Усамљени бицикл и његова прича
Како је један бицикл постао симбол заборава
Неда Гаврић
Причам ову причу јер неко мора да зна, неко мора да ме види, одведе кући. Дуго стојим сам и чекам. Пута не знам, а и да знам, везан сам.
Био је то месец октобар. Увелико је лишће било попримило златну боју, али је још увек било поприлично топло за то доба године. Идеалан дан да Перо и ја изађемо у град, како смо и излазили, сваки дан у исто доба. Перо је био смирен човек, старији, али ме возио као младић. Где год би пошао, нигде без мене не би ишао, свугде би ме водио са собом. Где нисам могао ући, пажљиво би ме наслонио на згодно место и чврсто везао дебелом сајлом, затим закључао и три пута проверио дал’ сам сигуран. Када сам ја био у питању, ништа није хтео препустити случају.
Тако је било и тог сунчаног, октобарског дана. Перо својим хитрим ногама, ја новим, очуваним гумама и точковима, кренусмо заједно у свакодневну рутину. Свугде ме водио годинама, тако да сам сваки метар овог града добро познавао. Сваку стазу, сваку рупу напамет сам знао. И где год би Перо заборавио да има рупа, ја бих стиснуо гуме да је не осети његово крхко тело.
Док сам се котрљао улицама, Перо је звиждукао и више гледао око себе него испред себе, како је иначе и радио. Све је било уобичајено, док Перо није изненада одлучио да станемо на једно место где се иначе нисмо заустављали.
Сишао је лагано, узео сајлу и завезао ме за прву бандеру. По обичају, све је три пута проверио. Када се уверио да сам безбедан, отишао је на другу страну.
Одмах ми је било чудно јер ме увек остављао на згодно место, увек на метар од места где би требао ићи и никада ме није везао за бандеру. Тога дана јесте.
Гледао сам Перина леђа све док ми није замакао из вида.
Пролазили су сати и сати, али Пере није било. Већ ме хватао страх, полако је падао мрак (а ја се бојим мрака) људи су пролазили поред мене, нису ме ни примећивали. Све сам се тешио да је Перо срео неке старе другаре и да је заборавио на време. У том надању сам дочекао зору, смрзнут и престрашен. Сам и остављен. Нигде никог на улици. А шта и да има, како да питам за Перу када не умем да причам, ја сам само бицикл. Перин бицикл.
Хтео сам и да плачем, али и то не умем, нисам човек. Могао сам тако свезан само да стојим и чекам када ће Перо доћи по мене.
У неком тренутку ухватих се да халуцинирам, не знам дал’ је сан или јава, видех мог Перу како трчи према мени, откључава ме, седа и говори :
„ ‘Ајмо својој кући”! Удари ме неко дете лоптом и ја дођох себи. Одједном ме ухвати грозница, почињем да се тресем. Гледам људе око себе у капутима, схватих, новембар је месец. Ухватила ме паника, није могуће да Пере нема цео један месец. Сигуран сам био, шта год да је, никада ме не би оставио. Никада. Да нисам био везан чврсто, пао бих и никада се више не бих дигао колики ми се страх увукао, колико сам се бринуо за мог Перу.
Тако везан, могао сам само да чекам. Нем и непомичан.
Нисам био сам, ни дан, ни ноћ. Поред мене су пролазила многа деца, људи, други бицикли, нико се никад није ни окренуо, пришао ми. Људи ко људи. Свако себе гледа.
Кренуле су кише, јаки ветрови. Сећам се, једне сам ноћи сав мокар и промрзао био скоро затрпан смећем и лишћем које је доносио ветар. Осетио сам да ће ускоро зима. Није ми било ни важно, ни хладно. Толико сам патио за Пером да сам само молио да га видим још једном и да ме довезе кући.
Али, није га било. Данима, месецима.
Хоћу умрем од туге, умрети се не да. Како да умре бицикл, гума и гвожђе, рећи ћете? И јесте чудно да бицикл прича, плаче или умире, али још је чудније да људи немају осећаја, нико да ме ни погледа. Нико да се упита чији сам и шта радим ту данима, месецима. Побогу, зар нико не види да сам остављен, а да сам нечији јер сам јако везан?!
Све сам се некако надао, ако не мој Перо, доћи ће неко Перин или било ко други по мене. Неко ће већ схватити да ме нема и одвести ме кући.
Дође тако и децембар.
Надао сам се спасењу, све док ме једног дана није затрпао снег. Скоро до сица, оног сица на ком је седео само мој Перо. Тако затрпан, изгубио сам сваку наду да ће неко доћи по мене. Није ми више ни хладно, нити ме боле точкови од стајања. Само бих да ме неко бар откључа, можда бих успео и сам наћи Перу и своју кућу.
Само бих да ме примети неки човек и упита се: Чији ли је овај бицикл и зашто месецима стоји ту?
Ја од бола ништа више не знам. Ја још увек гледам у Перина леђа.
