Љубавна поезија привлачи пажњу читалаца данас, а скоро да нема песника који се није огледао у овој песничкој врсти. Каква је суштина стиха који пева о љубави и какав је живот љубавне песме данас, питања су која заокупљају пажњу филозофа, а не само песника. Још је Питагора стварање видео као комуникацију са космосом, а космос као велику хармонију коју само велики уметници могу да чују и пренесу. У тој хармонији бивствују ствараоци. Много касније, Кјеркегор, филозоф стрепње, рекао је да биствовање спаја сва бића што ће нарочито утицати на модерну лирику.
Императив модерне поезије уопште, савремене љубавне поезије посебно, јесте метафора, као стилска фигура, метафора као начин сагледавања света, начин комуникације песника и стварности. Рембо сматра да се истинитост у песми догађа, да свако доживи своју истинитост и то у метафори.Метафора може да будеобјашњена и као инадекватно одређивање једне ствари, односно писање о једном, као да је то друго, како је рекао принц српске поезијеБранко Миљковић:«суштина метафоре није у томе да нешто значи већ да постоји. Пошто се изврши избор речи и тако одреди вербални домен песме, речи треба распоредити и песму на тај начин одредити садржајно. Јер садржај песме није неки догађај или емоција већ авантура речи захваћених једном игром стварања.»Песник речима не казује оно што је хтео да каже, већ проналази у себи оно што до тада није знао, песма је његово откровење. Тако песник речима открива љубав и изналази себе и свет, кроз стихове све више и више.
Песника треба посматрати као мистичну творевину, он је до краја непознат самом себи али и досадашњој науци, поета покушава да допре до суштине бића. Песник је човек-реч, он је симбол светлости речи, љубави између Неба и Земље. Њему је дато да сазна нешто што је обичним људима невидиљиво и да им кроз стихове то да. Песник подсећа читаоце на предметност и на љубав коју су заборавили или им открива ону и онакву љубав коју до тада нису знали. Једна реч само, открива нове светове, изналази нов смисао,
Љубавна поезија обједињује различите чиниоце и мири супротности. То је својство ове поезије. Строга песничка форма коју поштују неке песменаставља лозу симболиста. Алогичне слике, неодређеност која прелази у нејасност или асоцијативно низање речи су особине које потичу од надреалиста. Неки од симбола које песници користе су бар делом надреастичког порекла, пре свега: сан, птица, ноћ и делимично биље. Строгим симболистичким обликом, они најбољи су укротили надреалистичке симболе. Љубавна поезија је састављена од мреже слепила и вида, знања и незнања.
Пишући поезију, љубавне песме, неки аутори теже да достигну или да искажу чисту лепоту осећања, а други пак осећају да су немоћни да потпуно изграде свет чисте лепоте и значења који љубав даје. Љубавно осећање обитава у још неоствареном делу стварности и зато га у оствареном и завршеном не треба ни тражити, оно је као савршенство могуће једино и само у песми.
Почетак, подстрекљубавне песме је у стварном, у нечем конкретном, у детљау, у ономе што тек треба да се унесе у нашу свест и подсвест. Песник проналази реакције свог менталног бића на стварност и догађај, те реакције могу бити мисаоне, асоцијативне, интуитивне, емоционалне и имагинативне, и стихови не смеју бити подупирачи него мора сваки да стоји сам за себе и да се изрази до краја.
Песнициспајају поезију и критички дух истичући да песма није само емоција него и свест о емоцији. Чиста, права поезија је сама себи узрок и циљ, а свет, наш појавни у комеживимо, није видљив. Љубавна песма се може само певати, слушати и сањати. Њена главна обележја су да буде једноставна, сугестивна и интимна. Поезијом о љубавиможемо изменити односе и живот сам.Песме љубави знају тајну и никад је не кажу, ми то само наслућујемо и осећамо. Сваку тајну замењују речима, верујући у људски говор и песму о љубави.
