ISCELITELjSKA SNAGA VERE I POEZIJE
(ONO ŠTO NISI ZNALA O LJUBAVI, Neda Gavrić, zbirka poezije. ASoglas izdavaštvo, Zvornik 2025.)
Nova knjiga poezije Nede Gavrić, „Ono što nisi znala o ljubavi“ je knjiga o ljubavi: partnerskoj, porodičnoj, zavičajnoj, otadžbinskoj, a najviše o ljubavi prema Bogu. Knjiga je to, istovremeno, i o laži, izdaji i razočaranju, ali i knjiga o odupiranju i pobedi, o čemu pesnikinja progovara hrabro, iskreno, bespoštedno, suočavajući se sa istinom, gubitkom, bolom i sopstvenim unutrašnjim burama.
Ovo, brojem stranica neveliko pesničko ostvarenje, formalno je podeljeno na dva pesnička ciklusa: „Ono što nisi znala o ljubavi“ i „Nek’ duša prione za papir“. Lirski subjekt je žena koja se čitaocu obraća u prvom licu. Suštinski, delo je sastavljeno od pitanja i odgovora, od osećanja potpune sreće do neverice u preokret i neočekivani kraj, od razočaranja u ne samo prestanak ljubavi, već i u karakter voljenog čoveka koji se iz nežnog i bliskog muškarca odjednom pretvara u hladnog i surovog stranca, do pojave nekih novih mogućnosti i opstanka zahvljajući nekim višim, duhovnim vrednostima. Život je, kako lirski subjekt doživljava, ponajmanje bajka o srećnoj ljubavi i zajedničkoj budućnosti dvoje koji se vole. Njegovi udarci i zaokreti su iznenadni i surovi, a ožiljci koje ostavlja, duboki i opominjući. Zato je ovo i knjiga o bolu, ali i o izboru posustale duše da, zahvaljujući takođe ljubavi, osnaži, preporodi se i opet bude radosna, krepka.
Ovo je, jednim delom i knjiga o ženi; o njenom ushitu i sreći i očajanju kada ta sreća iščili. Ljubav ženu čini zadovoljnom i poželjnom; njen kraj dovodi do sumnje u njeno postojanje i do poljuljanog samopouzdanja. Osetljiva duša koja voli nalazi se u sitaciji kada je, prividno lakše, pasti u samosažaljenje i uživeti se u ulogu žrtve ili se trgnuti iz takvog stanja i preboleti. Između ovih znači novi život, ranjenu i izneverenu dušu obnavlja ljubav prema Bogu, isceliteljska snaga vere i lekovitost poezije i pisanja.
Uprkos lomovima i problemima, životni izbori ipak postoje; umesto žaljenja za prošlošću treba posegnuti za budućnošću; umesto tugovanja treba se radovati životu, a ulogu žrtve i pasivnog posmatrača odlučno prevazići ličnim aktivizmom i snagom volje. Moguće je krenuti dalje, biti srećan; posle najtežeg razočaranja, ljubavnog sloma, partnerskog izneveravanja, uspraviti se i krenuti u novo životno poglavlje, bez gledanja preko ramena, za sobom, u nadi da se može dalje nadati, ponovo voleti i biti voljen.
Pesme prvog ciklusa potenciraju nevericu u izdaju i odbacivanje, ali i prkosnu snagu koja to ranjeno srce podiže iz pepela. U stihovima naizmenično variraju nežnost i neizbežnost, setnost i gorčina, ružna sećanja i pokušaji da se ona odagnaju. Partnerski odnos personificiran je pozicijom lovac – žrtva a doživljaj bola simbolično predstavljen slikom deteta koje nakon pada sa bicikla, krvavih kolena, ponovo, sa istim žarom seda na bicikl, ne prihvatajući poraz. Poruka je to, jasna, da je čovek živ dok čuva dete u sebi i da ga upravo ono štiti od beznađa i propasti. Ta dečija upornost i brzo zaboravljanje rana na koje podsećaju ožiljci, ima u sebi onog jesenjinovskog, a do sutra sve će to da prođe iz pesme „Sve što živi neki ožiljak ima“. Vera u dobro, u Boga, pomaže da se prebrode loši životni trenuci. Kad nada bledi, dobronamerni saveti, patrijarhalno vaspitanje i majčine poduke se čine pogrešni jer ih život demantuje, dok ljudi pokazuju svoje pravo lice i svoje ružne namere (pesme Ovo nije taj svet, majko, Ne svetli mrak). Pesma Voljena, nestvorena govori o najvećem ženskom čeznuću i bolu, a to je neostvarenost i nemogućnost da bude majka. Treba spomenuti i omaž-pesmu Dešava se, mala, napisanu povodom stihova iz pesme pesnika Bore Kapetanovića Mala.
U drugom ciklusu pretežu vitalistički i smirujući tonovi, vedre i optimističke pesničke slike koje najavljuju praznične dane, predstojeći Vaskrs kao simbol života i radosti (pesma Sa oblaka na oblak). Čovekova duša traži svoj unutrašnji mir i nalazi ga u molitvi, postu i bogougodnim razgovorima o čemu govore pesme Op(r)osti, Nek duša prione za papir, Bdenje, Ne boj se, Dukat, Evharistija, Smisao. Da je Bog ljubav, posebno dolazi do izražaja u pesmama sa tematikom posvećenom porodici, kući, porodičnim praznicima. I u ovom ciklusu naglašena je isceliteljska osobina vere u Boga, molitve, kajanja, ali i oproštaja i toplog ljudskog zagrljaja. Pesme Porodica i Ognjišta zaključuju ne samo ovaj pesnički ciklus nego i celu pesničku zbirku, a ekstatična poruka u slavu obnavljanja prirode upućuje i na produžetak porodične loze, poštovanje tradicije, slavljenje života i stvaranja nasuprot ništavilu i nestajanju.
U ovoj pesničkoj knjizi Nede Gavrić pretežu pesme vezanog stiha, jasan pesnički jezik, sveden izraz, dinamičan metar adekvatan emotivnom treperenju lirskog subjekta. Ponavljanjem određenih reči postignuta je posebna ekspresija i pojačano njihovo značenje, a obraćanja, posebno na početku pesama, stvaraju osećaj bliskosti sa čitaocima, kao u stihovima pesme „Nek duša prione za papir „/ Piši o čemu god hoćeš / al’ uvek piši k’o Gospodu da pišeš /.
Željka Avrić
