са­вин­дан се ис­пу­ни­ло обе­ћа­ње кра­ља Алек­сан­дра. Се­о­ска цр­ква је до­би­ла но­ви сјај, злат­ни крст. Ви­сок, па бо­га­ми и чи­тав ме­тар, пле­нио је сво­јом ле­по­том. Кад је ве­дар дан, мо­гао се ви­де­ти чак од шко­ле ко­ја не бе­ше та­ко бли­зу. Оча­ра­ни ле­по­том, ме­шта­ни се­ла по­се­ћи­ва­ше цр­кву и цр­кве­но има­ње скоро сва­ко­днев­но. Ве­ра у Бо­га, у пра­во­сла­вље, у кра­ља и отаџ­би­ну ни­кад ни­је би­ла ја­ча. Чак су и Сте­ву до­во­ди­ли ње­го­ви кад год би има­ли не­што сло­бод­ног вре­ме­на. По про­ле­ћу 1931. Сте­ву од­ве­до­ше Аци­ним фи­ја­ке­ром у ва­рош код док­то­ра да му пре­гле­да ко­сти.

– По­бо­гу, љу­ди, па шта че­ка­сте до сад? – упи­та док­тор за­чу­ђе­но.

– Ка­ко, док­то­ре? Зи­ма, си­ро­ти­ња смо! Је­два и са­да сакуписмо не­што нов­ца за фи­ја­кер да га до­ве­де­мо – у том тре­нут­ку се за­пла­ка Да­ра.

– До­бро, до­бро, де – по­ку­ша да је за­гр­ли, али се она скло­ни у стра­ну.

– Ај­де, би­ће до­бро он. Ди­жи ру­ке увис, ју­на­чи­но! – обра­ти се Сте­ви. – Да ви­ди­мо шта има­мо ов­де. Ка­кви ми­ши­ћи, бо­га ти! Пра­ви че­лик! – ту­жним осме­хом ис­пра­ти­ше и Сте­во и мај­ка ове ре­чи. – Где те бо­ли? Ов­де?

– Ту! – ја­ук­ну Сте­во од бо­ла и по­че као мач­ка да се уви­ја. – И ту док­то­ре! Јој!

– Мо­ра­ће­мо до­ста да по­ра­ди­мо ов­де. Од не­ра­да, но­ге су ти се оле­њи­ле, мом­че – на­ста­ви док­тор да опи­па­ва бол­но ме­сто. – Не­го, има­те ли ви у се­лу др­во­де­љу не­ког?

– Има­мо, док­то­ре. Што? – од­го­во­ри Да­ра у чу­ду.

– Ако ми­сли­те да он про­хо­да по­но­во, мо­ра­ће да учи по­но­во. Ду­бак, се­стро слат­ка! Ду­бак ње­му тре­ба са­да – по­гле­да­ше се Да­ра и Сте­во ве­о­ма за­бри­ну­то. – Ја твр­дим да је то нај­бо­ља, ма­да и је­ди­на пре­о­ста­ла мо­гућ­ност да овог де­ли­ју по­но­во ус­пра­ви­мо.

– До­бро, док­то­ре, зна­те ли мо­жда ко има ду­бак да оде­мо да узај­ми­мо за не­ко вре­ме?

– Где, бре, же­но да узај­миш ду­бак за ово­ли­ког чо­ве­ка? – по­гле­да Сте­ву и бла­го се на­сме­ја. – Има­те ваљ­да у се­лу не­ког др­во­де­љу!? Пи­тај, за­мо­ли, ви­ди та­мо то с не­ким. Ја ти ре­кох шта ти је чи­ни­ти. Де­ли­јо – по­гле­да у Сте­ву опет – ти ни­шта не бри­ни, ја и ти се ви­ди­мо ле­тос на пр­вој игран­ци. До­го­во­ре­но?

– Је­сте, ал’ – та­ман Сте­во из­у­сти не­што, али док­тор га пре­ки­де.

– Не чу­јем те, де­ли­јо! Је ли до­го­во­ре­но?

– Је­сте, док­то­ре! – уз­вик­ну гла­сни­је ма­да и да­ље за­бри­ну­тог ли­ца.

– Се­стро, уве­ди­те сле­де­ћег! – раз­дра се док­тор пре­ма шал­те­ру крај ко­јег су две се­стре не­што ћу­ћо­ри­ле и ки­ко­та­ле се.

– Ај­мо, си­не, по­ла­ко.

Се­стра ко­ја уве­де но­вог па­ци­јен­та по­мог­ну Да­ри да из­не­се Сте­ву до фи­ја­ке­ра.

– Мај­ко, ми у се­лу не­ма­мо ни­јед­ног др­во­де­љу? Јел’ та­ко? – гле­дао је мо­ле­ћи­вим очи­ма пре­ма Да­ри.

– Не знам, де­те мо­је, не знам – од­го­во­ри мај­ка за­бри­ну­тог ли­ца, ма­да је зна­ла да се­ло не­ма свог др­во­де­љу.

Бри­знуо је у плач Сте­во тог тре­нут­ка. Чи­тав пут до ку­ће је пре­пла­као. Знао је да Сто­јан нов­ца за ду­бак не­ма. Знао је и да га отац ви­ше не гле­да као не­кад, као бу­ду­ћу гла­ву по­ро­ди­це, већ не­ка­ко… као те­рет. На­ред­них да­на чуо је Сте­во раз­го­во­ре оца и мај­ке. Мо­ли­ла је Сто­ја­на да од­мо­ри је­дан дан и оде по су­сед­ним се­ли­ма да по­тра­жи ко би то мо­гао на­пра­ви­ти за Сте­ву, али Сто­јан је сва­ког пу­та био из­ри­чит што се то­га ти­че. Ишао је до­ду­ше код Ка­лета сто­ла­ра, али Ка­ле сем сто­ла и сто­ли­ца и кат­кад про­зо­ра и вра­та, ни­шта дру­го ни­је же­лео да пра­ви. Ни­је ве­ро­вао Сто­јан да ње­гов син мо­же по­но­во ста­ти на но­ге, те ни­је же­лео уза­луд тро­ши­ти те­шко за­ра­ђе­не нов­це. По­ку­ша­ва­ла је Да­ра да га не­ка­ко убе­ди у су­прот­но, али је из да­на у дан и она гу­би­ла на­ду да Сто­ја­но­ву од­лу­ку мо­же про­ме­ни­ти. Пла­ка­ла је ве­о­ма че­сто, али се тру­ди­ла да то Сте­во не при­ме­ти. Кад је мо­гла, до­во­зи­ла га је до шко­ле Сто­ја­но­вим ко­ли­ци­ма из ка­ме­но­ло­ма. Му­чи­ла се, тру­ди­ла се ко­ли­ко је мо­гла, а нај­ва­жни­је, ве­ро­ва­ла је у но­ве ко­ра­ке сво­га си­на. Љуп­че је у шко­ли пре­при­ча­вао ка­ко се све из­де­ша­ва­ло ма­да му ни­ко за­и­ста ни­је ве­ро­вао. Ма­ло се пра­вио ва­жан, ка­ко је он, за­пра­во, за­др­жао Сте­ву да не пад­не скроз-на­скроз. Сви су зна­ли да ни врап­ца у сло­бод­ном па­ду не мо­же да за­др­жи, не­го ај­де.

Тог про­ле­ћа на­шој Со­њи су по­че­ле да ца­кле очи кад се по­гле­да са Три­шом, па су је сви за­дир­ки­ва­ли, ма­да то њој ни­је пре­ви­ше сме­та­ло. Не­ки ста­ри­ји са те­ча­ја про­зва­ше Три­шу жен­ски Пет­ко, па су и ми­ши­це ра­ди­ле од бе­са у то вре­ме. Из при­крај­ка, ту­жно, плач­ног по­гле­да, Сте­во је пра­тио игру сво­јих вр­шња­ка. По кат­кад, куп­као се и он са њи­ма, али, по­бе­дио ил’ из­гу­био све ора­хе, он је гле­дао кроз њих. Све озе­ле­не­ло, пу­но жи­во­та, цве­та и ра­сте, са­мо Сте­ви­на во­ља, же­ља и на­да у опо­ра­вак бе­ше све ти­ша. За свет про­ле­ће, у Сте­ви по­зна је­сен. Сва драж жи­во­та је не­ста­ла.

ГЛАВА 2

Издајник

Оби­чај је на се­лу да се на кра­ју школ­ске го­ди­не, из школ­ских клу­па, де­ца ша­љу на ли­ва­ду и њи­ву у ис­по­моћ оста­лим чла­но­ви­ма по­ро­ди­це. Се­о­ска до­ма­ћин­ства углав­ном су се ба­ви­ла об­ра­дом зе­мље, по­не­ко је га­јио и не­што сто­ке. Због лак­ше об­ра­де ве­ли­ких по­вр­ши­на зе­мљи­шта, до­ма­ћин­ства су се удру­жи­ва­ла, та­ко да су мо­бе би­ле сва­ко­дне­ви­ца. Ме­шта­ни ко­ји ни­су има­ли раз­ви­је­на до­ма­ћин­ства, ни пре­ви­ше об­ра­ди­ве зе­мље, углав­ном су над­ни­чи­ли код имућ­ни­јих до­ма­ћи­на. Лет­ње вру­ћи­не и спа­ри­на оте­жа­ва­ле су иона­ко те­шке по­сло­ве, да су и од­ра­сли гле­да­ли да се што пре до­хва­те хла­до­ви­не и од­мо­ра, а ка­мо­ли де­чи­ца од по де­се­так го­ди­на. Јед­ни би по­ма­га­ли оче­ви­ма у ко­сид­би, дру­ги око­па­ва­ли ку­ку­руз и па­суљ, тре­ћи те­ра­ли го­ве­да на ис­па­шу, сва­ко је имао сво­је рад­не за­дат­ке баш као у шко­ли код учи­те­љи­це Ол­ге. Ако се не би одоц­ни­ло у по­врат­ку, де­ца би зна­ла да их че­ка Мо­ра­ва, млад ку­ку­руз и по ко­ји кром­пир на ва­три и та­ко све до пред мрак. У том де­лу се­ла Мо­ра­ва је би­ла ја­ко плит­ка, па су се де­ца и ста­ри вр­ло че­сто ку­па­ли. Баш због то­га у том де­лу ре­ке ри­бе ско­ро да ни­је ни би­ло, са­мо цвр­кут вра­ба­ца и дру­гих пти­ца ко­је у ни­ском ле­ту хва­та­ју му­ши­це из­над во­де и је­дан ве­ли­ки храст ко­ји је ра­стао на са­мој оба­ли ре­ке. Са тог хра­ста су де­ца обо­жа­ва­ла ска­ка­ти у вир ко­ји је био од­мах ис­под. Тај пр­ви скок оста­јао је сви­ма уре­зан у се­ћа­њу за сва вре­ме­на. Чи­ни­ло се као да веч­ност про­ђе од мо­мен­та кад се по­ле­ти у ам­бис до спа­ја­ња са ду­би­ном не­мир­ног ви­ра. Во­ди­ли би се ра­зно­ра­зни раз­го­во­ри сва­ке ве­че­ри: ко је ко­ли­ко по­ко­сио да­нас, ко је на­шао бо­ров­ни­це и ку­пи­не, хо­ће ли су­тра па­сти ки­ша, до­го­дов­шти­не са Је­ре­ми­ји­ног да­на и ко ће ве­че­рас ићи по кром­пир у за­дру­жно има­ње. Би­ло је ве­ли­ких ди­ле­ма и озбиљ­них те­ма за рас­пра­ву. За­де­ну се јед­не ве­че­ри раз­го­вор о то­ме шта ће ко би­ти кад по­ра­сте.

– Ја ћу би­ти ра­ба­џи­ја, као мој отац – про­збо­ри Ми­ша вр­ло по­но­си­то.

– Твој отац смр­ди кô коњ. До­ла­зио је пре не­ки… – не сти­же Аца да за­вр­ши, а Ми­ша га је већ ухва­тио за ону уштир­ка­ну краг­ну те је по­це­па све до пуп­ка. Бр­зо ско­чи­ше Три­ша и Ми­ле, али за ко­шу­љу је већ би­ло ка­сно.

– Јел’ мој отац смр­ди? Сад ћеш ти да ви­диш!

– Ту­жи­ћу те код мај­ке! Но­ву си ми ко­шу­љу по­ки­дао! Срам да те бу­де! Ка­ко ћу са­да ку­ћи ова­кав? – кроз плач на­ста­ви Аца.

– Јел’ мој отац? А? Ма че­кај још да ти по­ка­жем ја…

Три­ша ухва­ти Ми­шу под ру­ку и од­гу­ра га ма­ло у стра­ну, да­ље од Аце. Ми­ле и оста­ли по­тај­но се сме­ја­ше и сми­ри­ва­ше Ми­шу. Сви­ма бе­ше дра­го због то­га јер Аца је умео че­сто да увре­ди љу­де, али ни­ко ни­је смео да му од­го­во­ри, не због не­ке сна­ге, већ због то­га што су му ро­ди­те­љи ја­ко бо­га­ти, а и је­ди­ни је имао фи­ја­кер у се­лу и стал­но им је обе­ћа­вао да ће их про­во­за­ти. Љуп­че је се­део до Со­ње. У по­след­ње вре­ме стал­но се вр­тео око ње ма­да га она ни­је при­ме­ћи­ва­ла. Сте­во бе­ше са ста­ри­јим бра­том од стри­ца, Га­ври­лом. Он га је за вре­ме рас­пу­ста во­зи­као сву­да у ко­ли­ци­ма. Био је ста­ри­ји од оста­лих, сна­жних и ши­ро­ких ра­ме­на, већ је и бр­ко­ве имао. По­ку­ша­вао је и он не­ка­ко да се до­дво­ри Со­њи, али без­у­спе­шно. Кад се си­ту­а­ци­ја ма­ло при­ми­ри, Три­ша, ко­ји је ина­че био нај­ве­ћи га­лам­џи­ја, на­ста­ви от­по­че­ти раз­го­вор.

– Ја би’ да бу­дем вој­ник. Ша­ша­вио бих Уга­ре кô од ша­ле са­мо да сам се ро­дио ма­ло ра­ни­је.

– Ко­га би ти ша­ша­вио? – уста­је Ми­ша, још у на­бо­ју од рас­пра­ве са Ацом и при­ла­зи Три­ши гру­ди­ма на гру­ди.

– Скло­ни се од ме­не! Ја се не ту­чем са мла­ђи­ма од се­бе! – окре­ну ле­ђа Ми­ши ко­ји му у том тре­нут­ку из све сна­ге лу­пи чвр­гу, те овом од бо­ла по­ђо­ше су­зе.

– Жен­ски Пет­ко! Је­ди­но ку­вар у вој­сци мо­жеш да бу­деш. Ево, тво­ја Со­ња мо­же да ти по­зај­ми ке­це­љу. – тад сви пра­сну­ше у смех.

– Мо­гу, мо­гу! И ке­це­љу и вар­ја­чу! – кад то ре­че Со­ња, сви још гла­сни­је на­ста­ви­ше да се сме­ју.

– А шта би ти хте­ла да бу­деш? Да­ца кло­зе­тар­ка? – са су­за­ма про­збо­ри Три­ша и пре­кор­но по­гле­да Со­њу ко­ја схва­ти да је по­гре­ши­ла, али код оста­лих смех не пре­ста­је.

До­би Три­ша ту и ша­мар­чи­ну од Со­ње. На­вре­ше јој су­зе на очи. Гле­да­ла га је не­ко­ли­ко тре­ну­та­ка, па му окре­ну ле­ђа. По­ку­пи огр­тач, узе је­дан пе­чен кром­пир и про­мр­ља не­што се­би у бра­ду. Сва­ко је то мо­гао да јој ка­же, са­мо не он, њен Три­ша. Ле­па реч отва­ра и гво­зде­на вра­та, али ова је за­тво­ри­ла и вра­та и ср­це ко­је је пр­ви пут искре­но, без­ре­зер­вно во­ле­ло. Иако се цео њен свет рас­па­дао на ко­ма­де, по­тај­но је оче­ки­ва­ла да ће Три­ша кре­ну­ти за њом да јој се из­ви­ни. То се ни­је де­си­ло. Гра­ја и пре­пир­ка је на­ста­вље­на, њен од­ла­зак је­ди­но ис­пра­ти Га­ври­ло ко­ји хте­де да кре­не за њом, али га Сте­во ухва­ти за ру­ку и ре­че му да је пу­сти да иде. Три­ша у жуч­ној рас­пра­ви то ни­је ни при­ме­тио, тек кад се ма­ло сми­ри­ше стра­сти, он при­ме­ти да је Со­ња оти­шла. Би му кри­во.

– Ја ћу да бу­дем пи­лот! – вик­ну Сте­во из при­крај­ка и пре­ки­де не­при­јат­ну ти­ши­ну.

– Ћу­ти ти, кља­ка­ви! Ти не знаш да идеш, а ова­мо би да ле­тиш! – вр­ло злоб­но и по­вре­ђе­них осе­ћа­ња му до­ба­ци Три­ша.

– Слу­шај ти, ма­ли! Ако те сад уда­рим по ту­ру, гур­нем у ову ва­тру међ пе­чен ку’руз, па те он­да раз’ла­дим у Мо­ра­ви, не­ћеш се ти ни на­ше­тат, ни на­ле­тет. Еш чуо? – вид­но љу­тит Га­ври­ло кре­ће ка Три­ши ком не бе­ше све­јед­но.

Га­ври­ло је са оцем од­ра­стао у Цр­ној Го­ри, те отуд ње­гов ма­ло чуд­ни­ји и друк­чи­ји го­вор од оста­лих. Усред вре­ве, је­ди­но Сте­во спа­зи фе­њер ко­ји им се при­ми­че кроз ку­ку­ру­зно по­ље, ко­је су про­пи­сно об­ра­ли по­след­њих ве­че­ри.

– Беж’те­ее! – вик­ну Сте­во.

– Где да бе­жим? – за­чу­ђе­но Три­ша по­гле­да Сте­ву, ми­сле­ћи да му овај го­во­ри да бе­жи од Га­ври­ла.

– Беж’те­ее! – по­но­ви Сте­во и го­то­во по­ку­ша да уста­не из ко­ли­ца.

– Што да бе­жи­мо? – упи­та Га­ври­ло и по­че да зве­ра уна­о­ко­ло.

– Гле­дај она­мо! – Сте­во по­ка­за ру­ком пре­ма по­љу.

Га­зда Зо­ран с тан­џа­ром и не­ким ри­ђим ке­ром да­де се у трк за њи­ма кад ви­де да су га спа­зи­ли. А ју­на­ци, сви куд ко­ји. За­пу­ца га­зда Зо­ран два-три пу­та, да за­пла­ши, са­чу­вај ме бо­же, аман да не­ког уби­је.

– Ђа­во­ли, ђа­во­ли! На­ну ли вам ја! Где ми сад уте­ко­сте? Ви­де­ће­те ви сле­де­ћи пут! – на сав глас, уне­зве­ре­но гле­да уна­о­ко­ло. – Ка­ко ћу да их ис­пра­шим са­мо ако их још јед­ном срет­нем да се му­ва­ју ову­да. Окре­те се за­тим ка раз­го­ре­лој ва­три, кад та­мо Сте­во се­де­ше у сво­јим ко­ли­ци­ма и по­ред ње­га Љуп­че. – Ви­ди, ви­ди! Пти­це тр­ка­чи­це! Сад ћу да вас осо­лим да пам­ти­те и при­ча­те! Шта сте тра­жи­ли ов­де? На мом има­њу и ва­тра и мо­је ку’ру­зе је­де­те! Од че­га ја да жи­вим? Шта сте ра­ди­ли ов­де, јел’ чу­је­те ви ме­не?

– Иди, Љуп­че, иди! Ја ћу да га оман­дам овом др­шком кад се за­тр­чи.

– Не­ћу! – ре­че вр­ло ти­хо, па за­тим до­ста гла­сни­је – би­ли смо ов­де, га­зда Зо­ра­не, и при­ча­ли. Ни­смо зна­ли да је тво­ја њи­ва.

– Ха, ха! Шта сте ви пра­зно­глав­ци при­ча­ли? Ајд да чу­јем!

– Па, па, при­ча­ли смо шта ће ко да бу­де кад по­ра­сте.

– И? Ти си гар­ди­ста? Јел’? Па ћеш да чу­ваш кља­ка­ве кра­ље­ви­ће? Јел’ то? – гро­хо­том се на­сме­ја га­зда Зо­ран, али и да­ље вид­но бе­сан.

– Не, не и не! – вр­ло љу­ти­то уз­вра­ти Љуп­че и про­пе се из пет­них жи­ла да из­гле­да што ви­ши.

– Не­го шта ћеш ти да бу­деш, мај­ке ти тво­је?

– Не знам још – за­ћу­та на тре­ну­так, па до­да­де – али знам шта не­ћу!

– Ни­је ваљ­да? – ре­че он по­дру­гљи­во и над­ме­но, за­тим на­кри­ви гла­ву на стра­ну.

– Шта ти то, мла­ди го­спо­ди­не, не­ћеш да бу­деш? Не­ћеш да бу­деш гар­ди­ста, је ли?

– Ни­ка­да не­ћу би­ти из­дај­ник!

Ри­ђи кер ко­ји је не­пре­ста­но ла­јао, као да за­ћу­та. По­сти­де се га­зда Зо­ран сво­је над­ме­но­сти, сле­же ра­ме­ни­ма и оћу­та не­ко вре­ме. Сте­ви­не су­зне очи, као огле­да­ло од ми­ли­он зве­зда, дав­но, дав­но ни­су та­ко за­сја­ле. Те но­ћи у бе­гу Га­ври­ло се ума­ло ни­је уда­вио. Спа­си­ла га ис­це­па­на за­мр­са­ча Ми­ле­та ала­са, на ко­ју је пи­ја­ни Ми­ле одав­но и за­бо­ра­вио. Оста­ли, скри­ли се углав­ном по ши­бљу и вр­ба­ку. Га­зда Зо­ран по­мог­ну ту ноћ Љуп­че­ту да од­ве­зе Сте­ву ко­ли­ци­ма до ку­ће, код Сто­ја­на и Да­ре ко­ји су се већ за­бри­ну­ли шта је са дечацима.

– Га­ври­ло ће до­ћи ка­сни­је, оти­шао је да от­пра­ти ону ма­лу, ка­ко јој бе­ше име? – по­ку­ша­ва да се се­ти га­зда Зо­ран, јер су му ус­пут де­ча­ци при­ча­ли ко је све био са њи­ма.

– Со­њу, ваљ­да, јел’ та­ко Сте­во? – про­го­во­ри Да­ра.

– Со­ња, мај­ко, Со­ња!

– Не бри­ни­те, сад ће он. Ла­ку ноћ, до­бри љу­ди!

– Ла­ку ноћ, га­зда Зо­ра­не! – ре­ко­ше сви тро­је у глас.

– И хва­ла вам што до­ве­зо­сте ма­лог – до­ба­ци Да­ра ус­пут.

Га­зда Зо­ран се већ бе­ше окре­нуо те са­мо од­мах­ну ру­ком. Љуп­че оде по­ла­ко за њим, тру­де­ћи се да др­жи од­сто­ја­ње.

Наставиће се…