KADA BI GROBOVI PROGOVORILI
Kada bi grobovi umeli da govore,
svaki od njih, ispričao bi priču
reke života i odlaska na izvore,
neki šapatom, a neki, kao da viču.
Kada bi grobovi govorili,
izrečeno bi bilo u istoriji zapisano,
ljudi bi shvatili koliko su prolazni i mali,
ostane samo ime, u kamen večno uklesano.
Kada bi grobovi umeli da govore,
preneli bi sva odustajanja i neostvarene snove,
žal za više ljubavi, druženja i odlazaka na more,
pre nego što u beskonačnost zaplove.
Kada bi grobovi progovorili,
ispričali bi o ljubavi nedorečenoj,
o osećanjima koja u sebi su krili,
o odlaganju i unutrašnjoj borbi večitoj…
Kada bi grobovi umeli da govore,
propovedali bi o grehu, sramu i stidu,
premalo druženja i smeha do zore,
manjku pažnje za drage ljude i prirodu.
Kada bi grobovi progovorili,
svi bi ranije shvatili kojom brzinom stare,
slavili bi život i bili veseli,
uz više zagrljaja, a manje trke za pare.
Kad bi grobovi umeli da govore,
poručili bi sa brda ili gora,
reči iskrene u životu da se ne zaborave,
jer na večni počinak jednog dana se mora.
Kad bi grobovi progovorili,
velika misao svuda bi odzvanjala:
“Ne odlazite kao da niste ni živeli”,
da vaše veliko srce i dela bi ostala.
MOĆ SADAŠNJEG TRENUTKA
Kada si usamljen, opusti se prvo,
Prošetaj prirodom i zagrli drvo.
Duboko udahni svež vazduh,
Otpusti misli i osveži duh.
Oseti kad ti knedle u grlu stoje,
Dok čudne misli u umu se roje.
Ne ostaj zapetljan u misaonoj mreži,
Već sa Kreacijom se poveži.
Ostavi nedosanjane snove,
Osvesti trenutak i živi dane nove.
Neke nove priče mogu da se stvore —
U višem smislu potraži odgovore.
Svi smo deo energije planete, znaj,
Kreket žaba, cvrkut ptica slušaj.
Priroda peva lekovite frekvencije,
Zaroni u sebe i čuj glas intuicije.
Osluškuj fijuk vetra i zvuk kiše,
Udahni onaj cvet što miriše.
Pogledaj u nebo i sunčev sjaj,
I na zemlji pronađi svoj mali raj.
Čovek se kasno seti živeti,
A život k’o oka treptaj proletі.
Ko čula osvesti i sadašnji tren bira —
Ide stazom zadovoljstva i duševnog mira.
OGLEDALA
Ljudi su kao ogledala,
Jedni bude naše svetlo,
Drugi ogledaju našu senku,
Dok sat otkucava životnu reku.
Čovek nije fizičko telo,
Bilo mršavo ili debelo,
Čovek je energetsko biće —
A energija večno živeće.
Reka nosi čistotu i mir,
Ali negde nađe se i vir,
Proći se mora i kroz brzake
Dok Sunce baca svoje zrake.
Ljudi su kao ogledala,
Pod velom vremena prohujala,
I kao u vodi, u odsjaju,
Jedni u drugima se ogledaju.
Neki ostavljaju ukus gorak
I uče kako ostati jak,
Drugi šire pozitivan uticaj
I podstiču okolinu na lični sjaj.
Koji su resursi tvoji?
Kakav si — i želiš li biti bolji?
Da li si samo u materiji,
Ili imaš svest o energiji?
Vredi li se fizički nadmetati,
Ili je bolje na tren stati,
Osvestiti mozak i razmisliti
O čovečnosti i prolaznosti?
Svaki susret je lekcija,
Bitna je naša percepcija,
I kad u nekom ogleda se Tama —
Jačajmo mir i svetlost u nama.
Ništa sa sobom ne nosimo…
Goli se rađamo, goli odlazimo.
Comments 1