НАУМ МИЛКОВИЋ: ЉУБАВ КАО НАЈВЕЋА ЗАПОВИЈЕСТ

АРХИМАНДРИТ МР. НАУМ МИЛКОВИЋ: ЉУБАВ – НАЈВЕЋА ЗАПОВИЈЕСТ КОЈУ НАМ ЈЕ БОГ ДАО

Разговарала: Неда Гаврић
Преузето са: https://bluzivo.com/
Бања Лука 6. јан. 2025.

Скоро је митрополит Фотије, написао једну дивну пјесму у сусрет Божићу гд‌је каже: Када у сусрет Божићу идемо ми у град хлеба – Витлејем ходимо, да се са Мудрацима Богодетету Христу поклонимо и своје дарове Му донесемо, вере, наде и љубави- то су наши прави божићни дарови. Ево тим даровима да се богатимо. Вјера – основ нашег живота у чијем епицентру треба да, просто мора, да буде Бог, нада је импулс који нас држи у животу, а љубав као највећа заповијест коју нам је Бог дао јесте начин нашег живота, каже за Бања Лука Уживо мр. Наум Милковић (35), архимандрит манастира Пресвете Богородице Тројеручице у Доњем Будачком недалеко од Карловца.

Конструкцијска обнова зграде Парохије карловачке, односно Епархије горњокарловачке започела је давно. У којој фази се тренутно налазе радови на овом значајном пројекту?

Наум Милковић: Зграда се обнавља нешто више од три децененије након минирања у рату, радови теку споро јер средства која добијамо су мала, а оно што смо обновили страдало је додатно и у земљотресу који је разорио Банију, али и наше крајеве ( Карловачкажупанија ). Након земљотреса средствима из Фонда солидарности Европске уније урађена је значајнија обнова и зграда је потпуно конструктивно санирана и слиједи јој тзв. цјеловита обнова и враћање у функцију. На жалост, ево већ двије године тапкамо у мјесту спремни за даље, но међутим, све што за сада имамо из министарства јесте да оно што је започето ће бити и завршено… кад?, нико не зна?

Рођени сте у Дрвару, али сте са породицом, због ратних дешавања,  потражили уточиште у Челинцу. Које вриједности и принципи су били истакнути током Вашег основног образовања у Челинцу и на који су начин обликовали Ваш позив у цркву?

Наум Милковић: Прилике или боље рећи неприлике су ме довеле у Челинац, тамо сам завршио основну школу и свакако средина у коју сам дошао је утицала на моје даље школовање или како људи кажу позив, а ја сматрам живот. Није срамота рећи да је Дрвар био мјесто гд‌је људи нису били баш црквени и вјерници. Данас је ситуација другачија, увјерио сам се у то приликом прошлогодишње посјете нашег патријарха Порфирија Дрвару. Волим се нашалити и рећи да су нам ове ратне миграције и добро дошле да нас раздрмају у вјери.

Након неколико година, одлучили сте наставити своје образовање на Аристотеловом Универзитету у Солуну. Како је то искуство обогатило Ваш теолошки и академски пут?

Наум Милковић: Могу слободно рећи одлучили су други, благослов је био такав и да је друкчије не би ваљало. Солун је једна од четвртина мог срца, поред Дрвара гд‌је сам рођен, Челинца у ком сам одрастао, Солуна у ком сам студирао и Карловца тј Доњег Будачког гд‌је сам ево већ 18 година. Грчка је прелијепа земља, богата у сваком погледу и то своје богатство је, вјерујем, уткала у моје биће. Боравак у Солуну је исклесао камен мог духовног живота, томе је доприњела и близина Свете Горе. Благодарим свима људима који су ми на том путу пружили подршку, а нарочито онима који су слушали глас моје молитве: Св. Димитрију Солунском, Св. Теодори под чијим сводовима манастира живио, Св. Давиду и Св. Григорију Палами.

Игуман сте Манастира Горице који припада епархији Горњокарловачкој. Манастир је у неколико наврата био уништен, опљачкан и порушен, а свештенство и народ су били протјерани. Поново је обновљен 2007. године. Колико је тренутно Срба у овим крајевима?

Наум Милковић: Слаб сам ја игуман, сам у манастиру па сам више опција од игумана до чистачице, овде постоји израз: Катица за све. Треба нагласити да манастир као манастир на овом мјесту и у том устројству постоји од 2007. Године, а црква у смислу парохијског уређења овде, на овом мјесту, датира још од 1700.  године и страдала је више пута, што од других, то на жалост и од својих. У Хрватској је генерално одлив становништва, па тај тренд није заобишао ни нашу малу општину Крњак,која броји отприлике око 2000 становника и мање од тога, процентуално 70% Срби и 30% Хрвати већином досељени из околине Бањалуке и других мјеста РС- БИХ.

На који начин православна заједница у Карловцу интегрише млађе генерације у очувању православних обичаја и културног наслијеђа?

Наум Милковић: Најкраће речено постоје српске удруге у култури , но међутим ништа од тога није могуће изван и без Православне Цркве.

Како се традиционални обичаји, попут обиљежавања Бадњег дана, припреме божићне трпезе и прављења чеснице разликују или додатно обогаћују?

Наум Милковић: Кордун има дивне обичаје, о Божићу и данима прије и послије њега. Свакако да је све то богатство у средини или ако хоћете у најужем смислу речено у држави у којој се налазимо. Обичаји су нешто што се преноси, поштује, чува и његује. Сваки крај у том смислу има истих, или сличних, али и различитих. Рецимо на Кордуну има традиција за бадње вече да се рјешавају загонетке, такође људи су водили бригу и о благу, па су имали и својеврсне ритуале на тај дан у штали, исто и у кући. Више о божићним обичајима на Кордуну сакупио је и записао Станко Опачић – Ћаница.

У вријеме моралних посрнућа, девијантног понашања, свједоци смо незапамћеног масакра на Цетињу, претходно на Рибникару, у Загребу….шта Црква може учинити да усмјери младе на прави пут, да не диже руку брат на брата?

Наум Милковић: Тешки су то и стравични злочини и не дај Боже да се понове. Сви смо ми паметни кад се нешто деси, а тад је касно но то нас не ослобађа одговорности. Црква је ризница спасења. Изван цркве тешко је тражити то исто спасење, што даље имплицира да се све то дешава због одсуства благодати која се у цркви даје. Мора се рећи да црква чини све сто може, но као што за лијек морате отићи у апотеку, тако и по духовни лијек морате отићи у Цркву. Дакле,  прије свега би позвао младе, али и све људе да прво дођу у цркву како би могли отпочети мијењати прво себе, а онда и свијет, а по мјери Христа Богочовјека. Све ово што наводите.

Уз честитке за најрадоснији хришћански празник, која би била Ваша порука и савјет свом православном народу, ма гд‌је живио?

Скоро је митрополит Фотије, написао једну дивну пјесму у сусрет Божићу гд‌је каже: Када у сусрет Божићу идемо ми у град хлеба – Витлејем ходимо, да се са Мудрацима Богодетету Христу поклонимо и своје дарове Му донесемо, вере, наде и љубави- то су наши прави божићни дарови. Ево тим даровима да се богатимо. Вјера – основ нашег живота у чијем епицентру треба да, просто мора, да буде Бог, нада је импулс који нас држи у животу, а љубав као највећа заповијест коју нам је Бог дао јесте начин нашег живота.