ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ (1787-1864)
Пише: Наташа Лазукић

Реформатор српског језика Вук Стефановић Караџић (1787-1864), једна је од најзнаменитијих личности српског језика, књижевности и културе. Рођен је на данашњи дан, 6. новембра 1787. године у Тршићу код Лознице.
Име Вук као снага против вјештица и урока
Вук је рођен као пето дијете у породици Стефана и Јегде. Прије њега, браћа и сестре су му умирали, а родитељи су одлучили да му дају име Вук како би га, према народном вјеровању, заштитили од злих сила и да га вјештице не би удавиле.
Вук је основну писменост стекао у селу код рођака трговца Јевте Савића-Чотрића, потом у школи у Лозници гдје је утврдио “бекавицу” (срицање у буквару), а касније је прешао на “часловац”. Захваљујући игуману манастира Троноша, Стевану Јовановићу, довршио је школовање и са љубављу присуствовао богослужењима.
Реформисао граматику, биљежио народне пјесме и превео Свето Писмо
У Првом српском устанку био је писар војводе Ћурчије, затим учитељ у Београду и цариник на Дунаву код Кладова. Послије пропасти устанка 1813. године, одлази са српским избјеглицама у Беч и тамо упознаје Јернеја Копитара, цензора за југоисточне језике на бечком двору, који препознаје Вуков таленат и помаже му при реформи српског језика. Вуков претходник, Сава Мркаљ, је већ 1810. године покренуо тему реформе старе азбуке и у Будиму штампао књижицу “Сало дебелога јера либо азбукопротрес”.
У Бечу 1814. године излази “Мала простонародна славеносербска пјеснарица”, а по угледу на Копитара и његову граматику, излази и “Писменица сербскога језика”. Године 1815. излази “Народна србска пјеснарица”, а 1818. прво издање Српског рјечника са 27.270 ријечи и српском граматиком, који ће бити дорађени и проширени у издању из 1852. године. Од 1823. до 1866. године изашле су “Српске народне пјесме” у шест књига. Једно од најважнијих Вукових дјела је превод Светог Писма (“Нови завјет Господа нашег Исуса Христа”) 1847. године. Вуков превод послужио је као основа званичном, Синодском, од Комисије урађеном преводу Новог завјета на савремени српски језик 1985. године.
Српски народ као непресушан извор мудрости
Дјелатност Вука Караџића одређена је појмовима народ и народно. Полазећи од народне књижевности као основе и узора, Вук је ушао у велику битку за српски језик и књижевност. Он је био дубоко везан за искру душе обичног човека, домаћина, витеза и сељака. У њиховим причама, умотворинама и народном предању је препознао благо и зато српски језик и данас обилује раскошним и милозвучним ријечима.
По природи богато надарен и осјећајан човјек, он је инстинктивно умио да одреди вриједност дјела народне књижевности. Много тога је памтио од предака, а нешто је и сам записивао од других.
Све српске народне пјесме Вук је подијелио на мушке (епске) и женске (лирске), а поред тога је сакупљао народне приповијетке, пословице, умотворине и загонетке.
Од чувеног гуслара Филипа Вишњића је Вук записао: Почетак буне против дахија, Бој на Чокешини, Бој на салашу, Бој на Мишару, Бој на Лозници, Кнез Иван Кнежевић.
Старац Милија је знао “само пјевати”, па је Вук је од њега записао: Бановић Страхиња, Женидба Максима Црнојевића.
Од Тешана Подруговића Вук је записао: Женидба Душанова, Марко Краљевић и Љутица Богдан, Марко Краљевић и Вуча џенерале, Женидба Марка Краљевића, Марко Краљевић познаје очину сабљу, Марко Краљевић и Арапин, Марко Краљевић и Муса Кесеџија, Марко Краљевић и Ђемо Брђанин, Цар Лазар и царица Милица, Новак и Радивој продају Грујуцу, Женидба Стојана Јанковића, Сењанин Тадија.
Веома је интересантна и збирка народне еротске поезије “Црвен бан” која облилује кратким ритуалним пјесмама.
Поштовали га браћа Грим, Гете и Пушкин
Заслуга Вукова је у томе што је створио српску националну књижевност, створивши, с једне стране, од српског народног језика књижевни језик, чистећи га од “туђица”.
„Ја сам се у писању књига највише о томе старао да би народ српски уз њих себе познао, и да би код другијех народа познат постао”, казивао је Вук.
Захваљујићи неуморном раду, Вук је постао препознато име у Европи и Русији. Јаков Грим ће 1823. године у “Гетингентским ученим новинама” позвати Нијемце да уче српски језик и читају пјесме. Гете је био одушевљен љепотом и музикалношћу српске лирике, па је у Вајмару угостио Вука као почасног госта. Пушкин је у Русији препјевао неке српске народне пјесме.
Дјело у 39 томова и противници Вука Караџића
Гигантским радом његово дјело је сабрано у 39 томова чиме је Вук је стекао многе присталице, али и огорчене противнике. Међу противницима налазили су се не само писци старе школе, већ и и два најмоћнија човјека у српском народу, кнез Милош и митрополит Стратимировић. Узалуд је 1832. године Вук увјеравао кнеза Милоша да је његова „ортографија“ за наш језик правилнија од свих осталих и „паметнија од ортографија свију народа и језика европејских“. Ипак, под окриљем кнеза Милоша Обреновића, штампана је већина Вукових издања.
Са страница оновремених листова и књига расправе су прешле у многа подручја, јавна и приватна: у школе и ђачке дружине, у научна и књижевна „обшчества“, у куће, кафане, манастире. Похвале и покуде стизале су Вуку и у писмима његове разгранате преписке, а уређивао је и алманах “Даницу”.
1847. објављене “Песме” Бранка Радичевића
Његове реформаторске идеје однијеле су одлучујућу превагу 1847. године, када су изашле “Песме” Бранка Радичевића, доказ да се Вуковим језиком могу писати и умјетничка дјела, а Ђура Даничић је дјелом “Рат за српски језик и правопис” доказао да су оправдане Вукове језичке поставке. Цијела златна епоха српског романтизма била је под Вуковим утицајем.
Ћирилица међу најљепшим писмима свијета
Вук је усавршио савремени фонетски правопис за Ћирилово писмо – ћирилицу. Ослободивши се свих знакова правописа који нису имали гласовну вриједност, поставио је врло једноставно језичко правило: “Пиши као што говориш, читај како је написано”. Тако је наша азбука сврстана међу најљепша и наједноставнија свјетска писма.
Самоуки Вук добио свјетска признања
Вуково обимно и значајно дјело и за живота му је измамило бројна признања. Од академија и научних друштава, како наших, тако и европских, добио је самоуки Вук 16 диплома, од владара три златне медаље и четири ордена, такође и два златна прстена (са смарагдом и брилијантом).
Удостојен је чланствима Бечке академије наука (1849), Берлинске академије (1850), Књижевног одељења Петроградске академије (1851). Био је члан Петроградског друштва љубитеља руске књижевности (1819), Ученог друштва при Краковском универзитету (1820), Тириншко-саксонског друштва за испитивање отаџбинских старина (1824),
Гетиншког ученог друштва (1824), Друштва за историју и старине при Императорском московском универзитету (1828), Одеског друштва љубитеља историје и старине (1824), Друштва српске словесности (1842), Императорског харковског универзитета (1847), Афричког института у Паризу за укидање ропства (1848), Руског географског друштва
(1850), Друштва за повјестницу и старине југословенске у Загребу (1850), Друштва љубитеља књижевности при Московском универзитету (1859), Пожешке жупаније (1861). Изабран је за члана Матице илирске као и за почасног грађанина града Загреба (1861). Филозофски факултет у Јени прогласио га је почасним доктором.
Хрвати преузели Вуков модел књижевног језика
О Вуковом значају, који превазилази српске просторе, говори и чињеница да му је Заступништво града Загреба 1861. године додијелило Повељу почасног грађанина, којом су му дата “сва права, слобоштине и користи као што сваком грађанину Загреба по закону и старом народном обичају припадају”.
Хрвати су одлуком Сабора преузели Вуков модел књижевног језика са свим елементима, укључујући и акценатски систем. Неки лингвисти добили су задужење да ураде “инструменте” тог језика и уџбенике. Године 1892. Иван Броз издаје и штампа “Хрватски правопис”, у чијем предговору наводи да би се “све то могло назвати и српским правописом”.
Хрватски лексикограф Томо Маретић 1899. године издаје “Граматику и стилистику хрватског или српског језика”.
“Оно што је Цицерон за Латине, то је Вук за нас”, записао је Маретић.
Вук је више од једног вијека у Загребу имао улицу, која је 1992. године преименована пошто је у том периоду Хрватска раскидала све историјске везе са Србијом и Србима.
Након 33 године у туђини, почива у порти Саборне цркве у Београду
Вук Стефановић Караџић је преминуо 1864. године у Бечу. Након 33 године у туђини, посмртни остаци Вука Караџића пренесени су 1897. године из Аустроугарске у отаџбину и уз Доситеја Обрадовића почивају у порти Саборне цркве у Београду.













