ШТАП О КАМЕН, РЕЧ О ВРЕМЕ

Ранко Павловић: „Задесна смрт у хотелу Палас”, „Књижевни ЕСНАФ”, Београд, 2026, библиотека „Реч и смисао”

Пише: Александар Миленковић

Свако дубинско сагледавање прозног опуса Ранка Павловића, а посебно његове репрезентативне збирке приповедака „Задесна смрт у хотелу Палас”, неизбежно нас доводи до централног егзистенцијалног и поетичког питања: на који начин уметност речи реагује на сурову физичку законску неминовност распадања и заборава?

Реч је бедем пред пролазношћу. Павловић, као аутор чије је стваралачко искуство обликовано кроз више од шест деценија интензивног присуства у српском и регионалном књижевном животу – од поезије, преко романа и драмских текстова, све до есејистике и критике – у овој збирци нуди синтезу својих најдубљих промишљања о феномену памћења. Рођен у Шњеготини Горњој код Теслића, а деценијама стваралачки, физички и духовно везан за Бањалуку, Павловић у свом приповедању спаја два фундаментална искуствена тока: рурално-патријархални митос Крајине и урбано-историјске слојеве града који памти Аустроугарску, Краљевину, послератну социјалистичку епоху и модерне транзиционе ломове.

У основи читавог прозног ткива ове збирке не лежи само жеља за пуком фабулацијом или забављањем читаоца ефектним дијалошким обртима. У питању је дубоко освешћена, скоро религиозно присутна вера у приповедање као последњи аутентични облик људског опстанка. Човек у Павловићевом универзуму бива изложен суровим ударцима историје, старости, болести, губитку дома и вољених бића, али све док постоји могућност да се то трагичко или сетно искуство преточи у структурирану реч, дефинитивно ништавило бива одложено. Текст овде преузима функцију метафизичког чувара. Оно што време неминовно одузима из простора и физичке стварности, Павловићева прича покушава да конзервира, прочисти и дестилише у трајно духовно добро. Приповедање тако еволуира из уметничке вештине у фундаментални чин отпора: причати значи пркосити забораву и омогућити пролазном појединцу да задржи свој отисак у времену.

Свест о томе да је свет око нас испуњен просторима и људима у одумирању не доводи Павловића до песимистичког нихилизма. Напротив, управо та свест о осипању гради додатну етичку и уметничку одговорност код приповедача. Његови јунаци су често тихи, заборавени људи с маргине – старији путници, чувари традиције, пензионисани професори, сељаци чија су кућишта прегажени асфалтом, или нескладни коцкари и занемарени гости провинцијских хотела. Дајући им простор у причи, аутор им враћа достојанство које им је званична историја ускратила.

Аналитички посматрано, збирка „Задесна смрт у хотелу Палас” поседује изузетно чврсту, готово геометријски прецизну композициону структуру. Композициони прстен садржи неухватљив рукопис, који се трансформише у прочишћен текст. Аутор је не гради као насумичан скуп током година писаних текстова, већ као затворен систем у којем свака приповетка комуницира са претходном и наредном, док прва и последња прича творе метафикционални лук који читаоцу нуди теоријски и поетички кључ за тумачење целине.

Уводна приповетка, „Један и једна књига”, на самоме почетку поставља фундаментални проблем односа између уметности и стварности. Протагониста симболичног имена – Један – функционално делује као општи, архетипски репрезент човечанства. На подсмешљиве или добронамерне савете околине да коначно престане само да чита туђе књиге и да напише сопствено дело, он изриче парадоксалну али дубоку филозофску мисао:

„Када бих написао такву књигу, читао бих је цијелог живота и стално нешто мијењао, прецртавао, дописивао… На крају од моје књиге не би остало ништа.”

Овај парадокс поседује двоструку херменеутичку димензију. С једне стране, књига постаје директна метафора самог људског живота. Човекова природна, али неизводљива жеља да се врати у сопствену прошлост како би исправио погрешне одлуке и ревидирао доживљене трауме истоветна је писчевој потреби да у недоглед преправља написани рукопис. Међутим, као што животни ток не трпи бесконачно враћање уназад без ризика да изгуби свој првобитни идентитет, тако и књижевно дело мора прихватити сопствену ограниченост и несавршеност да би уопште могло да ступи у свет. Павловић кроз лик Једног поручује да је потрага за апсолутном истином и савршеним обликом увек праћена свешћу о неухватљивости времена:

„И шта бих, настави, понио са собом на извјестан пут пун неизвјесности, у коначну спознају пуну тајни?”

На другом крају овог композиционог лука стоји приповетка „Провјетравање приче”, која на суптилан, озарен и самоироничан начин деконструише сам чин стваралаштва. У овој причи, писац завршава свој рукопис и качи га на жицу за сушење веша у дворишту да се „проветри” од сувишних придева, тешких речи и стилске пренапрегнутости. Међутим, током ноћи долази до неочекиваног обрта:

„Изгледа да је ноћас вјетар био јачи него што је претпостављао. Однио је многе дијелове текста неповратно. Ипак, остала је она охрабрујућа реченица на крају.”

Слика ветра у овој причи поседује изразиту симболичку тежину. Ветар функционише као метафора самог времена, читалачке перцепције, неизбежног заборава, али и оне унутрашње, уметничке потребе за ослобађањем од стилског баласта. Прича након свог настанка више не припада у потпуности свом аутору; она задобија сопствену аутономију и ступа у дијалог са светом под условима које писац не може до краја да контролише. Истовремено, свест да је након свих удара ветра на папиру остала она спасоносна реченица представља тријумф суштине над формалним нагомилавањем речи.

Ова два метафикционална пола – неостварена књига која се плаши сопствене бесконачности на почетку, и очишћена прича која је преживела олују на крају – творе композициони прстен унутар кога се одвија читав људски и историјски драматолошки материјал Павловићеве збирке.

У унутрашњој структури збирке посебно место заузимају приповетке у којима аутор анализира картографију завичаја и судар традиционалног, руралног света са неумољивим процесима модерности и урбанизације; као антиподи стоје рурални митос и техно-чудовиште које гута све пред собом. Павловић није сентиментални идеализатор сеоског живота који слепо одбија цивилизацијске тековине; његов приступ је знатно дубљи, аналитичнији и елегичнији.

Најснажнији пример овог поетичког смера налазимо у приповетци „Друм преко огњишта”. Већ сам наслов песнички сугестивно сажима основну трагику теме: савремени пут, изграђен од аналгетичког и хладног асфалта, физички прелази директно преко места на којем се некада налазило кућно огњиште. Огњиште у српској и балканској традицијској култури не представља само грађевински детаљ или простор за припремање хране; оно је духовни центар дома, култна тачка око које се окупљају генерације, простор сакралног континуитета породице.

Када преко таквог места прође друм, модернизација не мења само географију пејзажа, већ сурово пресеца памћење. Павловић то илуструје кроз изузетно снажне језичке слике, користећи глаголе који механичком напретку дају готово тотемска, деструктивна својства:

„Огњиште крај којег су га први пут окупљали у дрвеној карлици… преразао је и халапљиво прогутао друм. Он стоји у корову изђикалом до појаса и присјећа се онога што је видио и запамтио или о чему су му причали.”

Јунак ове приче стоји у корову који је израстао до појаса, посматрајући како шикара с обе стране нагриза тај исти друм, док се кроз пусто село уместо некадашњег дечијег смеха и топота коњских копита чује само периодични, суви звук старачког штапа који удара о камен:

„Шикара је одавно с обје стране нагризла друм преко огњишта. Све мање је по њему топота коњских копита и дрндања возила увијек жедних бензина. И људи је све мање у селу, тек понеки штап у старачкој руци звецне о камен.”

Овај звук штапа о камен постаје звучни симбол читавог једног света у нестајању. Павловић кроз ову слику остварује врхунски израз елегије: завичај више не постоји у физички опипљивој стварности; он је у потпуности евакуисан у простор сећања и једино у причи може задржати свој некадашњи сјај.

У исту тематизацију спадају и приповетке попут „Кадијиног храста” и „Гусала без гудала”, где се рурални простор спаја са историјским предањем и митском имагинацијом. У „Кадијином храсту”, вековно дрво надраста своју примарну ботаничку функцију и прераста у материјални споменик народне меморије. Око њега се испредају приче о зулумима, неправдама, турским кадијама и хајдучкој освети. Приповедање оживљава атмосферу сеоског казивања поред огњишта, где се истина дограђује маштом:

„Они што су је причали били су склони одузимању њима неважног и додавању онога што ће изазвати већу пажњу, не водећи притом рачуна о томе шта је истинито, а шта плод њиховог приповједачког умијећа.”

Док људски нараштаји пролазе и нестају у ратовима и епидемијама, дрво остаје да сведочи и да у дугим зимским ноћима напаја машту потомака:

„…а покољењима остаде Кадијин ‘раст, да о њему и ономе што се под њим догодило причају у дугим зимским ноћима.”

Храст у Павловићевој поетици функционише као природни пандан писаној књизи: оно што књига чува словима, дрво чува својим годовима и својом присутношћу у простору.

С друге стране, приповетка „Гусле без гудала” доноси један од најинтересантнијих лирско-фантастичних обрта у савременој српској прози. Главни јунак Петар Јововић, човек интелектуалац и потомак старих јунака, повлачи се у тишину под дебло високог јавора, читајући Андрићеву прозу. Изненада, кроз пролом у природи и силовит прасак, из самог стабла јавора отвара се „родница” из које се, уз пљусак плодове воде, рађају готове јаворове гусле:

„Одједном – силовит прасак над његовом главом. Тргну се и погледа: на дебљу јавора отворила се родница, и пљусак плодове воде сручи се на њега… а из роднице провири трбух јаворових гусала, са затегнутом јарећом кожом…”

Међутим, овај чудесни чин рађања инструмента праћен је трагичким недостатком: гусле израстају без гудала. Симболика овог детаља је вишеслојна. Гусле су традиционални чувар епске свести и народног идентитета, али без гудала оне остају затечене у муку. Прича се затвара дубоким упитом упућеним самом аутору:

„Ко зна да ли је строги писац, чију књигу је домаћин читао и који сада бди над својим јунацима, сакрио гудало у свој или у његов сан?”

Павловић тиме поручује да у савременом свету традиција и уметнички потенцијал још увек постоје у дубинама тла и народа, али често недостаје прави извођач, прави казивач или право време које би из тог потенцијала извукло ослобађајући, велики звук.

У оквиру ове збирке, Павловић са једнаком аналитичком страшћу и стилском рафинираношћу прелази из руралног амбијента у урбане топосе, конкретно у град Бањалуку (у тексту често шифриран као град Б.) и њен чувени хотел Палас. Насловна приповетка, „Задесна смрт у хотелу Палас”, представља својеврсни минијатурни роман о пролазности епоха, промашеним љубавним сусретима, грађанском сталежу у нестајању и тајнама које појединци односе у гроб.

Смештена у драматични историјски контекст 1968. године – године студентских немира, али и дубинских друштвених превирања у социјалистичкој Југославији – радња прати изненадни долазак тајанствене, изразито елегантне и времешне госпође Хелге Херман у хотел Палас. Преко суптилних кафанских гласина, ретроспективних епизода и угоститељских колуара, аутор размотава повезаност ове странке са некадашњим предратним власником хотела, Миланом Градинићем.

Госпођа Хелга није само лик из прошлог времена; она је персонификација саме историје која се ненајављена враћа у просторе које је некада обележила. Њена специфична колекционарска страст је сакупљање интимних успомена на мушкарце из различитих деценија и то је ставља у статус метафоричког сакупљача времена:

„…постоје колекционари који скупљају стране и домаће новчанице из разних периода… а госпођа Хелга је… – прекинуо га је неко.”

Драма доживљава свој врхунац када некадашњи власник Градинић, тајно позван у њену хотелску собу, доживљава срчани удар и умире:

„Затекли су на поду згрчено голо тијело Милана Градинића… Послије два дана из Завода за судску медицину стигао је налаз у коме је писало да је Милана Градинића снашла задесна, заправо природна смрт. Због великог узбуђења издало га срце…”

Званични судско-медицински налаз који стиже након два дана констатује да га је задесила природна смрт услед великог узбуђења. Међутим, за Павловића књижевна истина овде тек почиње. Аутор свесно одбија да читаоцу понуди једноставно, детективско разрешење мистерије. Званични документ, сув и фактографски, не може да осветли шта се заиста догодило у празнинама између два људска бића која су се срела након четрдесет година.

Синтагма „задесна смрт” тиме прераста свој примарни, супстанцијално-медицински оквир и задобија ширу, метафизичку димензију. У Павловићевом свету, свака смрт је на неки начин задесна – она долази неочекивано, прекидајући људске планове и остављајући иза себе недовршене дијалоге. Истовремено, то је метафора за задесну смрт читавих друштвених слојева, грађанског менталитета, старих хотела и микрокултура које бивају збрисане под налетом нових идеологија и архитектонских реформација.

У сродном тонском регистру грађена је и приповетка „Два галеба”, где аутор мотив дуготрајног чекања и брачне оданости подиже на ниво митске метаморфозе. Чекање овде није пасивно предавање судбини, већ активна, стваралачка снага која преображава остареле супружнике у два галеба. Овај продор магијског реализма у урбани или приморски амбијент показује да Павловић фантастику не користи као јефтин декоративни ефекат, већ као логичан, поетизован завршетак људске наде која одбија да буде ограничена физичким законима материјалног света.

Као важан контрапункт мотивима сумора, смрти и суровог деловања историје, у збирци се издваја приповетка „У олујној ноћи”. У овој причи Павловић напушта шири друштвени и историјски оквир и потпуно се препушта чулној, лирској и алхемијској атмосфери интимног простора.

Виноград и подрум у овој причи не функционишу само као пољопривредни амбијент, већ као простори дубоке духовне претворбе. Текст слика специфично међустање у којем плод грожђа, након јесење бербе, пролази кроз процес превирања:

„Кад увек незасита јесен обере винограде, виноградар постаје винар и нерадо излази из подрума. Опчињен алхемијским претапањем обожених сићушних љетних сунаца у чудесне црвене капље… дубоко удише слатки мирис грожђа које више није грожђе и вина које још није вино.”

Ово процесно међустање за Павловића постаје савршена метафора самог људског живота. Човек се кроз различита доба непрестано мења, напушта старе облике постојања и ступа у нове, али у себи увек задржава суштину свих претходних фаза. Вино постаје сабрана сунчана енергија, зрелост и материјализовано памћење тла. Упијајући тај напитак у олујној ноћи, док напољу дивљају ветрови и хладноћа, Павловићев јунак остварује унутрашњи заклон. Вино овде делује као ефикасна одбрана од старења и смрти: оно је доказ да се прошли сунчани дани могу сачувати и поново оживети кроз чула у садашњем тренутку.

Када се анализира језичко-стилски поступак Ранка Павловића у збирци „Задесна смрт у хотелу Палас”, уочава се изразита мера, стилска дисциплина и одсуство сваке врсте реторичког барока или лажног патоса. Павловићева реченица је сведена, архитектонски тачна, прочишћена и изнутра дубоко ритмизована.

У његовом прозном поступку долази до синтезе трију различитих дикција:

Фактографско-хроничарска прецизност: Аутор са великом тачношћу бележи називе улица, јеловнике, историјске датуме, марке аутомобила или детаље из сеоског домашаја. Ова прецизност ствара код читаоца снажан осећај реалности и материјалне заснованости света о којем се пише.
Лирска резонантност: Неосетно, без насилног прелаза, из конкретног описа израстају поетске слике високе симболичке вредности (рађање гусала из дебла, звук штапа о камен, преображај људи у птице, мирис вина у олујној ноћи).
Усмени приповедачки тон: Аутор задржава топлоту и непосредност народног казивача. Читалац током читања има утисак да слуша живу реч која се преноси поред огњишта или за хотелским столом, чиме се васпоставља древни однос поверења између приповедача и слушаоца.

Овакав стилски избор директно је повезан са филозофијом изнетом у причи „Провјетравање приче”. Павловић свесно избегава претрпавање текста сувишним епитетима, верујући да најбоља проза настаје онда када се аутор усуди да уклони све што је декоративно, како би остало само оно што је егзистенцијално суштинско.

Да би се уметничка вредност Павловићеве збирке сагледала у свом пуном обиму, неопходно је поставити је у шири интертекстуални и компаративни контекст српске и светске књижевности:

Дијалог са Ивом Андрићем: Веза са Андрићем очитава се у заједничкој загледаности у босанско-крајишки простор као место историјских ломова, у дубоком поштовању колективног памћења и у мотиву тајне која остаје закључана у градским и хотелским зидинама. Поред тога, у причи „Гусле без гудала” Андрићеве књиге се директно појављују као реквизит који јунак чита под јавором. Међутим, док Андрић гради епски монументалне, историјски хладније и филозофски мрачније фреске, Павловић је знатно интимнији, лиричнији и отворенији за дискретне, топле продоре фантастике у свакодневицу.
Дијалог са Бранком Ћопићем: Са Ћопићем га спаја завичајни простор Крајине, дубока емпатија према „малом”, обичном човеку и елегични тон над сликом напуштеног села („Друм преко огњишта”). Разлика се огледа у томе што Ћопић спасење од трагике историје и деструкције чешће проналази у хумору, анегдоти и сочној народној карикатури, док Павловић остаје у сфери суптилне медитације, сетности и пропитивања.
Дијалог са Хорхеом Луисом Борхесом: Мотиви књиге као метафоре универзума, бесконачног преправљања рукописа, ауторефлексије о чину писања и стварности која се претвара у текстуални лавиринт („Један и једна књига”, „Провјетравање приче”) директно кореспондирају са борхесовском поетиком. Ипак, Павловићев лавиринт није апстрактна, хладна васељенска библиотека; његов лавиринт је мек, опипљив и завичајно топао – у њему миришу јавор, храст, домаће вино, старо сеоско огњиште и тамни ходник провинцијског хотела.

Збирка приповедака „Задесна смрт у хотелу Палас” Ранка Павловића представља виртуозно изведену, уметнички дозрелу и поетички кохерентну студију о људском трајању. Она показује да књижевност не мора да бира између суве историјске чињенице и слободне фикције; њена највећа снага лежи управо у простору између њих – у простору где се догађај претвара у сећање, а сећање у уметнички облик.

Павловићеви јунаци у овој збирци пролазе кроз различите облике физичког и духовног осипања: старији људи умиру у хотелским собама, стари домови бивају прегажени путевима, села остају без становника, а традиционални инструменти затечени су без гудала. Међутим, слика света коју аутор остави након чина читања није слика пораза.

Прстенаста композициони структура, која повезује уводну дилему о немогућности писања с завршним прочишћењем текста на ветру, шаље фундаменталну поетичку и људску поруку: човек као физичко биће је пролазан, као што су пролазне куће, градови и читаве политичке епохе; али прочишћена, савесно испричана и с љубављу обликована реч поседује снагу да преживи свог творца и да његовом времену да дубоки, трајни смисао. У томе се састоји највећи тријумф Павловићевог приповедачког умећа – у вери да причати значи трајати.