RAZUMENKA MARKOVIĆ – NA KORAK OD DUŠE
U vremenu u kojem se čovek sve češće oseća kao putnik bez mape, a umetnost kao prostor koji algoritmi nastoje da prisvoje, postoje autori čije delo podseća da se svet još uvek drži na onome što je najjednostavnije i najteže: ljudskoj svesti, empatiji i rečima koje nisu napisane da bi se svidele, već da bi nešto odbranile. Razumenka Marković pripada tom redu stvaralaca.
Njene priče i pesme, bilo da govore o majkama koje nose tuđu sudbinu kao sopstvenu, o nerođenim pesnicima kao simbolu prekinutih života, o Milovanovim nežnim milovanjima, jutrima koja se rađaju iz bola ili Olgi koja zna da je bez ljubavi život ništa, povezuje uvek ista nit: čovek koji se ne predaje. Onaj koji, uprkos svemu, ostaje uspravan, pamti, veruje i voli.
Razumenka piše iz života, nema potrebu da promišlja šta da napiše, samo da iskustvo prilagodi formi i stilu. Njena proza prožeta je živim sudbinama, licima, bolom i svetlošću. U tom jeziku nema poze, hladne distance ni stilizacije radi same stilizacije; sve je proživljeno, doživljeno i unutrašnje. Zato njeni tekstovi deluju kao dokumentarni kadar: čitaocu se čini da je bio tamo, gledao, slušao i osetio.
Nedavno učešće na festivalu ARLEMM u Arilju samo je potvrdilo ono što njeno stvaralaštvo već godinama svedoči: pred publiku može stati bez potrebe da se dokazuje, jer reči to čine umesto nje. Arilje, sa svojom prirodom, muzikom i književnošću, postalo je idealan prostor da se njen tihi, ali postojani glas još jednom čuje. Glas koji ne žuri, ne trči za trendom i ne pristaje na brzinu vremena.
Razumenka Marković stvara iz zavičaja, ali u njemu ne ostaje zatvorena; piše o porodici, a ipak ne zatvara vrata svetu; govori o bolu, ne odustajući od svetlosti; bavi se duhovnošću, bez bežanja od stvarnosti. Veruje u čoveka, ali dobro zna koliko je težak teret koji danas nosi.
U razgovoru koji sledi otvaramo teme stvaralaštva, stvarnosti, zavičaja, duhovnosti, algoritama, mentalnog tereta vremena, čitanja, nagrada, kolegijalnosti i onoga što ljudsko biće drži uspravnim.
Biobibliografiju autorke možete pročitati OVDE.
ČUDASTVENO ARILJE
Nedavno ste učestvovali na prestižnom festivalu ARLEMM u Arilju. Kakve utiske nosite iz tog susreta prirode, muzike i književnosti? Koliko nam je danas potrebno vraćanje živim umetničkim i lokalnim scenama, posebno u dobu digitalne ubrzanosti?
Na početku želim da Vam se zahvalim na prostoru koji dajete stvaraocima, a što se ovog razgovora tiče, i na strpljenju da uskladimo termine.
Počinjemo prvim slovom azbuke, dakle A, kao Arilje, kao Arlemm. Mojoj Požegi najbliži komšija, grad zadužbine Stefana Dragutina, zavičaj Doroteja, moja draga srednjoškolska uspomena, podnebesni rudnik „crvenog zlata“ i rasadnik vrednih ljudi.
Festival ARLEMM je magični kulturni praznik koji spaja prošlost i sadašnjost, kroz vrhunsku muziku raznih žanrova, na scenama uz srednjovekovne zidine crkve Sv. Ahilija, pod živim okom jedinstvenog Plavog anđela kojem se obratio i Branko Miljković stihovima: „Nepomičan si i zato te ne mogu stići.“ Kako Arilje izgleda u vreme ARLEMM-a? Čudastveno!
Ta mala varoš velikog Dobrila Nenadića, u te dane, nije ništa drugo nego muzej pod otvorenim nebom, jedna velika umetnička radionica na kojoj se „ubija strah pred belim“, rascvetavaju muzički snovi, oštre reči, a stilovi poliraju. Celo Arilje u tih nekoliko dana posetioce daruje stvarnim, opipljivim doživljajem, koji dugo, dugo nakon gašenja svetla pulsira u krvi, za razliku od digitalnog sveta koji nudi instant zadovoljstvo i „bliskost“ koju potire vreme između dva treptaja oka. Ovo nije kritika tehnologije. Ona je neophodna kao asistent, alat za organizaciju i promociju, ali nikako ne menja lično iskustvo predvečernjeg razgovora sa Rzavom, šetnje nevelikim korzoom na kojem će nas pozdraviti Dobrilo sa murala rečima: „Uradio sam koliko sam mogao, a mogao sam koliko sam uradio.“ Sve je u Arilju blizu, na korak od duše. Tu je i Konak serdara Mićića, baš naspram biblioteke, a nasuprot crkve na drugoj strani ulice je spomenik malini. To je rad akademskog vajara Velimira Karavelića koji prikazuje ženu sa gajbom malina. Tadašnje kritike o njenom grubom izgledu promašile su suštinu vajareve poruke. Karavelić nije vajao zvezdu sa kanskog tepiha, već stub kuće i imanja, ženu koja je poranila, „zoru prevarila“, i uradila sve kućne poslove kako bi što više vremena provela u malinjaku. Ovo je, dakle, spomenik ženskoj snazi.
Kada se sve ovo sagleda, dok se punoletstvo Arlemm-a već skicira za 2027. godinu, svesna sam da je moje učešće tek jedna skromna nota u velikoj simfoniji.
,,LEP NESPORAZUM”
Vaše ime se često nalazi među zapaženim učesnicima književnih konkursa i festivala, a priznanja prate vaš rad. Kako ih danas doživljavate — kao potvrdu da je vaša poetika pronašla put do čitalaca ili kao novi unutrašnji podsticaj?
Na nagrade i priznanja treba gledati iz više uglova, jer smo mi prvo ljudska bića od krvi i mesa, a potom stvaraoci. Kao ljudska bića, potpuno je prirodno da imamo želju da se takmičimo ili da se spustimo niz strmu stazu, pa makar se i ugruvali. To je potreba da van svog prirodnog staništa izvagamo sebe.
Međutim, gledano sa stvaralačkog nivoa, umetnost nije atletika. Često komuniciram sa izrečenim mislima onih koji su ovim putem prošli pre mene. Borhes je govorio da su nagrade samo „lep nesporazum“ i da se uvek više ponosio knjigama koje je čitao od onih koje je napisao. Sa druge strane, Žan Pol Sartr je otišao toliko daleko da je odbio najveće književno priznanje verujući da nagrade mogu da zarobe pisca i pretvore ga u sopstveni spomenik pre nego što završi svoj put. Kada sve to sagledamo, svesni da nas jednog dana čeka ono u čemu smo svi jednaki, trka za nagradama ima smisla samo ako medalje nisu uspavanke, već dosadni komarci koji nas drže budnima. Nagrada ne sme da bude tačka smirenja, već obavezujuća da se ostane u kondiciji, ako ne stvaranjem, a ono učenjem, traganjem, dopunjavanjem svojih depoa novim sadržajima. Potreba za podrškom je iskonska i ona je došla rođenjem. Detetu je potrebno ohrabrenje za prve korake, da zapliva, da se osamostali na rolerima. Tako je i na stvaralačkom putu, nagrade i priznanja su podsticaj da se zamahne ka pučini i zaroni u dublje vode, mada niti su konkursi istog kalibra, niti su priznanja istog značaja. To nebo je šarenoliko i u toj radnji ima puno bižuterije. Ponekad je učešće na pojedinim konkursima vrsta samopovređivanja i to može da bude deprimirajuće za mlade pesnike autentičnog izraza. Za nas, koji u saldu imamo razne životne utakmice i koji smo svedoci da samo ono što je vredno prolazi carinu vremena, to je još jedno iskustvo koje ne lije kalimerovske suze.
Značajan broj dobrih stvaralaca izbegava takve konkurse, a ja spadam u onu grupu koja je morala sa unutrašnje strane da vidi kako ta družina „ja tebi, ti meni“ izgleda. Loša strana ovoga je gubljenje vremena, a dobra što će od tih iskustava nastati dobra priča ili drama. Još ne znam gde će se junaci pokazati u boljem svetlu!
Lično, mnogo mi znači objava u književnim časopisima i učešće na konkursima iza kojih stoje institucije. Postoji i nekoliko međunarodnih manifestacija koje svojim formatom i načinom kako su organizovane postaju institucije. Jedan od njih je Festival kratke književne forme „Zaton“ u Crnoj Gori. Spiritus movens festivala je književnik Gordan Čampar, a ono što se dešava u malenom Zatonu (mesto pored Bijelog Polja) je dokaz da se po velike kulturne sadržaje ne mora ići u metropole. Na tom malom prostoru srela sam odlična prozna i poetska pera, a stihove Vite Nikolića slušala iz usta barda Crnogorskog narodnog pozorišta Slobodana Marunovića. Magnetizmu ovog festivala svakako doprinosi i kompetencija žirija na čelu sa prof. dr Draškom Došljakom.
ŽENE VANSERIJSKE SNAGE
Vaš život i pisanje čvrsto su povezani sa Čačkom i Požegom — gradovima koji u vašoj prozi, kao u priči „Majka Dragana“, postaju poprišta velikih životnih drama, ali i sigurni oslonci. Na koji način ti prostori oblikuju vaš književni senzibilitet i da li su za vas pre svega geografija, pamćenje ili stanja duha?
U Čačku sam živela samo prve četiri godine života. Zbog okolnosti opisanih u priči „Majka Dragana“ , taj grad je najmanje geografija. Sa ove tačke, on je arheološko nalazište svitka na kojem je pre nego što sam naučila slova pisalo da život nije umiljato mače.
Detinjstvo i ranu mladost provela sam u Požegi, a život su mi obeležile tri žene vanserijske snage: majka, tetka i baba. Njih je život višestruko proturao kroz žrvanj, ali su do kraja ostajale dostojanstvene i cele, ne dozvolivši nikada da im preko usana pređe prekor Bogu ili reč nesreća. One su bile oskudne pismenosti, a na sreću i nesreću su gledale filozofski, baš onako kako je Jovan Dučić pisao: pravo da kaže da je nesrećan ima samo onaj čovek koji je star, bolestan, usamljen i siromašan. Ako jedno od ova četiri uslova izostaje, onda nije nesrećan.
E, zato su njih tri uvek blagosiljale neki od četiri izostala uslova, zahvaljujući kojem je naš život zvonio od smeha, radosti niotkuda, pa i sreće! Da, mi smo uprkos materijalnoj oskudici, tesnom životnom prostoru i hroničnom nedostatku majke bili srećni! U tim uslovima delili smo šta smo imali i tako se učili solidarnosti, mali prostor nas je naučio bliskosti,a babine lekcije, precizno ciljane spram uzrasta, su napravile temelj naših karaktera. To je bio profil onih osoba koje su otac i majka, psiholog i pedagog, trener i lekar, sud i sudija, veroučitelj i građanista, vidovnjak vanjskih i unutrašnjih rana, apotekar za ljudske i božanske boli. Pokretna pričaonica karmičkih iskustava iz daleke prošlosti i čuvena rečenica : „Kada đedovi jedu kiselo grožđe, unucima trnu zubi“. Moja malena glava je priče doživljavala kao dođagaj koji je nakalemljen pravdom da bi se nedovoljno verujući ljudi zaplašili i u sebi suzbili poriv da drugom učine loše. Vremenom sam uočavajući brojne životne senke shvatila da rođenjem ne nasleđujemo samo boju očiju, kose, visinu, sklonost ka gojaznosti i određenim bolestima, već i strahove, neispunjene želje, nedosanjane planove, neostvarene ljubavi, potrebu da se namire neki dobri ili loši dugovi… itd.. Kada ta matematika počne da se dešava, naše je da prihvatimo svakoga u životu kao učitelja neke lekcije.
Priča „Majka Dragana“ ostavlja snažan, gotovo filmski utisak i svedoči o izuzetnoj žrtvi i majčinskoj snazi. Koliko su porodična pamćenja i koreni temelj na kojem podižete svoju književnu kuću?
Mamina prerana smrt je bila brodolom. Priča o njoj je izletela iz mene skoro godinu dana nakon njene smrti, na letovanju Crnoj Gori, jedne noći, pošto su deca pospala. Prenela sam taj život na papir i već sutradan sam osećala da nečeg teškog nema na mojim mladim ramenima. Priča nije umanjila nedostajanje, ali je na neki način zasijala da osvetli čitaocima lica njihovih žena heroja. Ovo podneblje takvim ženama nije oskudevalo.
Nije njeno herojstvo usamljeno. Neke žene sličnih sudbina sam ovekovečila u pričama i pesmama.
Razdvojen život i njen odlazak u Holandiju nije bio lak i detinjstvo mi je prolazilo u raspustima i rečenici ; „Idem kući“, a to je značilo odlazak u zemlju tulipana, jer mi je kuća bila tamo gde je majka ili tačnije kuća je svuda gde si uz majčine skute.
Mama je za današnji pojam bila više nego skromnog obrazovanja, ali se jako dobro snašla u novoj sredini, naučila holandski jezik, a potom i nemački kako bi potražila svog oca u Nemačkoj. Zahvaljujući njoj naš život je obogaćen za još jednu životnu ulogu, ulogu dede koga smo upoznali, ali ne samo to, u naš život je ušao i ujak Hans, mamin polubrat iz dedinog drugog braka sa nemačkom udovicom Elizabetom Olševski. Mnogo kasnije, u nekom kopanju po porodičnim sudbinama, ispostaviće se da je Elizabetin muž nastradao u okolini Požege. Pominjem ga u jednoj priči.
Holandija je, uprkos neprebolnim gubicima, bila i ostala velika impresija, dragoceno iskustvo i ljubav zauvek. U potpunosti je, meni, veoma rano zaraženoj knjigama i umetnošću uopšte, zadovoljila kulturne potrebe i dala mnoge odgovore. Danas to koristim kao rudarsku lampu u oknima sećanja. Kostur svega što napišem je iskustvo. Ono samo traži da izađe, a kada to reši, onda dolazi do neke vrste razboljevanja za koje samo ja znam. Počne lagano i podmuklo kao mala nelagoda u solarnom pleksusu, a onda zahuktava, nekad danima, nekad mesecima. Kada dođe trenutak da izađe na svetlost, moje je samo da uzmem olovku i slušam diktat. Sve što sam do sada napisala preživelo je malo ili nimalo korekcija. Ali, ima još nešto što sam u zrelim godinama shvatila. Naše su duše potpuno ravnomerne polovine naših roditelja. Ako jednog od roditelja ignorišemo, mi ne radimo ništa drugo nego gnječimo tu polovinu duše. Kroz mnoge knjige iz filozofije, psihologije, teologije, antropologije, sociologije, kroz junake klasične književnosti — odgonetala sam očev i moj odnos. Odgovor sam dobila od Helingera. Kada sam ocu oprostila i stavila ga u srce pored majke, uz zahvalnost za život, posle četrdeset godina od prvih nagrada i više od dvadeset godina od povlačenja iz javnosti, ohrabrila sam se da sa pesmama i pričama izađem u javnost. Talenat za retoriku, pisanu reč, muziku i umetnost uopšte nasledila sam od oca. Ako ima nešto u ovome što pišem, to moj otac govori kroz mene.
NOVI ŠUMOVI
Književnost se često doživljava kao usamljenički čin, ali vi ste prisutni u javnom književnom životu, na festivalima i u saradnjama sa udruženjima. Šta vam donose kolegijalna razmena i podrška među autorima u današnjim okolnostima?
Književna zajednica u Srbiji danas je dinamična, ali i podeljena, finansijski nestabilna, obeležena smenom generacija i potragom za novim načinima opstanka. Podela dolazi i politički, što ne bi smelo. Piscima kroz istoriju nikada nije bilo lako. Ovo vreme je obeleženo hiperprodukcijom i znam da ne govorim ništa novo. Velike književne nagrade često naše uši zaparaju ružnim komentarima ili aferama. Ali nećemo o tome. Ima nešto drugo loše, a to nam niko nije nametnuo: mnogo se manje čita nego što se piše, za kvalitet je neophodno da bude obrnuto. Pisanje je solistički čin, ali je potrebna vrednosna saradnja jer je opstanak književnosti kolektivni čin. Vrednosna saradnja počinje onda kada prevarimo ego i u uspehu drugog ne vidimo pretnju već dokaz da je moguće dobro pisati. Uzajamna podrška znači sa pažnjom pročitati objavu svog kolege i iskreno dati komentar. Ne stikerisati! Dijalog je prostor rasta samo onda ako smo spremni da slušamo druge, a ne da nestrpljivo iščekujemo trenutak da mi govorimo. Uostalom, imamo dva uha i jedna usta, što znači treba da duplo više slušamo i da duplo manje pričamo. Prostor rasta se ne stvara samo u salonima sa tradicijom, već i u oazama po obodima zvaničnih institucija. Bitno je šta nas okuplja. Ako se okupljamo oko jasnih etičkih i umetničkih principa uz ograđivanje od estradizacije, onda imamo jezgro u kojem bezbedno možemo da stanemo pred kritiku i ona je u tom slučaju lekovita. Na sreću, imam osobe sličnih svetonazora. To su stvaraoci van buke čija će dela bljesnuti kroz kapiju vremena za koje sam sigurna da će doći.
To su oni pravi koji ćute na nepravde, ne zato što su uplašeni, već zato što znaju da je stvaralaštvo rad na duge staze. To su oni kojima dostojanstvo brani da „ratuju“ i gube vreme na besmislena kuloarska prepucavanja, jer znaju da ono što rade vredi i bez potpisa bilo koje komisije. Dostojanstven pisac ne prosi pažnju, ne dogovara se sa žirijem, ne kalkuliše i ne radi neetičke stvari da bi druge zadužio. Dobar pisac stvara dela za vreme u kojem se gore pomenutih niko neće sećati.
U dobu kada se sve češće govori o algoritmima, a sve ređe o delu koje nastaje iz dubine autorske svesti, kako vidite ulogu pisca? Može li se uspostaviti zajednička misao između kulture, religije, tehnologije, ekonomije, filozofije, umetnosti i književnosti? I šta je danas najteži teret savremenog čoveka — fizički ili mentalni?
Tekovina novog doba nam nameće i temu algoritama i pisanja, kao nove šumove. Veštačka inteligencija piše pesme, priče, eseje i postavlja se pitanje šta je specifično u književnosti koju je napisao čovek. Odgovor je jednostavan — proživljeno iskustvo i emocija, što mašina nema. Otuda su mi čudni komentari da je teško prepoznati šta je napisao čovek, a šta veštačka inteligencija. Pokušajte da vičnoj vezilji podmetnete milje koje je vezla mašina! Isto je i sa pisanjem. Imala sam priliku da vidim te cepanice nabacane u katrenima, čak sam pročitala i jednu priču za koju je jasno kao dan da ju je pisala veštačka inteligencija. Jedino tragično je što je ta priča na jednom konkursu nagrađena! Ali to nije do autora, to je do žirija, zato sam u prethodnom odgovoru pomenula kompetentnost žirija. Mašina se ne može nadmudrivati sa znalcem u poslu jer ona može da koristi samo do tada stvarano i uspešno i ne zna vrednost nesavršenosti i ranjivosti. Ne bojim se za pravu književnost sve dok ima onih koji znaju da opišu potres nekog susreta ili plimu misli koje se sudaraju na daljinu. To su stvari koje su imune na kodove. Izložba A.R.N.O mr Milice Raičević daje odgovor zašto čovek umire zagledan u nebo u kojem se ogleda livadsko cveće kada je medicina uspela sve organe da mu učini besmrtnim.
Zajednička misao tehnologije, religije, filozofije, ekonomije i umetnosti je pitanje redefinisanja i očuvanja ljudskosti u tehniocentričnom svetu. Često čujemo pitanje: gde prestaje mašina, a gde počinje duša? Tehnologija nudi svoja pravila i obećava besmrtnost, religija podseća na duhovnu vertikalu, filozofija nudi alat za razumevanje sveta, ekonomija pomaže da pametno odlučujemo u situaciji ograničenih resursa, a umetnost slavi ranjivost, te je stoga njen zadatak da odbrani taj neuhvatljivi prostor u čoveku koji nikada neće moći da zameni veštačka inteligencija.
RUDARSKA LAMPA UMA
Kada se osvrnete na dosadašnji književni let, koliko je knjiga do sada ponelo vaše ime i postoji li delo koje smatrate prekretnicom u sopstvenom izrazu? Šta čitaoci mogu uskoro očekivati iz vaše radionice?
Moja prva samostalna zbirka poezije „Osmeh sa kojim kestenovi zru“ izašla je 2000. godine. Posle toga sam samo pisala, a jedino što je objavljivano bili su tekstovi koje sam kao novinar Srpske televizije Čikago slala za njihov medij. Tih godina sam davala ideje za strip u dnevnom listu „Danas“, a crtao je Sabahudin Muranović Muran. Tako smo davali odgovor na dnevnopolitička dešavanja i potapali aktere u kratkim komentarima i fenomenalnom karikaturalnom izrazu njihovih fizionomija, iza kojih su se prepoznavali karakteri. Znamo kakvi! To je prestalo kada su se na dnevnom nivou toliko namnožili gafovi i počeli da prestižu jedan drugog, pa je naš strip gubio na aktuelnosti, a i te novine su došle u finansijske probleme i kresanje troškova je došlo prvo preko ukidanja stripa. Uspomene na taj deo angažmana nalaze se u knjizi „Muran — juče, danas, sutra“ (2018) u izdanju IK „Forma B“. Pre nekoliko godina sam sa književnikom Milijanom Despotovićem priredila monografiju o slikaru Dragiću Petroviću — Medošu, „Medoš — zagonetka trajanja“. Od tekstova koji su išli preko okeana nastala je knjiga „Okean mastila“ koja ovih dana izlazi iz štampe kod Izdavačke kuće „Intelekta“ Valjevo, a krivac za njen ulazak među čitaoce je urednik Aca Vidić koji je rukopis procenio kao vredan pažnje. Uporedo sa tom proznom knjigom očekujem izlazak i poetske knjige za nagrađeni rukopis kod Izdavačke kuće „Besani“. Zbirka priča „Kako sam se naživeo posle svoje smrti“ pohvaljena je na konkursu „Drinski književni susreti“ i ona će uskoro izaći pred čitaoce. Nedavno sam završila i jednu dramu, a esejistika je, pored poezije, moja velika ljubav, pa se u neko dogledno vreme može očekivati i knjiga eseja.
Pisac je, pre svega, posvećeni čitalac. Šta vam ovih dana zaokuplja pažnju i koja knjiga ili autor imaju mesto na vašem noćnom stočiću ovog leta?
Ne bih mogla da kažem šta smatram za prekretnicu u svom pisanju, jer mislim da su promene neminovan prirodni proces u zrenju pisca. To mi liči na grnčarski zanat. Grnčar vremenom sa lakoćom mesi glinu, oblikuje predmet, zna koliko treba da ga peče da on ne pukne, ali ne prestaje da se usavršava i radi na originalnosti. Tako je i sa pisanjem. Čitanje je ono što me prati od detinjstva. Prvo su bili stripovi, zatim obavezna lektira, a onda sam raširila čitalačka krila i zavukla se u klasičnu književnost, kojoj ne prestajem ni dan-danas da se vraćam, zatim romansirane biografije umetnika, prepiske velikana. Sve to zaokuplja moju pažnju i na neki način odgovara mojoj znatiželji. Poezija zauzima značajno mesto u mojoj ličnoj biblioteci. Za ljubav prema njoj krivci su profesori književnosti koji su prepoznavali žicu naših talenata i znali kako i šta treba da urade da one postanu žile, a naša pisanija mali bunari u kojima ćemo gasiti neke žeđi. Logično je da pratim savremenu srpsku, ali i svetsku poetsku scenu.
Kada je proza u pitanju, ovo leto je u znaku Irvina Jaloma „60 minuta u ovde i sada“, a uporedo sa njom vrzmamo se jedno oko drugog Kristofer Leš i ja. Čitam knjigu „Kultura narcizma“ i dugo, dugo se već borim da dokrajčim Markesa „Vidimo se u avgustu“. Mislim da ću iskoristiti Penekovo pravilo na odustajanje, jer fascinirana Florentinom Arizom koji svoju ljubav čeka 51 godinu, devet meseci i 4 dana, ne uspevam da zadržim pažnju na Ani Magdaleni Bah. Verovatno ću iz poštovanja prema ovom nobelovcu napisati esej, spremna da možda dolazim na tanak led onih koji su o ovoj posthumno objavljenoj skici napisali hvalospeve. Inače moja omiljena knjiga je „Žudnja za životom“ romansirana biografija Vinsenta van Goga iz pera Ervina Stona. To je knjiga čiji naslov potpuno odgovara sadržaju knjige – život svakog čoveka možda i nije ništa drugo nego jedna velika žudnja.
Ima još jedna knjiga koju nikada neću prestati da iščitavam, a to je „ Proljeće Ivana Galeba“. Introspektivni monolog junaka, bolesnog violiniste, u bolničkoj sobi, rekla bih, monolog je svakog čoveka na kraju puta, kada se talasi umiruju i na ravnoj površini stvori se ogledalo u kojem se vidi suština, da život ne čine veliki događaji već oni mali koji su nam otvarali odaje duše da upoznamo sebe kao najveću tajnu.
U tim trenucima, svetle tačke neće biti generičke poruke i algoritmi, a lica iza ekrana za koja smo mislili da su nam bliska neće biti “proljeće”. Otuda moja, uslovno rečeno kritika na račun invazije tehnike u svaki tip komunikacije među ljudima. Ona jeste bitna i hvala joj što zahvaljujući jednom kliku možemo čuti glas nekoga ko je na kraju sveta, ali ako nam je toliko olakšala život, mašine peru rublje i sudove, automobile, čekiraju nas na aerodromima, roboti čiste kuće, prave vijke i šiju garderobu, pakuju pakete, komuniciraju preko kol-centara, ko nam je skratio dan, pa umesto: „Dobro jutro, kako si?“ šaljemo emotikone? Da li se pripremamo za vreme kada će se živa reč tražiti u rečniku manje poznatih reči, da li mi živimo budućnost koja je već prošla. Neka ovo bude i pečat na ovo pitanje.
Recite nam da li je i ovih dana bilo festivalskih aktivnosti, gde ste utkali još jednu nit poetike i da li vas uskoro očekuje novi susret? Pored toga, verujem da se i poneka nova nagrada pridružila vašim laureatima, kada je pisana reč u pitanju?
KUŠTILj — Leto je period koji obiluje književnim festivalima. Ne može se baš svuda stići, ali negde se i mora stići, pa se nađoh na Festivalu „Dani Kuštilja“ i to na poetskom maratonu pesnika Srbije i Rumunije. U ličnoj karti Kuštilja se pominju dva velika imena, jedno je Vasko Popa, koji je pre 80 godina osnovao Književni krug „Lumina“ (svetlost), a drugi je najveći romantičarski pesnik Rumunije Mihaj Eminesku. Festival je dvojezičnog karaktera i iza njega je ostao trajni pečat kroz dvojezičnu antologiju izabranih pesnika. Sam pesnički deo je ogroman posao i moram da pomenem dve žene koje su taj posao odlično odradile, a to su pesnikinja Gordana Kovačević i kulturni poslenik i prevodilac Mariana Stratulat. Zbog ove dve sjajne organizatorke, mnogi od nas već znaju gde će ovaj festival biti i sledeće godine u ovo doba.
Kada smo počeli sa A, nisam znala da ćemo završiti sa Š, da ćemo azbukom izgraditi geografske mostove. Avgust 2026, biće obeležen još jednim međunarodnim festivalom u Mostaru. U pitanju je festival „Žena sa knjigom“. Iz Banata idem za Hercegovinu. Tamo nas čeka bogat program koji slavi reč žene, ali i obilje sadržaja na kultnim mestima prelepog Mostara i njegove okoline.
Ko može da odoli Mostaru, gradu u kojem je Emina razbolela srce jednom pesniku?
Veliki rumunski pesnik Nikita Stanesku je napisao: Niko ne vidi pesnika/jedni ga ne vide, jer nemaju oči/drugi ga ne vide, jer nemaju dušu/treći ga ne vide jer, ne postoje.
Sigurna sam da se on iz nebeskih visina sa zahvalnošću osmehuje Iliji Šauli.
***
Razgovor sa Razumenkom Marković ostavlja utisak da je književnost, uprkos svim promenama sveta, i dalje jedno od retkih mesta gde čovek može da se uspravi, da progovori bez straha i da sačuva ono što bi inače nestalo u brzini vremena. Njene reči pokazuju da stvaralaštvo nije bekstvo, već način da se život razume, proživi i podeli. U vremenu u kojem se mnogo toga raspada, ona gradi , tiho, postojano, iznutra. I možda je upravo to razlog što njene priče i pesme ostaju, jer su napisane iz života, a ne iz trenda.
