О КЊИЖЕВНОСТИ, СТВАРАЊУ И ВРЕМЕНУ
Оливер Јанковић је аутор чије стваралаштво обухвата различите књижевне форме и жанрове, а његов вишедеценијски рад обележен је истраживањем, експериментом и сталном потрагом за новим изражајним могућностима. Као писац и књижевни критичар, књижевности приступа из две перспективе – стваралачке и аналитичке, не либећи се да отворено говори о њеним вредностима, али и слабостима савремене књижевне сцене. У разговору говори о свом књижевном путу, инспирацијама, стваралачким изазовима, положају писца данас, али и о томе шта за њега значе књижевна признања и истинска вредност писане речи.

Оливер Јанковић је рођен 1957. године у Београду где је завршио студије Славистике на Филолошком факултету. Пише поезију, прозу, драме и радио драме за децу и одрасле. Бави се књижевном критиком а пише и афоризме и кратке сатиричне форме.
Објавио је следеће књиге: Мит и завичај (2000, монографија, коаутор), Морска звезда (2000, приче за децу), Распродаја душе (2005, приче за одрасле). Глас ствари (2008. песме за одрасле), Талија и Мелпомена (2010, песме за одрасле) Два реквијема и прегршт живота (2015, песме за одрасле), Менует с непознатим пријатељима (2020, песме за одрасле), Духовитост је дрскост која је стекла образовање (2018, афоризми и сатиричне приче, коаутор са Благом Јанковић), Срећан крај (2019, роман за децу). Сага о Фениксовој смрти (2020, роман).
Антикварница (2022, приче за одрасле), Песми песмино (2022, песме за одрасле), Загонетни случајеви инспектора Тражића (2022, роман за децу), Повест о смрти Кашчеја бесмртног (2024, роман за одрасле). Драмска дела: Мајор Гавриловић (монодрама, Народно позориште Сомбор 2001), Најважнија унука на свету (монодрама за децу, Нови Сад 2001), Дискреција загарантована (монодрама за одрасле 2007.) Мој деда Хогар (позоришна представа за децу, Београд 2018. ). Хроника договорене смрти (монодрама, КЦ Чукарица, Београд 2020), Ла Мадалена (2020, радио драма двојезично издање еглески/српски, Лулу Пресс инц.) Бајка о хлебу и пекару (позоришна представа за децу, Београд 2023.)
На Радио Скопљу, Радио Београду и Радио Новом Саду емитовано му је дванаест радио драма за децу и одрасле. Члан је УКС-а. Први је лауреат награде за животно дело Адам Мицкјевич 2020. коју додељује Свесловенско књижевно друштво. Златно слово (2023. награда часописа АКТ за најбољу књигу кратких прича у 2022. години), Доситејево перо (2023. за роман Загонетни случајеви инспектора Тражића).

Ваш књижевни пут траје већ неколико деценија. Када се осврнете на своје почетке, да ли бисте данас, са искуством које имате, нешто променили у свом књижевном путу или бисте поново изабрали исти пут, са свим његовим успонима и изазовима?
Трасирању озбиљнијег књижевног пута, као и код највећег броја књижевних стваралаца, претходе песмуљци, причице, исцепани листови из свезака и споменара. У мом случају биле су ту и две књижевне награде на конкурсима на градском нивоу у трећем и четвртом разреду средње школе. ”Први мачићи се у воду бацају” – и данас понекад користим ту пословицу. Ту судбину је доживела моја прва збирка љубавне поезије, а такође и недовршена збирка криминалистичких прича.
Оно што је претходило мом озбиљнијем књижевном путу је познанство са Ристом Давчевским из Скопља, уредником у редакцији радио-драме на Радио Скопљу. Он ми је помогао својим искуством и техничким знањем да лакше упловим у тај радијски свет који сам и пре тога пажљиво слушао и пратио гласове глумаца који су долазили из те направе која је у то време имала зелено око и скалу која је хватала скоро све Европске радио станице. 1987. године је Радио Београд на конкурсу за откуп радио-драма у категорији научне фантастике наградио другом наградом и откупио моју драму ЛА МАДАЛЕНА.
Првонаграђена драма је отишла на међународно такмичење у Ларнаку, а моја драма је неколико година касније преведена на македонски и са македонским глумцима, режисером и композитором доспела на Недељу Југословенског радија у Охриду. То што Македонци нису изабрали ниједног свог аутора у тој категорији, него мене, сматрам за један изузетан гест и потврду Мадалениног квалитета. Све радио-драме са тог фестивала су преведене на енглески, а Мадалена је 2020. године објављена двојезично у Америци.
После тога је настало још једанаест радио дрма за децу и одрасле које су емитоване осим у Скопљу и у Радио Београду и Радио Новом Саду и пет драмских минијатура емитованих на Радио Београду. После тога су настале књиге прича и књиге песама, а касније и два романа, док је трећи на путу да обуче своје корице које су већ направљене.
Да ли бих нешто променио у свом књижевном путу када бих могао? Да потрудио бих се да раније објавим прву збирку поезије која је чекала неко време да буде објављена. Осим тога ништа не бих мењао, јер успони и падови, као и изазови се налазе на сваком путу који као уметници савлађујемо. Ако покушамо да идемо другим путем, без обзира на степен искуства који смо до сада стекли и тамо нас чекају изазови и препреке који би били нешто друкчији, али свакако би постојали, јер ”није живот што и поље прећи” што записа Борис Пастернак.
Студирали сте славистику, а током година стварали сте у различитим књижевним облицима. Колико су Ваше образовање, читање и сусрети са другим књижевностима утицали на Ваш ауторски израз и поглед на свет?
Лично мислим да на сваког младог човека који има таленат за неку врсту уметности, прилично утичу студије које је уписао. Свакако да је руска и пољска књижевност оставила сталан и дубок траг у мојој укупној оријентацији ка стваралаптву, у мојим судовима и размишљању. Први пут сам био у Пољској када је Карол Војтила постао Папа Јован Павле други. Имао сам прилику да ослушнем раздрагано било тог словенског, а тако католичког народа. Одласци у цркве и манастире, упознавање католичке вере, резултирале су првим скицама и причама.
Као млад човек који воли тај народ који је пропатио и у Првом и у Другом светском рату, почео сам да стичем уверење – да католичанство као религија донекле мења дух словенског народа, те да словенски народи који нису православне вере, донекле одступају од матрице славизма. На конкретном књижевном плану, био сам, да тако кажем ”скоро заробљен” Маестром и Маргаритом и морао сам да сачекам мало више од једне деценије да се Булгаковљев маестрални роман неком врстом узора и утицаја, не прелије у ”Сагу о Фениксовој смрти” коју сам започео пре моје тридесете године, а завршио тек у својој четрдесет другој години.
Писали сте и за децу и за одрасле, а окушали сте се у поезији, прози, драми и радио-драми. Шта је то што повезује све облике Вашег стваралаштва?
Поседујем једну добру и донекле ретку особину. Кад настане идеја да пишем о нечему, уз ту идеју одмах ”добијам” и сугестију у ком жанру ћу ту идеју најбоље обрадити. Превасходне су ипак приче којих сам написао нешто мало преко три стотине. Оно што донекле повезује све облике мог стваралаштва је жеља за истраживањем, експериментом и преласком из реалистичке равни у друге нивое стваралаштва.
У прози то су биле две књиге прича у жанру магијског реализма. У поезији су то биле три књиге поезије реификације и анимизма (од латинског рес реи – ствар) у којима сам песнику одузео глас и дао га стварима да се саме опевају. Добар пример за поређење је Дикенсова новела ”Цврчак на огњишту.” Рецензент прве књиге поезије мр. Душан Стојковић је моју поезију довео у везу са Френсисом Понжом, кога сам читао низ година касније.
У области радио-драме су то биле драме из области научне фантастике, а први роман који сам написао ”Сага о Фениксовој смрти” имао је поднаслов – мозаички мулти арт роман у 42 сцене и писан је ”оком камере” донекле слично ”Менхетн трансферу” и роману ”Видео” од Милана Оклопџића.
Добитник сте више књижевних признања, међу којима су награда за животно дело „Адам Мицкјевич“ и „Златно слово“. Шта Вама лично значе књижевне награде и колико признања утичу на писца, његову стваралачку слободу и однос према сопственом раду?
Да се не лажемо, награде сваком пријају. Ове две које сте навели сам добио за књиге приповедака, прву додељује Свесловенско књижевно друштво, а ”Златно слово” је награда часописа АКТ за најбољу књигу кратких прича објављену у току претходне године. Драга ми је и награда за песму на Шумадијским метафорама 2012. године. Међутим, сваке године ми имамо све више и више књижевних награда.
У последње две године многе издавачке куће су установиле књижевне награде за књиге које су објављене у оквиру њихових едиција. То је подилажење ауторима и стварање утиска да чак и почетници могу стварати веома добра књижевна дела. (То је могао Данило Киш који је у својој двадесетпетој написао роман ”Башта пепео”, Ипак, морамо се запитати колико уопште таквих Данила има?) То је апсурд који би требало сузбити, али неће бити сузбијен јер прија и издавачким кућама и ауторима.
Читаоци ту нису битни. Књига је ”окићена” наградом и очекује се да јој сви ”скинемо капу.”
То увелико води у озбиљну девалвацију књижевних и уметничких вредности. Уместо да награде подстичу, неки писци, поготову млади доживљавају их као нешто што се подразумева да ће им бити дато. Још апсурднија ситуација је са књижевним и песничким манифестацијама где аутори за прочитану песму добијају захвалнице, похвалнице, благодарнице… без обзира какву глупост су написали и прочитали.
Достигли смо тачку апсурда у којој, аутори уместо да унапређују своје књижевне вредности и квалитет стваралаштва, књижевним наградама и захвалницама, похвалницама, благодарницама потхрањују своју сујету.

Као књижевни критичар, али и као писац, имате прилику да књижевност посматрате из две перспективе. Колико критичко размишљање утиче на Ваше писање и колико је писцу данас важно да буде и сопствени критичар?
Питање перспективе је врло занимљиво питање. Оно што бих хтео да истакнем је то да је приликом читања књига других аутора, књижевни критичар је код мене доминантнији од обичног читаоца. Другим речима књиге читам углавном из позиције књижевног критичара, а врло мало из позиције обичног читаоца. То је професионална деформација, јер се скоро пола живота – овог старијег и искуснијег дела бавим књижевном критиком, тако да не могу да замерим самом себи на таквој ситуацији.
Из позиције писца читам само оне књиге из којих могу да нешто корисно сазнам и евентуално научим из области стила писања, односа писца према читаоцу и слично, а данас је таквих књига релативно мало. Најтеже је бити сопствени критичар када се стави тачка на причу, роман, драму. Међутим и дан данас се трудим да се придржавам крилатице коју сам смислио да бих одржао оптималан однос према свом делу. Она гласи – строг према другима, суров према себи.
Како данас гледате на књижевност и положај писца у друштву?
Мислим да је књижевност као једна од најбитнијих грана уметности доживела свој процват крајем деветнаестог и почетком двадесетог века. Време великих романа и великих писаца је одавно прошло. Наравно, постојали су и постоје писци који су и после тог периода својим раскошним талентом бакљу писане речи држали високо изнад својих глава, као што су Киш, Павић и неки други. Поезија се захваљујућу својој флексибилној форми упорније бори против урушавања писане речи.
По мени је последњи велики и успешни талас који је освојио целу планету и придобио срца стотина милиона читалаца био магијски реализам. Књижевност постмодернизма ме подсећа на просјака који сав у закрпама седи испред цркве и проси. Форма је сасвим прогутала фабулу и све чешће можемо да се питамо, не шта је писац хтео да каже, него шта је то што је писац уопште хтео да напише.
Што се тиче положаја писца у друштву мислим да он није био никад гори него сада. За културу се (још увек, а надам се да ће се то ускоро променити на боље) у Србији издваја 0,56% – 0,57% државног буџета, док се на Исланду одваја 2,2%, Данској 1,2%,, Норвешкој 1,1%. Многи часописи не добијају финансијску помоћ у својим локалним срединама, а хонорари за приче, есеје, песме и слично се још после 2000. године па наовамо не исплаћују ауторима. Писцима треба да буде част што су објавили у неком часопису.
Када посматрате савремену књижевну сцену, шта Вас охрабрује, шта забрињава, а шта бисте волели да се промени у односу између писаца, издавача, критике и читалаца?
Постоји нешто на савременој књижевној сцени што ме истовремено и охрабрује и забрињава. С једне стране лепо је да се већи број људи него раније бави писањем. Углавном су организовани у књижевним клубовима. Клубови обично објављују часописе и зборнике. С друге стране, као што у једној својој песми написа Бранко Миљковић ”поезију ће сви писати.”
Баш то обиље поезије утиче на смањење квалитета и да тако кажем ”инфлацију књижевних вредности”. Издавачи би требало да више учине за маркетинг и рекламирање књига, организовање књижевних вечери и гостовање писаца. Нажалост већи део ради по принципу – плати и узми књиге. Књижевна критика се углавном свела на хваљење и хвалоспеве упућене писцима. Кад хоћу да прочитам неку добру и реалну књижевну критику узмем Летопис матице Српске, Лучу и сличне часописе. Често и сам дајем савете млађим писцима за које ми се учини да имају талента.
Осим савета ту су критике и замерке које пишем у месинџеру. Већина њих то прихвати и захвали на савету, мада ту и тамо има и оних других који не воле да им неко ”завирује” у песму.
После толиких објављених књига и година посвећених различитим облицима стваралаштва, на чему тренутно радите и шта читаоци могу да очекују од Вас у наредном периоду?
Током претходне две године сам писао роман о позоришту и он би требало да буде објављен ове или почетком наредне године. Пролеће 2026. било је резервисано за рад на драми ”Три краља”. Међутим у то време сам урадио и драматазицију прича Слађане Белко ”Креденац пун уздаха” а такође и режију, коју смо сви помало допуњавали и дорађивали. Из жена које нису никад глумиле извукао сам максимум и тако је настала дуодрама. ”Креденац пун уздаха” се као једна камерна представа игра у Атељеу Кључ сваке последње суботе у месецу. После скоро четрдесет година писања драмских текстова и неколико драматизација, испунила ми се жеља да најзад потпишем и режију.














