
Књижевно стваралаштво Саве Гуслов Марчета дубоко је уткано у завичај, породичну историју и судбине обичних људи, чија снага и животна искушења постају неисцрпна инспирација за њене стихове и прозу. Ауторка деветнаест књижевних дела, добитница бројних признања и награда, својим стваралаштвом чува успомене на Змијање, снагу змијањске жене, али и свет детињства, емоција и људске доброте. Поводом награде „Печат Давидов“, разговарали смо о књижевном путу обележеном стваралачком истрајношћу, животним искушењима и љубављу према писаној речи, која и данас, упркос свему, не престаје да живи.
Поред Грозде Регодић, овогодишња сте добитница књижевне награде „Печат Давидов“, признања које додељује Друштво књижевних стваралаца у сарадњи са издавачком кућом „Тривунија“ књижевника Војина Тривуновића. Шта за Вас значи ова награда, посебно ако се има у виду да је иза Вас дуг и садржајан стваралачки пут, обележен бројним књижевним признањима, али и животним искушењима?
Награда ,,Печат Давидов” је једна, од мени посебно драгих награда као што су то и награде; ,,Признање за емотивну искреност, протестну и ангажовану лирику” у цјелокупном књижевном стваралаштву, КР Кордун и Књижевног ЕСНАФ-а Београд, ,,Гајков пјеснички шешир” Српског Културног Центра Модрича. Награда, ,,Печат Давидов” који ми је додијелило Друштво књижевних стваралаца и и издавачка кућа Тривунија. Као и друге двије, додијељене су ми за укупан књижевни рад, по избору колега који су мишљења да их заслужујем, Зато и јесу посебно драга.
Признања оних који раде исти посао, а уз то се баве критиком и рецензијом, те једногласно одлуче да сте га баш ви заслужили, много значе нама који стварамо годинама, а налазимо се као листови на вјетру. Поред мноштва награда за приповјетке и поезију на разним конкурсима у Републици Српској, Србији и Њемачкој, гдје се оцјењивало умијеће стиховања и приповједања. Награда ,, Печат Давидов ” је испред свих, јер носи име Кочићевог јунака и симбол је мог родног краја коме сам поклонила хиљаде страница прозе и поезије.
Ваша животна прича необична је и снажно повезана са местима у којима сте живели – од родног Доњег Раткова, преко Чађавице и Мркоњић Града, до Бањалуке. Колико су те животне сеобе и различите средине утицале на Вашу поезију и прозу? Да ли је писање било начин да сачувате везу са завичајем?
Веза са завичајем се носи у срцу. Ту везу чине успомене на дјетињство, на драге људе, догађаје и предјеле којим су ме водиле моје животне стазе. Живот сваког човјека је роман, а наведене љубави су стиховане јер сам битисала са њима.
Колико је било тешко бити жена која пише у времену и средини у којој се од ње пре свега очекивало да испуњава породичне и свакодневне обавезе? Да ли сте икада помислили да одустанете од писања?
У времену од непуних дванаест година, које сам провела у заједничком домаћинству, ноћу када сви спавају, ја сам читала.
Имала сам тада збирку пјесама, започету у Бањој Луци, настављену под окриљем ноћи.Та, откуцана збирка и још двије у рукопису нису преживјеле гранатирање Мркоњић Града. Послије рушења поткровља моје куће, створио се у мени инат, те сам почела поново писати, али је то био дневник ког сам сачувала, али му још није вријеме за објаву.

У Вашој библиографији налазе се збирке прича и песама, књиге за децу, монографија породице Врањеш са Змијања, али и романи „Шест дуката за Иконију“ и „Хаљина од мајчиних суза“. Чини се да су породична историја, судбине обичних људи, женско искуство и емоције важни мотиви Вашег стваралаштва. Одакле црпите инспирацију за ликове и приче које преносите на папир?
Да, у праву сте, написала сам седам прозних дјела од тога два романа. Моја инспирација су суровост и у тој суровости сналажљивост мојих стварних јунака. Ја сам рано схватила да змијањска жена не мора носити пушку да би била хероина. Живот жене на Змијању, на безводним и неплодним обромцима Мањаче су борба непрестана. Мој роман ,,Шест дуката за Иконију” као и приповјетке ,,Поруб”, засновани су на истинитим догађајима.
Да ли можете замислити да жена на леђима носи дрвену вучију (бременицу), у коју стаје тридесет литара воде, по седам километара уз змијањске врлети? Да ли можете замислити да на локви која се зими заледи, сјекиром пробија лед, да опере рубље од десет чланова домаћинства. Да небих дужила, о осталим обавезама змијањске жене закључите сами. Оно што ме је нагнало да напишем наведени роман је неисцрпна снага, воља, а посебно домишљатост духовитост и у сред тежине живљења пјесма која се чула са свих страна у предвечерје, када се од торова, враћају кући.
Роман „Шест дуката за Иконију“ био је у ужем избору за награду „Златна сова“, а посебно је занимљиво што сте га звучно снимили за слепа и слабовида лица Републике Српске. Колико Вам је значило то што сте своје дело учинили доступним и онима који књигу не могу да читају на уобичајен начин? Да ли писац има посебну одговорност да његова реч допре до што већег броја људи?
Кажу да људи не треба да буду поносни. Ето, ја сам се тако осјећала када сам послије скоро шестосатног читања романа за слијепа и слабовида лица, дошла код њих у Завод, а они сви у глас, затражили да им поново прочитам невријеме из романа. Мислим да је роман ,,Шест дуката за Иконију” уз поему ,,Кочићу петру на Свету Петку Трнову”, нешто посебно у мом књижевном опусу.
У Вашем стваралаштву посебно место заузимају детињство и свет најмлађих, чему сведоче књиге „Гдје станују несташлуци“, „Једна пјесма ,два дуката“, “ Радња, стање и збивање!, и бајка “Клупко златне паучине”. Шта Вас привлачи писању за децу и колико је важно сачувати дечју машту, непосредност и радозналост у времену у којем одрастају уз екране и дигиталне садржаје?
Да. Најмлађи имају и даље ће имати посебно мјесто у мом књижевном раду: Прије него било шта кажем о дјечијој поезији, рећи ћу о бајкама за дјецу које су рођене на Змијању. На жалост имам само један примјерак Од 2009. године смјенило се неколико генерација. Жао ми је што нисам у могућности да објавим друго издање. Исто је и са књигама поезије ,,Гдје станују несташлуци” (2004.) и ,,Једна пјесма два дуката” (2009.).
Роман ,,Хаљина од мајчиних суза”, бајка о дјевојчици из Дома за незбринуту дјецу Рада Врањешевић објављен је 2017. године и био је најчитанија књига у Дому. Збирка поезије ,,Радња Стање и збивање” (2023.) је посљедња коју сам објавила за дјецу. Припремила сам за њих три збирке поезије, које чекају боље дане. Није лако писати за дјецу. Дјеца су велики критичари. Зато је дружење са њима препуно лијепих тренутака и утисака. Дружења су честа на обострано задовољство.
Рекли сте да сте престали да водите евиденцију о бројним награђеним причама и песмама, али да и даље пишете зато што то волите и надате се да ћете трајати. Шта Вас и данас покреће да узмете перо у руке? На чему тренутно радите и постоји ли нека књига коју посебно желите да оставите иза себе?
Да, одавно сам престала водити евиденцију о наградама. Пишем зато сто волим и што се надам да ће од до сада објављених деветнаест дјела бар нешто остати запамћено. За мене је успјех да ме људи памте по једној пјесми, причи или роману. Када сам код романа управо завршавам нови роман. Наравно, чекаће, као и све што је до сада чекало , боље дане за објављивање.














