СИМО ЈЕЛАЧА: НА АНДИМА КОД ИНКА

Када је авион компаније КЛМ узлетео са аеродрома Др Алберт Плесман Луцхтхавен са Холандских Антила, усмерио се у правцу Венецуеле и даље преко Колумбије и Еквадора према Перуу. У авиону нас је било свега четрнаест путника и приближно толико чланова посаде. Изнад Венецуеле смо надлетели реку Ориноцо, град Царацас и језеро Марацаибо, а затим изнад планинских врхова Колумбије. Небо је било потпуно ведро, без иједног облачка испод нас, а ја нетремице посматрам оштре планинске врхове и сећам се славног Прима Карнере, прослављеног боксера и хрвача, који се смртно бојао летећи изнад Кордиљера. У том часу прилази ми стјуардеса и даје налепницу КЛМ на којој је писало “И цроссед тхе еqуатор wитх КЛМ” (Прелетели смо Екватор са КЛМ). Авион као да стоји на месту, чује се само уједначени звук мотора, прилази ми пилот и седа поред мене. Погледах га зачуђено и упитах:

• Ко сада пилотира? Он ми одговори:

• Аутоматски пилот!

Видевши да га ја гледам са чуђењем, он ми предложи да пођем са њиме у пилотску кабину. И када смо ушли, пилотско место било је празно, а са његове десне стране седео је само авио-механичар. Пилот ми показа задане елементе аутоматског летења у кабини препуној инструмената које сам ја посматрао са дивљењем. Када ме је уверио да авион лети без пилота, вратили смо се на наша места. Пилот је имао информацију да сам ја из Југославије, па ме упита:

• Шта ће бити када Тито умре?

Без размишљања унапред, ја му одговорих:

• Сахранићемо га о државном трошку!

Радио сам у ЦОНАПС- у у оквиру техничке помоћи Републици Перу, на развоју пекарске индустрије. ЦОНАПС је био под војном управом, а директор им је био активни генерал. За помоћ су ми дали дивно особље, Луис (шпанске крви); Нелy (Индијанка) и Роцио (мешавина тате Индијанца и маме Шпањолке). Радили смо код њих у установи и на универзитету, а по подне свакога дана ја сам проводио сате на плажи. Уживао сам посматрајући мајсторе ”серфа” на таласима Хумболтове струје високих до пет метара, а још више грациозне лепотице у ”танга” костимима. Сви моји дани били су сунчани и никада у животу нисам имао бољи тен од онога који сам донео из Перуа. Требало ми је поприлично времена да научим улазити и излазити из воде Пацифика, који је својим огромним таласима ваљао камење велико и као фудбалска лопта.

Смештај код Сењоре Ноyе био је изванредан, имала је шест чланова посаде у кући који су нас послуживали. Најдражи нам је остао Пасqуал, који је сењору Ноyу мрзео, јер га је често кажњавала и слабо плаћала. Када смо га научили неке погрдне речи на српском тачно је знао када да их употреби према сењори Ноyи, на што му је она увек потврдно одговарала са ”Си Сениоре”. Једнога дана замолила ме је сењора Ноyа да ја кувам неко српско јело и шта сам друго знао него пасуљ. Упитам је на колико особа треба рачунати, она рече 20, а имала је 144 живих у својој лози. Пронашли смо у граду пасуљ и суво месо, а када је ручак био готов било их је свега петнаесторо. Генерал је био најопрезнији у јелу, бојао се вероватно почетка ”ратних операција”.

Једне суботе дође ми у госте мој познаник из Америке, а иначе родом наш Босанац, господин Мијо Рашић, са својом супругом Американком. Одвезли су Мирка и мене на плажу удаљену око 20 км од Лиме. Мијо, иако у поодмаклим годинама, пливао је изванредно, обучен у гумираном костиму, који га чува од хладноће у огромним таласима. Он је отпливао тако далеко да га нисмо могли ни видети, а његова госпођа се често пропињала да га види и махала му рукама.

Мирко и ја смо посматрали брзу акцију перуанских лопова. Један млади Американац, свега око двадесет година, лежао је на песку и љубио се са Перуанком, која се надвила изнад њега. Своје одело Американац је оставио иза њених леђа. Док је уживао у загрљају лепотице пришла су двојица младића, зграбили све иза њених леђа и у виду магле нестали између бројних купача. Када се младић освестио, придигао се и видео да му је све нестало. Скочио је, обоје су почели да трче, а он је урнебесно викао, али касно. Она га је убрзо напустила, била је организатор крађе. Американац је остао на плажи удаљеној 20 км од града, без новчаника, хотелског кључа, пасоша и комплетне одеће. Сам у белом свету само у купаћим гаћама.

Када нам је ЦОНАПС организовао посету у пустињи кренули смо џипом са возачем који није говорио енглески, а ми нисмо довољно знали шпански. Пут Пан-Америцана према Баранки водио је кроз пустињу и био прав својх 300 км. Возач је све време ћутао и заспао, слетевши у песак. Мирко је са задњег седишта прелетео на предње и повредио се, а ми заборавили да понесемо завоје, калијумперманганат и све што смо иначе донели из Југославије за хитне случајеве. У Баранки смо имали веома прљав хотелски смештај, па сам ја навукао свој џемпер преко јастука. За сва три оброка јели смо само пилетину са жара, а на сву срећу то им је изванредно укусно јело. Моје предавање Индијанцима, пореклом Инца, било је назаборавно. Штета што га нисмо могли снимити да га и сам после погледам, утисак ми је био да су слушаоци мислили да сам ја ”пао с марса”. Нико од њих 12 није знао Енглески и нису ме могли ништа разумети. Пред наш повратак посматрали смо како возач таксија ногама угурава Индијанце у кола, да их више стане, а како је њима кроз топлу пустињу о томе он не брине.

ЦОНАПС нам је организовао посету граду Цусцо и чувеном Мацху Пиццху. Пред полазак наш амбасадор Лука Солдић препоручио нам је да посетимо Мирослава Маринковића, нашег земљака, који има ресторан Корицанцха у Цусцо-у. Летели смо авионом домаће компаније Аеро Перу и слетели на аеродром у Цусцо-у на надморској висини 3450 м. Сам град је у удолини, док су околни брегови сви преко 4000 м. Чим смо изашли из авиона, осетили смо недостатак кисеоника и веома тешко смо дисали. Корачали смо успорено до првог таксија, који нас је одвезао до хотела. А у хотелу смо одмах добили свако по две литре чаја од коке. Укус му је мало непријатан, али олакшава дисање. Када смо кренули према ресторану Кориканчи, који је био доста близу, једва смо корачали. У ресторану смо се срели са Мирославом, који је личио 100% на Мирослава Чкаљу. Пренели смо му поздраве амбасадора, након чега нам је Мирослав отпочео своју животну причу.

Родом је из Уба, а у Београду је радио као гравер. У Перу су дошли да пронађу жениног оца, док је још жив, а живот га је овде довео случајно где је заувек остао. Мирославова супруга била му је једино дете, па је и она пожелела да види оца. Стигли су бродом у луку Цаллао са трогодишњом кћеркицом. Ту су их снашле прве невоље, нису говорили шпански, а за адресу оца нису имали појма. И након многобројних мука нађено је да јој отац живи у прашуми реке Урубамба. И кренули су у потрагу. Пут их је водио преко Кордиљера, прешавши преко на свету највишег пружног превоја, а затим су се спустили у град Цусцо. Даљом потрагом, након небројених дана, стигли су у прашуму и пронашли живога оца. За њега је то био дар од Бога, најсрећнији дан када је загрлио своју јединицу, да би након краћег времена испустио душу, али отишао на небо срећан. И док су бринули о оцу док је још био жив и нешто након његове сахране, истекла им је важност повратних карата па су морали почети живот у џунгли са Индијанцима. Склониште су направили од грана и бананиног лишћа, али су ноћу слушали завијање звери и писак змија. Плакали су све троје сваке ноћи. Мирослав је почео трговати са ламама, заједно са Индијанцима. Досетио се да почне гајити парадајз, пошто је прашума обиловала кишом и топлим сунцем, што се Индијанцима допало. Када су добили плодове тежине до 900 грама, Индијанци су га изабрали за поглавицу. Тада су им се услови живота знатно поправили. Престали су да плачу, а девојчица се научила играти са индијанском децом. Након неколико година Мирослав је стекао довољно иметка па су се преселили у град, где су купили кућу, а затим отворили ресторан Кориканцха, што на језику Кецхуа има значење ”поклон Бога сунца”. Сви су научили Кечуа језик и кћерка им се школовала, а њих двоје вредно радили. Стекли су нове пријатеље међу адвокатима и лекарима. А када смо ми боравили код њих, кћерка им је била на трећој години медицине. Мирослав је изражавао жарку жељу да још једном види Београд и свој Уб. Не знам да ли су им се те жеље икада оствариле. Он нас је једнога викенда возио у село Писац, на сеоску пијацу, где су Инка Индијанци продавали своје производе и сувенире ручне израде. Деловали су ми веома умиљато, са благим осмесима према свакоме.

Из Кускоа смо возом уског колосека путовали за Мацху Пиццху, долином реке Урубамба, која чини горњи слив Амазонке. До подножја Мацху Пиццху, на висини око 2500 м, делом смо пролазили кроз џунглу. До горе смо се попели пешице, веома стрмим стазама. Мацху Пиццху је открио амерички професор универзитета Yале др Хирам Бингхам 1911. године. Град су саградиле Инке, кријући се од шпанских освајача под воћством Писара, који су их немилосрдно пљачкали, злостављали и убијали. Мирко, Луис и ја смо се попели на сам врх Хуаyна Пиццху, за што нам је требало подоста времена и по неколико пилула глукозе. Стравичан је био поглед надоле, низ литице високе 900 метара, на реку Урубамбу, која је хучала и ваљала ”дрвље и камење”. Уживали смо гледајући са врха на који су се само Инке пењале, а повратак нам је чинио још већи страх, јер су се каменчићи шљунка осипали испод ногу и претила је опасност несмотреног склизнућа у понор.

Враћајући се возом за Цусцо киша је падала у џунгли, одакле су до нас допирали урлици дивљих животиња. Када се воз попео на околне брегове, у даљини испод планинских врхова назирале су се светиљке индијанских кућа попут ноћних свитаца. Тада се воз зауставио да изађу локални путници и док смо чекали да крене даље, посматрао сам једнога Индијанца, који је чучао поред мравињака и сладокусно јео живе џиновске мраве.

У близини града Кускоа обишли смо зидине које су Инке саградиле од огромних камених блокова тешких, кажу, и до 30 тона. Загонетно је одакле су их толике довлачили када нема каменолома ни на 100 км удаљености, како су их превозили када тада још нису знали за точак и како су их подизали када нигде нису нађене никакве дизалице. А странице су им тако обрађене да се апсолутно уклапају једна у другу и то без икаквог везивног малтера. Ти зидови грађени су под извесним нагибом да би издржали честе земљотресе, којих је у овом делу света одувек било. О Инкама је најбоље описе оставио Швајцарац Ерицх вон Даникен, кога сам одувек са задовољством читао.

На једној узвишици изнад града Кускоа постоји пећина за коју Перуанци причају да су Инке у њој гајиле златни кукуруз. Они нас упозоравају, уколико уђемо у њу, нико не гарантује да ћемо се и вратити. Ја сам, слушајући ту причу од таксисте који нас је ту довезао, рекао нека они и даље верују у то, а ако је још преостало неко злато од Инка то треба да остане њима, јер су их Шпанци ионако премного опљачкали.

У граду Кускоу постоји манастир Цустодиа де ла Мерцед, у коме се налази златна статуа висока 130 цм од 22,20 кг 22-каратног злата, рађена од 1720. до 1804. године у стилу француског неокласицизма и у бароку. Статуа садржи 1518 дијаманата и брилијаната и 615 бисера састављених од рубина, смарагда и топаза. Познато је да су Инке волели злато и они су га поступком ковања једини у своје време састављали са сребром. Отуда су оставили иза свога постојања тековине своје ”златне цивилизације”.

Дочек Нове године имао сам са друштвом из института и њиховим пријатељима, било нас је близу стотину у приватној кући, а одмах ујутро након изласка сунца, ја сам отишао на плажу. У време мога боравка у Перуу, од октобра до јануара, у јужној хемисфери било је лето. Тако сам те године имао два лета у години.

Пред мој повратак за Југославију сењора Ноyа и њен супруг генерал приредили су ми опроштајни ручак у њиховим приватним просторијама. Ноyа ми је са уживањем показала своју приватну ризницу наруквица, прстења, дијадема, огрлица и златног накита свих врста, у ковчегу око 600 литара запремине. Мешала их је са уживањем. Мени је продала једну наруквицу, коју сам купио за супругу. Кћеркама сам купио Понцхо огртаче са мотивима Инка.

Амбасадор Лука Солдић, који ме је често позивао у канцеларију да причамо, замолио ме је да понесем дипломатску пошту, што сам са задовољством учинио и предао ју је у београдском аеродрому. На аеродром у Лими одвезли су ме Велизар Савић и Илија Паунов, а са аеродромске терасе последња ми је махала Росио док сам се пео уз степенице авиона ДЦ-10. У авиону ме је враћала лепим сећањима музика ”Кондоров лет”. Перу ми је удахнуо лепоту културе Инка цивилизације, коју носим и преносим мојим млађима и, све док будем ходао по земљи, нећу заборавити земљу која ми је пружила толико уживања.

Након тромесечног боравка у земљи Инка, од Лиме смо слетали у Панама ситију, Кјурасау, Каракасу, Мадриду, Цириху и Амстердаму, а од Амстердама за Београд летео сам авионм ЈАТ-а. Путовање и боравак су остали незаборавни.

СИМО ЈЕЛАЧА