САВА ГУСЛОВ МАРЧЕТА: ПРИНЦЕЗА ЈЕЛА

Принцеза Јела

Већ послије годину дана Јела је била свјесна своје љепоте. Јутром би се умивала сребрном росом која би јој, као чаробним штапом по тамнозеленим иглицама, просипала њежну маглицу чинећи је загаситијом и уочљивијом. Дивила се сама себи баш због одјеће од ситних иглица које су и љети и зими биле зелене, а да ни сама није примјећивала када су неке од њих опадале, замјењивале их млађе, зеленије и љепше.

     Мора да се то дешавало ноћу на мјесечини кад би уморна од дневне доколице заспала.

– Ови моји сусједи су баш сиромашни. Цијеле зиме су голи, немају ништа да обуку, храст тек понеки лист као рукавице на гранама, а буква и бреза су потпуно без одјеће. Прошле зиме сам први пут видјела да је храсту и брези кора попуцала од хладноће.

       Љетос јој се јавила завист, тако жестоко како није никада осјетила, када је примијетила да се бреза несташно игра с повјетарцем. Толико јој је сметало брезино треперење да је хтјела пукнути од једа.

      -Ето ја не треперим, али ми барем кора не пуца као тој уображенки. Ја имам своју властиту крему, своју смолу, коју сама правим, па свако вече прије спавања своје стабло осмолим. Тада прекрасно замиришем, али вјетар утихне као да ми пркоси, па мирис неће да однесе до Јелака, до моје родбине да знају да сам добро.

      Ух, што сам љута и на вјетар, више воли брезине листиће од мојих иглица. У јесен се толико игра с њима, диже их високо у плаветнило, прави ковитлаце, а док их спушта, заједно са брезом пјева као да зима није на прагу. Како су сво троје бестидни, мјесецима су голи. Да их снијег не прекрије, ја их не бих могла гледати. Не знам зашто пристају да буду такви. Гране им попуцаше од хладноће, ја своје иглице зими чврсто држим, не дам вјетру да их скида.

       Буквин лист ми се свиђао у октобру. Ријечима не могу описати његову  љепоту. Никада  се не бих одрекла тако лијепог пурпурног огртача.

Са оног уображенка храста ни бадњак људи не могу узети јер је превисок и гране су му прејаке.

        Срећа, мене нико није посјекао за Божић да ме окити, кажу да сам још мала. Кад год видим неког сељака са сјекиром, застане ми дах од страха и помислим да је готово.

        Од моје мајке, док сам била у Јелаку, чула сам да нас сијеку, носе кући у топле собе, а затим нас оките свим и свачим да нас ни род рођени не би препознао.

Што сам поспана, зијевнула је Јела, једва чекам снијег да се сита наспавам, само да покривач буде довољно дебео да ми не буде хладно. Овај јучерашњи се одмах истопио јер се сунце поиграло његовим кристалима. Пра-бака ми је причала да су зиме на Змијању хладне и сњеговите. О њима се и у школама учи. Неки Петар је написао најљепшу причу о мећави. Кад сам имала само годину дана, пра-бака, коју је оборио вјетар, лежећи поред мене, успављивала ме је том причом. Још нисам доживјела мећаву, са нестрпљењем је очекујем, да докажем овим гологранатим да сам јача од њих.