ХИРУРГ НАПАЋЕНОГ СРПСКОГ НАРОДА
Прича из књиге “ТИХИ ЈУНАЦИ” Дејана Тодорановића
стр. 182- 186.

Читајући дневник др Миодрага Лазића, схватио сам колико је, заправо, и у најтежим околностима једноставно остати човјек. Он је био јунак, поштен човјек, коме је увијек било најважније да спаси људски живот, без обзира на то кога би му довели и са које стране долазио. У вихору рата, када су многи заборављали на људскост, он није дијелио људе по униформама, већ је у свакоме видио само човјека коме је помоћ неопходна. То је истински примјер чојства, то су људи чијим причама треба испунити најдубље просторе своје душе. Избор увијек постоји, питање је само имамо ли воље, снаге и честитости да изаберемо оно што је људско и исправно.
Прича о доктору Миодрагу Лазићу, чувеном хирургу из Ниша, свједочанство је о човјеку који је два пута у свом животу стао на прву линију одбране, жртвујући себе како би спасио друге. Рођен је у Београду, односно Земуну, 31. маја 1955. године, гдје је завршио основну школу.
Након што је његов отац Драгић Лазић, официр ЈНА, добио прекоманду, породица се сели у Ниш. Ту је завршио гимназију и студије медицине. Хирургију је специјализовао на Војномедицинској академији у Београду у својој тридесетој години. Након специјализације, годину дана је радио у Војној болници у Нишу, а потом се запошљава на Хируршкој клиници Клиничког центра у Нишу.
Када је почетком деведесетих година прошлог вијека почео рат, доктор Лаза је донио одлуку која ће заувијек промијенити његов живот. Оставио је сигурност и удобан живот у Нишу и отишао као ратни Др Миодраг Лазић хирург добровољац у болнице на самој линији фронта. Његов пут водио га је у Републику Српску Крајину, потом у болницу „Коран” на Палама, а затим до Блажуја, гдје је био један од оснивача ратне болнице „Жица”.
Услови у којима је радио били су веома тешки. Оперисао је даноноћно, често под кишом граната, без струје, воде и основних лијекова. Кроз његове руке прошле су хиљаде рањеника, а доктор Лаза није правио разлику, спашавао је свакога ко је донесен на његов операциони сто, били они Срби, Бошњаци или Хрвати. На том подручју остао је пуних 40 мјесеци као једини хирург, обавивши више од 3 500 операција под пуном анестезијом. Своја сјећања, патњу и борбу за сваки појединачни живот касније је преточио у изузетну аутобиографску књигу „Дневник ратног хирурга”, а његов живот и дневнички записи касније су послужили као инспирација и за документарне пројекте.
Овдје бих волио оставити један запис из дневника, који ће, можда, додатно подгријати жељу да га прочиташ, драги читаоче, што ти од срца препоручујем:
‘’… У шоку имам две цурице од три и шест година. Старијој је граната улетела кроз прозор, мајку на месту убила, а њој готово одсекла ногу. Борба. Три операције. Мислим да ће нога остати. Млађа има само три године. Загрлила ме и не пушта. Контузија главе, граната у Вогошћи. Тамо је са баком. Родитељи нису успели да изађу из Сарајева. На почетку сукоба је била код баке и ту остала. Само пита за маму и тражи цуцу. Да умреш. Спасава ме једна сестра из интензивне неге. Када је малецка видела њу, почела је да плаче и дозива је:
‚Мама, мама!’ Вероватно личи на њену мајку. Сестра је узима и малецка је љуби. Сузе. Сви плачемо. Она грчевито држи Сњежу. ‘’ ( 10. страница књиге)

Након што се из Српског Сарајева у фебруару 1996. године вратио у Ниш, Миодраг Лазић је наставио да ради у Клиничком центру у Нишу. Постао је начелник Торакалне хирургије са трауматологијом и начелник Др Миодраг Лазић у ординацији Одјељења ургентне хируршке јединице Клиничког центра у Нишу, а 2020. године историја је од њега тражила још једну жртву. Када је избила пандемија вируса корона, доктор Лазић је обављао функцију директора Ургентног центра у Нишу и био је на само два мјесеца до заслужене пензије.
Иако су му сви савјетовали да се склони због његових година и здравственог стања, он је то одлучно одбио. Као што је деведесетих стао пред метке и гранате, тако је сада поново стао на прву линију одбране пред невидљивим непријатељем. Нажалост, радећи са пацијентима, заразио се вирусом и преминуо 14. априла 2020. године, спасавајући туђе животе. Иза себе је оставио супругу Ану, кћерку Нину и сина Пеђу.
У Источној Илиџи је, поводом Дана Републике – 9. јануара 2024. године, откривен споменик доктору Миодрагу Лазићу, а медицинска школа и улица у Нишу носе његово име.
Дуго сам био под снажним утиском његовог дневника. Осјећа се да ту није било времена за стилска уљепшавања, али је текст управо зато искрен, жив и потресан, што је и најважније. Он барем дјелимично дочарава пакао у којем су се ти људи налазили и оставља дубок и неизбрисив траг у души читаоца. Након читања појединих прича, човјек просто пусти сузу и спусти књигу не би ли се прибрао. Хвала свим очевима који су се борили деведесетих. Хвала свима који су на било који поштен начин помогли свом народу у том рату. Иако се често дичимо својом историјом, свјестан сам да смо подвиге људи из ратова деведесетих у великој мјери запоставили. Сваког поштеног човјека треба спомињати, ма које нације и вјере био. Ипак, ако заборавимо честите људе у сопственом народу, тешко да ћемо икада изградити свијест и о онима који припадају другим народима. Пред сами крај желим да подијелим опроштајно писмо др Миодрага Лазића, како бисмо се још ближе упознали са њим:
„Отишао сам часно и поштено. Као директор УЦ два месеца пред пензију, стајао сам испред својих људи, драгих доктора и сестара. Стајао сам на првој линији, нисам се крио, напротив, био сам испред свих знајући да са свим својим болестима и годинама имам велики ризик, али част и понос нису ми дозвољавали да се склоним. Такав сам био на крајишком ратишту годину дана, на сарајевском ратишту четири године, за време НАТО бомбардовања. Нећу да одем тихо, хоћу да одем онако какав сам био читав живот, а то знају моји пријатељи, колеге, породица. Сви су ми говорили да се склоним, али ја то себи никад не бих опростио. Моји вољени Крајишници, пријатељи из Републике Српске за које сам жива легенда заувек, искрено ће плакати сви, јер су увек веровали да сам неуништив. Колико сам ових дана добио порука подршке. Волим вас, заувек. Моји унуци и унука Мила остају без деде, ћерка и син да не тугују, него само напред. Будите поносни на мене. Драге моје колеге, Марија, Боки, Брале, Кандо, Сунчица и Мацане, драге моје сестре које сте ми увек веровале, збогом. Вољеној Ани, ратном другу и жени порука: буди храбра и чврста због деце и унука, а горе на оној страни, једнога дана бићемо поново заједно. У Нишу мојим пријатељима посебан поздрав. Последња ми је жеља да ме испратите песмом „Марш на Дрину.”
Овако се опростио др Лаза, хирург нашег народа, постхумно одликован Орденом Св. Романа.
Сјетих се Гандалфових ријечи из „Господара прстенова: Повратак краља”: „Крај? Не. Путовање се овдје не завршава. Смрт је само још један пут, којим сви ми морамо проћи.













