ЗОРКА ЧОРДАШЕВИЋ: РОДОЉУБИВОСТ

СРЧАНА ПТИЦА

вољеној Крајини

Пала си, Срчана Птицо

а јату понос била си,

ни крика твога не чусмо

ко ли ти то живот угаси?

Пала си, Срчана Птицо

а ником ниси скривила,

само си гнијеудо чувала,

само си птиће бранила.

Пала си Срчана Птицо

пламен те спржи пламени,

мучки ти крила сломише

громко ти грло занијеми.

Пала си, Срчана Птицо

а ником ништа не рече,

из твоје ране големе

крвава ријека потече.

Пала си, Срчана Птицо

у огњу гнијездо ти нестаје,

птићи ти цврче нејаки

а ни Бог за то не хаје.

Пала си, Срчана Птицо

грле те пламени бријегови,

птићи се југу спремају

а још нам неће сњегови,

Пала си, Срчана Птицо

а ником ништа не рече,

под својим крилом сломљеним

истину праву однесе.

Пала си, Срчана Птицо

челичне друге прате те,

поруке небом шарају

да више с нама нема те.

Пала си, Срчана Птицо

а јату понос била си,

стигла га казна Божија

ко год ти живот угаси.

 

БЕСМРТНОМ ХЕРОЈУ

Миленку Павловићу

Бранио си част предака давни´

Отаџбину и небеса плава.

Ниси био само пилот славни,

ми у теби видјели смо лава.

Што је Милош био на Косову,

ти Миленко – на небу си био.

Записао историју нову –

с џелатима сам си се борио.

Част и понос текли дамарима,

лавовска ти навирала снага.

Ниси пит´о колико их има,

кад се брани Отаџбина драга.

Храбро крила рашири , Соколе,

грабљивице вјешто пресретао.

Надлијетао Гучева врхове,

свој завичај ниси ником дао.

И облаци промијенили боје,

ђурђевданско увенуло цвијеће.

Стој џелату, то је небо моје!

Павловић се у одбрану креће.

Брани образ и част српског рода,

храбри ор´о међ´ гаврана триста.

Вјеровао да иде слобода,

дозивао и Бога и Христа.

Дрски џелат вјештине ти куш´о

жив у руке ти им ниси пао.

Са неба си у легенду уш´о,

млади живот за свој народ дао.

Обилићу! Србија ти кличе,

са цркава звонила су звона.

Док Ти примаш на груди одличје,

до бесмртног пратили те трона.

Знаде како за слободу мријети,

крст и вјера како да се брани.

Твоја храброст у вјечност узлети,

јер у вјечност иду одабрани.

Поносно си пред Лазара стао,

Павловићу, дико српског рода.

Србији си образ освјетлао,

твоје име зове се СЛОБОДА.

 

ШТО ТЕ НЕМА

Не чујем ти дуго кораке у мраку

ни капије шкрипу, да отвараш руком.

Гдје си да ме штитиш, крхку и нејаку

на огњишту нашем што градисмо с муком.

Не видим те више на старом бунару

одавно те нема – није нам се дало;

огњиште нам некад срећом одисало,

а сад само ћуте слике на дувару.

О, гдје си сада у ове ноћи црне!

У самоћи дугој што се с тугом сплела,

да се јавиш вриском који лампе трне

и који је некад разгонио сијела.

Прикради се дођи изненада бани.

Онако к´о некад – кршан горостасан

подвикни из гласа – оштро громогласан

и на прагу куће к´о заштитник стани.

О, гдје си сада слободо и снаго!

Да заштитиш шуме, воћњаке и њиве,

гдје откосе густе некада си слаг´о

и садио трешње, јабуке и шљиве.

О, гдје си сада уснули славују!

Прерано ми заспа, не чујем ти поја.

Огласи се пјесмом да те опет чују

они што разносе капље нашег зноја.

О, гдје си сада, моја звијездо сјајна!

Што живота мога водиља си била,

док је мирним током протицала Мајна,

путања се твоја крадом угасила.

Бар у снове дођи и реци ми како.

Лавовски се борим с гладним курјацима,

пружи руку спаса, јер није ми лако

да очувам гнијездо нашим унуцима.