Не знам колико је било тачно сати, тог јутра, кад сам доживела преображај, налик оном из приповетке Франца К. и претворила се у неког гадног жохара или не знам већ коју одвратну бубетину. Магични реализам у пуном замаху алијенације и бруталног сукоба. Као Процес. Да ли су Јозеф К. и К. из Замка, истински Кафка, онај исти што је писао писма Милени?
Несрећан човек, који неће имати деце или отац дечака који је умро са само седам година. Очинство није потврђено, а да ли би било лакше или теже да јесте? Немаш дете, та чежња разара, бол кида и комада душу и тело. Пишеш пуно, до потпуне напуштености, а нема никог да те разуме, у целини, а да имаш подршку неког ко те воли, било би као да имаш све, као да имаш Бога!
Где су све оне љубави за којима чезнеш, толико да брутално разараш себе, више него туберкулоза плућа?! Сам прекидаш заруке, а поштујеш брак, толико да смртно патиш што никад ниси ушао у ту институцију. Да ли видиш колико су (не)срећни они који то јесу, једном или више пута?
Милена Јесенска се два пута удавала, али ниједном за Франца К.
Само су имали писма, доказ велике љубави.
Која је смрт страшнија, Кафкина у санаторијуму или Миленина у немачком логору? Све страхоте смрти, док је гледаш у очи да се смилује и коначно дође да учини патњама крај, јер болест и смрт разарају смисао људског живота. Претварају све у пепео.
Док јуришаш на границу, прекорачивши све границе, бесконачним бунилом, ипак, желиш да сачуваш… Јер да си желео да буде уништено, сам би спалио све, драги мој Франц. Потребно је имати правог пријатеља.
Као што је Кафкин Брод.
Брод је сачувао драгоцено благо. Није спаљено и уништено, али је објављено дело да гори као неугасива ватра у срцима људи, који читају и воле сваку реч, јер је исписана, не само мастилом на папиру, већ крвљу, у огњу душе.
